Бранко М. Јовановић: Жеља

     Сео момак у кола. Није проблем пет сати пута, два дана посла, али што баш сад. Тата је рекао да баш овај петак, па до недеље, оде до бабе и помогне јој. Воли унук бабу, јако. Али; девојка, спорт, испити, и баш сад. И некако му је увек „... а зашто баш сад ... ?“ Свакако има посла на селу, кад повремено помогнеш баби, која сама живи. 
     Одради он све договорено и остаде још да помогне комшији да ставе брњушку на назиме. Треба то да буде свиња, коју ће касније претворити у месо. Поклон од бабе. Човек му предложи како да ураде. Момак рече, да комшија ухвати за уши, а он ће десном руком да удари по задњим ногама, па кад свинче падне, држаће га, а онда комшија жицом да направи брњушку. Шта ће, овај прихвати. Момак одвали десном руком, свинче заскича и не паде. Из четвртог пута паде. Одрадише они. То би у суботу.
     Недеља ујутру. Нађе унук бабу наслоњењу на прошће код свињца. „Шта ти је?“ Учинило му се да плаче. Она одвоји поглед од свинчета у блату, обриса очи, и рече:  „упало ми неко труње“. Без прекора рече: „Прасе је липсало. Изгледа да му је нога поломљена.“ „Ма не секирај се, купићемо меса.“ Загрли је унук.
     Прођоше године. Матор човек прави ручак. Болест га је везала за стан, али толико може да уради, да направи мусаку и угости најмилије. То сви воле. Јуче му је био унук, са другаром и на брзину су поправили рерну. 
     Пекао је дуго, а оно ништа. Рерна не ради добро. Пропаде ручак. Јави он својима. 
     Дођоше сви. Унук купио гомилу дивног роштиља и насмејан гледа деду. Овај помисли: “ баш га волим“.
     Паде му нешто на памет. 
     И младост и старост.
     И труње.
     И жеља.
     Па и она се рачуна.




Бранко М. Јовановић,дипл.инж.електронике,рођен сам 16.11.1960. у Новом Саду.
Објављује приче на конкурсима региона и у књижевним часописима: „Неказано“ из Бара, „Звездани колодвор“ из Београда и „Зелени коњ“ из Београда.