Маријана Јовановић: Заборав је понекад лековита ствар

      Њушкајући га нежно, скоро шапатом, успављивала сам петогодишњег Марка са причом коју је највише волео. Била је то прича о његовом доласку у Дечије село у Сремској Каменици, до момента кад је постао члан наше породице. Свако вече сам понеки зачин у причу додавала, све док не би заспао. Нисам одмах приметила да и моја десетогодишња ћерка, припијена уз довратак врата пажљиво слуша причу као да је први пут чује. У соби је таква тишина била, да су се чуле снежне пахуље како ударају у прозорско стакло, као пољупци за лаку ноћ. 
      „Био си беба од девет месеци, леп попут анђела. Плава коса ти је извиривала испод небеско плаве штрикане капице. И оделце и паћушкице и ћебенце све је било од исте вунице оштрикано спретном руком твоје баке. Видиш ону најсјајнију звезду на небу, то је твоја бака и сија само за тебе. Био си њена зеница ока, њен дамар, њен понос, њена највећа љубав и највећа брига. Донели су те у великој плетеној корпи, постављеној белом дуњицом, белим везом опшивеном. Видело се одмах, да си потекао из неке добре и фине породице. Поред тебе је била флашица са млеком, дрвени крстић да те чува и крштеница. Наденули су ти и једно од најлепших мушких имена. 
Корпу су сместили на улазу Дечијег села у леји са расцветалим нарцисима. Сунце се потрудило да те обасја, угреје и прикаже те у свој својој лепоти. Нарциси су ти завидели на лепоти и сви су се као да су сунцокрети, према теби окренули. Наравно да си одмах од управника примећен и на радост свих удомљен.
     Замисли Марко, и ми смо одабрали за одлазак у Дечије село априлски дан. Дочекало нас је минијатурно село као из бајке. Кучице беле са црвеним крововима, урамљене лејама пуних расцветалих нарциса, лала, јоргована и трешања које су попут вила просипале чаробне цветове око себе. Нигде такво лепо цвеће нисам видела. А знаш зашто је цвеће тако лепо било? Неговала су га деца која су му додавала своју душу, тајне, доброту, машту, жеље, понеку сузу и своје осмехе. 
      Кад смо нас троје стигли са поклонима, које је сестра изабрала и од својих пара купила, тата и ја смо били најпоноснији родитељи. Мораш запамтити за сва времена, да имаш сестру какву ретко ко има, а кад порастеш и постанеш јак, чувај је јер је попут лептира нежна. За твој долазак у нашу породицу она је најзаслужнија.
      Заборавила сам Марко да ти испричам како је она дошла до пара. Једне зимске вечери, баш као што је ова чиста и бела, шетала је своју куцу Лару испред ресторана у нашој улици, јер је ту био део улице који је био највише осветљен. Лара ју је довела до згужваних хиљаду марака испуштених на паркингу. Очигледно су власнику испале из џепа, јер новчаника није било.      
      Збуњена и истовремено узбуђена, образа румених од хладноће, у бакиној штриканој капи која јој је спала до разгорачених очију, пружила нам је без речи новчаницу, која је заиста била велика. 
Тата и ја смо једногласно одбили да примимо те паре и рекли јој да су њене и да одлучи шта ће са њима. Тихо је отишла у своју собу и дуго је нисмо чули. Када сам ушла у собу да видим зашто се тако осамила, свечаним гласом је изјавила да би она желела од тих пара да купи себи нове ролере, а да би од остатка купила поклоне деци која живе у Дечијем селу. Након те њене изјаве остали смо неми. Грлили смо је нежно, суздржавајући се да не заплачемо гласно. Срца су нам толико ођедном порасла, да су постала превелика за наша тела. 
     Ја сам те Марко одмах међу мноштвом деце спазила. Стајао си некако са стране и уопште се ниси трудио да нам привучеш пажњу. Скоро ме је угушила бујица туге која је грунула право у моје срце из твојих, скоро тегет очију. Као хипнотисана, стајала сам мирно упијајући твоју тугу и лепоту. Заволела сам те у трену и волим те сваки дан све више. Сестру волим наравно више, јер је од тебе пет година старија....“
       Нагло сам завршила причу и опет је оставила недовршеном. Поново ме је преврнуо и потопио талас гриже савести. Осећала сам се као да сам у таласима мора из кога једва успевам да испливам. Ођедном ми је постало јако хладно, мада је у соби било до мало пре баш пријатно. Била сам срећна што сам у стану сама и не морам да кријем сузе и објашњавам своје емоције укућанима. Овде у Србији или је то случај можда само са мојим породицама, прећутно се сматра да је кич показивати емоције. 
      Сваки пут ми се исто догоди кад год размишљам о Марку. Највише ми прија да маштам како му причам успаванку, како га мазим и волим. Још увек и после двадесет година пребацујем себи што нисам имала снаге да га одмах, без много размишљања доведем кући. Муж и ћерка се не би противили. Знали су колико сам желела да имам више деце и да ћерки испуним жељу да има брата или сестру. 
      Одлазак у Дечије село, ја сам најтеже поднела. Замало да сам завршила у хитној помоћи због високог притиска. И сада, осећам тугу и грижу савести као стално присутну костобољу са којом сам се сродила. Још увек преврћем у мислима  све опције које смо данима разматрали супруг и ја, аргументе за и против. Одлука је пала после дуготрајног размишљања и вероватно је била најреалнија, али и најконфорнија за нашу породицу. Уплашила ме је комплексност одлуке и многобројне могуће последице. Страх ме је надвладао. Нисмо променули Маркову судбину. Оставили смо га без породице, а од тога готово да нема ништа горе. 
      Често се у машти поистовећујем са галебом. Одувек сам волела море, слободу, а више од свега свијање гнезда. Срећом направила сам, најбоље што сам умела, гнездо за једно дете. Ћерка нам је обома све у животу и бојала сам се да би се несвесно и о њу огрешили усвајањем Марка. Можда би била љубоморна, можда мање срећна, мање мажена, али би зато сада када смо овако болесни имала с ким да подели своју бригу и тугу. 
      Опет сам заронила у свој годинама све активнији вулкан туге. Крајње је време да престанем са преиспитивањем наше одлуке и да себи опростим што сам изневерила Марка. Прошлост се и онако не може изменити, а из искуства знам, да је заборав понекад лековита ствар.







Маријана Јоваановић, рођена 24.августа 1960. године у Новом Саду.
По струци је дипломирани инжињер електронике, а ради у ЕПС-у као информатичар.
Објављује приче на конкурсима региона и другим књижевним конкурсима и у часописима: „Звездани колодвор“ из Београда, „Неказано“ из Бара, „Зелени коњ“ из Београда и „Авлија“ из Рожана. 
Објавила прву збирку прича „Огледала“ код Књижевне омладине Србије пријавом на њихов конкурс „Пегаз 2019“.