Душка Контић: Поведи ме у свануће до нашег мола

Додир

Уплетене руке у ноћној тмини
Загрљај чврст да не оде вољени
Да ли си срећан ил' ми се чини
Мој своду небески, звјездани.

У додире сам твоје уткала себе
Болно расцвјетала ко позно љето
Опчињена тобом душа ми зебе
Плашљива птица пала у шупље решето.

Заиграј истинску игру страствену 
Љубав ми пружи умјесто бола
Пробуди у мени исконску жену
Поведи ме у свануће до нашег мола.



Камени човјек

Густа самоћа
Стеже обруч
Око мог срца
Заустављен
Смијех одојчета
Нагриза душу
Дојиље
Звоне звона у
Сасушеним грудима
Јарост дуге косе
Везала планине
Суза долине у
Плетоболу
Дозивају узаврелим
Страх
Каменог човјека
Пролама се јека
Падају поражене
Истине
Туга бјесни 
Уједа... кида
Прождире трагове
Сјећања
Убија зов
Кајања
Тоне студена
Стијена
У долини
Суза нестаје.

Ране разбоја

Оловна зебња јутра
Приклијештила звијезде
Кордон обмане пробудио
Старе ране
Јече страхови
У сплетовима црне дуге
У црвоточини лагано
Умире остављен разбој

Снујем цвјетове промашаја
Снужден дан
Узнемирен одлазак 
Изабрао спарушене снове
Криве истине обилазе
Прерушене градове
Зри заспало класје
Напуштена њива умире.

Немоћ крила ...
Изанђао смирај тоне
Неразумљиве ријечи
Скапале сузе
У зачепљеној боци
Пресушили крвотоци
Гракћу клевете
Испод усиљеног смијеха.

Обљубљене несанице
Кују данак превари
Закрчиле путеве
Распаљеном страху
Смождене куле 
Призивају знане кораке
Пепелиште станиште
Змијском леглу.



Плавобол

Склупчана жудња око стабла чемпреса
Изгубљена ријеч у нечистој, воденој крви
Срце у камену, душа у буктећем пламену
Предсмртни немир, смирене воде доходе.

Наметљиви мост изазива барке буђења
Баца угарке у преплашену, плачну воду
Суши сузе, пржи плутајуће розе руже
Растаче мирис у труло, пламтеће пролеће.

Причај тише, не говори више о плавоболу
Марија Дјевица испеченог, огрубјелог лица
Прашина каменована узаврелићм кречњаком
На лопатама страха сунцокретовог лудила.

Пролази јутра жар, умиру крици, жена на ивици
Пада у немоћ незнања, испод вјечних Немања
Вртоглава жеља тражи пријатеља, топи се у
Расквашеном разлогу међу сводовима.




Залазак сунца

Крвави залазак сунца
Иза борових  грана у
Ћудљивој степској вучици
Урликом оџвања
Загледана у омамљујућу
Свјетлост одлазећег дана
Призива даљине са сјетом
Срце се стеже
Давне слике веже
У тугованку
За изгубљеним ђететом
Везе уздисаје на
Кошуљи бола
Призива сунчеве зраке
Да пригрле испод срца
Жежену јед
Пребаце је под облаке
Ослобађајући је
Труле истрошености
Празнине и очајања.
Пурпурни залазак сунца
У рањеној вучици
Лелеком   одзвања.


БИЉЕШКА О АУТОРУ

 

Душка Контић, рођена је 1958. године у Зеници.
Основну и средњу школу завршила је у Никшићу.

Дипломирала је на филозофском факултету у Никшићу на одсјеку за српскохрватски језик и југословенску књижевност.

Писањем се бави још од дјетињства. Члан је Књижевне заједнице ,,Мирко Бањевић" у Никшићу у оквиру које је објавила збирку поезије ,, Немирни смирај". Такође је члан Међународног удружења књижевних стваралаца и умјетника ,, Неказано" из Бара.
Члан је Удружења умјетника и књижевника ,,Зенит" из Подгорице. Сарађивала је у зборницима и часописима у којима су заступљене њене пјесме.
Успјешно сарађује са издавачима антологија како из Европе, тако и остатка свијета.