Маријана Љ. Јовановић: Имам слободу да узмем живот у своје руке

      На радију музика, неке шездесете. Успомене и сећања на последњи дан у „Змај Јовиној“ гимназији у Новом Саду, од призивања се ужариле. Наизглед опуштено заваљена у својој омиљеној фотељи, Олга је испијала кафу без обзира што је било десет увече, пребирајући уз музику по сети и резимирајући свој живот. Била је удовица безмало десет година. Остварила се  као мајка сад већ одраслог, породичног  сина. Имала је и унуку коју је обожавала и за коју су сви тврдили да је њена копија из младости. Још увек је радила у својој адвокатској канцеларији, али не зато што је морала, већ што је своју професију волела. 
     Да је одустала од одласка на педесетогодишњицу матуре, одавале су је само сандале бачење поред фотеље и испружене ноге на табуреу. Данима је осмишљава своју елегантну хаљину, фризуру и шминку. Чак је као да је у питању права матура, као што данашње девојке раде, отишла на професионалну шминку, код фризера и на маникир. По сваку цену је желела да изгледа тако да бар неко у њој препозна ону лепу и згодну девојку од пре педесет година. Тај неко наравно није баш било ко из разреда, већ Јаков Леви, њена никад прежаљена љубав из младости, за кога је чула да ће се коначно појавити на овој матури. 
     Све ове године га није видела. Отишао је да студира техничку физику у Београду, једно време је радио на факултету, а касније кад су дошла ратна времена одселио се са својом породицом у Израел. Чула је да се давно развео, да има две одрасле ћерке и да сад живи сам у Доброти у Бококоторском заливу у Црној Гори. Још увек се сећала са колико жара и чежње су причали о мистичном Котору, о лепотама његове луке, предивном заливу и планинама које су чувале Котор. Имали су пуно заједничких снова и интересовања, а све су кукавички пустили да разнесе време. Остале су само успомене. Навикла је већ одавно, да их пије помешане са кафом уз обавезну цигарету и музику за душу. Тешко јој је било да га замисли у седамдесетој години. И свој одраз у огледалу понекад није више могла да препозна. Са деветнаест година Јаков је био висок, исправљен као да је прогутао мотку, танак, са црним крупним очима, дуже куждраве косе, продуховљеног узаног лица, помало успорен у односу на интелигенцију која је увек била испред њега. По њој му је недостајало енергије, за разлику од ње која се у њој купала. 
     Није могла да верује, да је толико времена прошло од последњег дана у гимназији, кад је на његовој клупи затекла кредом исписану реченицу: „Ја те волим.“ Знала је да су те три чувене речи упућене баш њој, али је као прави будући правник желела јасан доказ љубави. Требао је ту реченицу да изговори гласно и јасно гледајући је у очи, а не у клупу. Цео живот је сматрала да је испао кукавица, упорно негирајући чињеницу да му је текла љубав из црних, као плиш магличастих очију, дуплим редом трепавица осенченим. Тако јој је било лакше. 
     Опет је понос ставила испред свега. Бојала се да му погледа у очи и тад, као и сад после педесет година.  Па шта ако у њима више нема љубави за њу. Требала је да буде храбра и да то провери. Да га жељом својом помилује, да га из успомена отпакује и да покуша у њему да пронађе свог Јакова из младости. Одакле толики страх и то у овим годинама после свега што је преживела. Кукавички је побегла од себе, њега, деценијама прижељкиване среће, судбине која јој је поново као на тацни сервирала слободу избора љубави која не бира године. Ођедном је изгубила сву тешком муком за овај сусрет сакупљану енергију, просула најлепша маштања и годинама неговану наду у судбинску љубав, као кликере низ стрму улицу.  
     Мобилни телефон је зазвонио. Угледала је непознат број и као удар струје протресла ју је језа целим телом. После пар секунди се јавила. Одмах је препознала дуго очекивани помало прозуко, сетан, мушки глас. „Олга, па где си ти? Да ли си добро? Рекоше ми да ћеш доћи на матуру.“ Требало јој је неколико секунди да се сабере и да скупи храброст да му одговори: „Чекам да ме зовнеш.“ У моменту су се договорили да ће је чекати на углу Милетићеве и Змај  Јовине, главне новосадске улице. Брзо је назула сандале, поправила фризуру, прошла кроз облак свог омиљеног парфема и одлучно кренула да се суочи са судбином. Плаве очи су јој пламтеле заложене надом, а потпаљене тремом.
      Угледала га је још из даљине. И даље је био висок, танак али помало искривљен на десну страну, са белом, густом помало електричном фризуром и малим округлим наочарима. Чекао ју је у белој кошуљи без кравате, у тамно сивим панталонама са преко рамена пребаченим црним сакоом. У руци је држао дугачку црвену ружу, украшену осмехом старим педесет година. Уплашила се да је срце не изда. Осим што је прескакало и ударало тако да јој је све у глави оџвањало, изазвало је и изненадну врелину. Срећом ноге су је носиле као да нису њене. Уз пут је ешарпу једним потезом стргнула и слободно се у његов загрљај ушетала. Дуго су загрљени само немо стајали, док се предивна, свилена ешарпа ношена радошћу низ Милетићеву улицу вијорила.
Касније, док су срећни, без сувишних речи седели у посластичарници, слободно претраживајући дубину и садржај својих погледа у које се из срца и душе удобно сместила пажљиво однегована љубав постављена чежњом, Јаков је први проговорио. „Олга, да ли би хтела коначно да будеш и званично моја жена?“. Више није било времена за чекање, па су се одмах договорили да ће се венчати што пре, али да ће пре тога код адвоката свако своју имовину својој деци и званично преписати, да сви буду мирни и спокојни.  Започе ће нов живот макар трајао један дан. 
     Договорили су се да ће преко зиме живети код Олге у Новом Саду, а у летњем периоду ће уживати у Доброти. Без имало страха од будућности, преосталог времена, ослобођени предрасуда, заједнички ће покушати да у коначно оствареној љубави, паметно потроше преостало време. Венчали су се после месец дана у свом вољеном Котору, у православној цркви Св. Петар Цетињски, само у друштву кумова. Олга је блистала у сведеној, морнарској, елегантној хаљини која је оцртавала још увек женствену фигуру, са проседом, густом косом покупљеној у нехајну пунђу. Имала је мали бидермајер од белих орхидеја, а једну орхидеју је заденула за ревер Јаковог тегет одела. Изгледали су као морнари спремни да отплове у непознатом правцу, мотивисани и инспирисани пруженом слободом да узму живот у своје руке, волећи истовремено и себе и једно друго.