Бранко Јовановић: Столњак

     У сенци великог ораса, сунчаног мајског јутра, за столом прекривеним белим, везеним стољњаком, на ком су пуно пута слатко, кафа, ракија и ладна бунарска вода боравиле као добродошлица и зачин разговору, седела су два средовечна човека. Послужи их жена и оде у кућу.
     Протеклих неколико година, благо пожутели стољњак, који је жена с’љубављу направила, скоро да је заборавио да постоји осмех домаћина и гостију.
     Разговор је текао полако, с’уважавањем и дозом туге, сете и опреза. Разне теме на почетку, уз тишину и мирисе које само природа може да понуди. Два пријатеља грубих шака и сличних бора испод шајкача наздравише неколико пута.
     Жена се појави са погачом, пршутом, сиром и влашцем и рече да иде да испече пиле и кромпир. Очима које су хтеле да чују, пажљиво и полако је постављала сто. Знала је да овај сусрет није случајан. Оде даље да ради и остадоше пријатељи, наизглед сами. 
     „Пријатељу, дођох да ти нешто кажем и да те питам.“ „Слушам пријатељу“, рече домаћин. „Ово наше дијете вене. Не можемо то више да гледамо. Ја сина немам, те немам. Погибе, ко и многи други. Млада је, лепа, треба да живи. Да с’уда, д’има ђецу. Кратко су били кад поче ово зло од рата. Нису стигли да се насладе једно другог. Ја сина да вратим не могу, али не би ваљало да ми упропастимо њен живот. Е, зато те питам, да ли можемо да Вам је вратимо?“
     Пријатељ пређе руком по везеном стољњаку, ко жену да милује и рече: „Може, хвала ти.“
    Две породице вишом силом растављене на неки начин, остадоше добри, поштовали се и посећивали. А у тишини се сећали.