Маријана Јовановић: Моје море

 На црвеним веспама, са црвеним кацигама, са црвеним облацима и са црвеним ветром у коси, возимо се из Падове у сусрет најлепшем до сад виђеном заласку сунца. Испред мене је моја највећа радост, са осмехом равном лепоти заласка ком хитамо. Цео простор је посут детаљима обојеним у црвено и све мирише на радост. Пролазимо кроз валовите пределе са уредно засађеним виноградима, испресецаним каналима и реком. Куће расуте по брежуљцима су чврсте, лепе и у потпуности уклопљене у пејзаж. Све је уређено по мери природе. Поред канала цветају кале. Својом белином подсећају ме на чистоту душе и младост моје ћерке. Ужарени залазак Сунца је верно осликавао моју ужарену душу. Коначно сам остварила своју вишедеценијску жељу да се нађем у Италији и то још са њом.
     Одједном ми је постало хладно. Дувао је јак ветар и падала је киша. Питам се да ли је ово био сан или јава. Био је сан. Десило се чудо. У периоду несанице која ме већ годинама верно прати, уснула сам овај предиван сан. Прихватила сам то као мали знак пажње добијен од судбине.
      Пробудило ме је хладно дување климе у аутобусу. Путовала сам сама на црногорско приморје. Сетила сам се да ми је исто овако као у сну било лепо и у јави, кад сам се за првомајске празнике обрела са ћерком у Италији. Успомене сам обојила фарбом за фреске. Једино ми је толико жељена Венеција остала још увек дужна своје лепоте. Киша је лила и нисам је видела у њеном најблиставијем издању. Мораћу да је обиђем барем још једном. Ко зна да ли ће и тад бити толико лепа без ћеркиног осмеха и пажње?
     На плажи Каменово уживам у мору које се спрема на починак. Море ме магнетски привлачи ма где се оно налазило. Постало је мој стални извор чежње, мој лек за душу, неисцрпни извор енергије, мој психотерапеут. Саветује ме да пустим ветрове живота да слободно дувају и да очисте све што је потребно без обзира колико ће чишћење болети. Оно се стално, кад год треба, препушта свим могућим ветровима и бурама, после којих постаје поново бисто, обновљено, слободно и једнако лепо, ако не и лепше. Теши ме, саветује, тера лоше мисли и привлачи само оне које волим и у којима уживам, испира тугу, јача тело, улепашава душу и око.
      Смирај дана је део дана који највише волим, а на мору посебно. Сунце при сваком свом заласку просипа по тамном мору у облику левка на хиљаде блиставих сунаца. И део мора и део неба је златом обасјано. Вечно заљубљена у њега препуштам се и пливам ка њему, са жељом да постанем део те лепоте и да заувек останем ушушкана у његовом загрљају. Након испраћаја сунца небо простире тамну плишану простирку којом нежно прекрива све око себе.
      Редовно се запитам одакле тај познати осећај сете. Тешко ми је да признам, да осећај благе сете али и спокоја имам кад код ми ћерка напусти просторију и понесе осмех са собом. Након њеног одласка редовно имам потребу да упалим светло, без обзира на доба дана. Моје море.