Душка Контић: У возовима без стајалишта

 НЕБЕСКИ НАРОД

Бјежим, па се ухватим
Бјежим у своју опсесију
У ништа ...у бескрај туге
Завађене са блиједим
Умирућим стазама звијезда.
Миомирис бола лебди
У препознатљивој тами
Претовареног, плавог воза
Плачу кроз бесједу
Зли вилењаци, пали облаци
Избезумљена, модра ноћ
Пирује над старим ранама.
Кривоклетна отпадница
Обљубљена хајком
Уоквирене тужбе
Вјеште плесачице...
Игра несметана згаслим
Очима човјеколиког привиђења
Чами у кликтавој осами
Умобола
У рам је враћам. 
Командир брзог воза
Искривио шајкачу
Бијели се џемпер
У горуће, црвене квадратиће
Неспокоја
ЈУГО моја! 
Киша је...
Не волим кишу.
Ткаља очајница довршава
Последњи ћилим
Убацује га у теретни вагон.
Са поразом се уортачио
Лети изнад нових
Побједничких застава
Ниједна иста
Свака нечиста
Вијоре...
Црни се пјенушаво
Узнемирено море
Падају заставе невичне
Бескрилном полету
Крваве таласаву воду..
Тешко одлазећем народу
Без огњишта
У возовима без стајалишта
Небески народ...
То није ништа
За васкрслог Богочовјека
На стрњишту преварене
Наде елдовних зрна
Остављених у Земљи.
Црно није црно
Говори птица безбратница
Свануће ДАН над 
Пепелиштем
Заблистаће ватре над
Нашим огњиштем!!!


ВЈЕРУЈЕМ 

Човјекова воља се кида као лишће
Безумна олуја пада не животе
Односи у бездан слободну мисао
Гази све пред собом распомамљена
Јечи у постељи жена вјером испуњена...
Кажу људи историју пишу побједници
Подизана на погрешним страницама...
Поражена... никад нисам престала да
Гајим наду у вјечити пламен добра...
Сањала сам ноћас угашени огањ
Испред стољетне цркве у мом граду
Немоћ и страх окупљених вјерника
Приђох пепелу, запалих ватру рукама
Жишка се појави, прсти неповријеђени
Распламсаше се жеље мученика...
Говор се плаштом љубави ознамени
Ниједна погрешна ријеч да се не каже
Ђела да буду кроз промисао Господа
Бог рече да је  живјети часно слобода 
Плачем безгласно над несрећама
Сузама и страдањима људског рода...
Уписах се у вјечити споменар истине
Посвету да оставим Богу у аманет
Развијајте сјеме милости и емпатије
Љубављу да се горди цијели свијет.



ПЛАВИ СНОВИ

Снови плави треперави
Заискриће испод блузе
К'о тајна у шареним лампионима
На закашњелом прозору
Коме ћу ноћас бити лијепа
Бескрајној ноћи ил' тишини
Виленим, венем пред зору
Причам мјесечни о немирима
Питам се јеси ли сам
Од живота уморан
Или ћеш туђе усне замислити
Бар на тренутак срећан бити
Мили мој...тај трен 
Кад си био њен
Вришти у дубокој провалији 
Телепатија убија
Даљине се пропињу јауком
Година нова
Сви нешто желе
Шта ћеш пожељети мени
Јесењој жени
У поноћ живота
Заласку наде
На обронцима пролијета
Тиха сјета претаче
Запретане успомене
Замисли мене у вјетру
Што ти усне њежно дира
Воли ме урагански
Док виолина болно свира.