Душка Контић: Да љубав у срцима никад не увене

МОЈА ЗЕМЉА

У малој земљи одувјек живим
Ништа није баш како треба
Али се увијек једнако дивим
Заласку сунца и парчету неба.

Управо се дешава побуна
Барикаде на улазу у град
Затегнути односи као струна
Сиромаштво, мука и јад.

Неизмерно волим стопу сваку 
У земљи гђе сам провела вијек
Шуме, долове, на мору барку
Мојој су души планине лијек.

Црна земља покрива претке моје
Прекриће и мене, ал' дивне успомене
Носиће наследници који постоје
Да љубав у срцима никад не увене.


ПОСЛЕДЊИ ТАНГО

А требало би
Да осјетим
Мирис дивљих јагода
На твоме врату
Бесрамне муње
У твојим очима
Громове у глави
Док ми тихо 
Изговараш име...
Али сваки твој дах
Носи све већи страх
Да је ово наш
Последњи танго
Док се казаљка
Ужурбано врти
Носиш ме ка
Мојој смрти ...
Није овај танго 
За НАС
Јер некад си
Потражио спас
У страственој жени
Бојама јесени ...
А требало би
Да осјетим
Еротична екстазу
Чврстину твог додира
Мекоћу и њежност
Твог погеда
Енергију твоје душе
Плачу оскоруше...
Није овај танго 
За НАС
Танго између
Живота и смрти
Обљубљује
Усамљену јелику
Прије зоре.


РАСТУЖЕНО ПРОЉЕЋЕ

Послије дугих и оловних киша
Прољеће у мени буди наду
Да ће коначно да се утиша
Болест која хара у мом граду.

У башти први вјесници прољећа
Занесена дитирамбом боја
Ођедном у мени заискри срећа
Блажена је у трену душа моја.

Поново се рађа било живота
Цвркут птица и јутро сунчано
Зеленило и пупољак иза плота
Ведро небо, срце угријано.

Први пут је моје прољеће привид
Не зауставља се бол, гризе ме
Као да ме притиска огромни зид
Неко нам је украо радост и сне.



_______________________________________________________________________________