Бранко М. Јовановић: Залазак

     
„ О море, пред тобом стојим нем.“ 
     Овако је написао писмени рад син мог друга на тему: „Велики летњи распуст.“ Добио је јединицу. И данас се питам, зашто?
      Обожавам море. У доласку, кад га угледам помислим: „Ма довољно ми је.“ А онда креће. Сунце, пучина, звук таласа, граја деце. Попци, цврчци, зрикавци, шта год да су, песма. Камен, маслине, јара. Мириси. А тек јутро. Устанем пре свитања, насецкам пршут, сир, свежу паприку и свакако лозу. Док свиће, излазе бриге, пуним се лепотом, свежином. Допуњавам батерије, које се још од прошлог мора нису испразниле. 
      Полако се буде остали. Нема сата, може кад ко хоће. 
У Доброти смо, у Боки Которској. Јесте краљица Јадрана. У брду смо. Из стана поглед на целу Боку. Задовољни смештајем одлазимо на плажу. Уживање. Са кумовима смо и свако са јединицом у мајке и тајке. Не зна се ко је срећнији.
      Полупечени и гладни се у касним поподневним сатима враћамо у стан. Смажемо кинеску пилетину. Сити, црвене и набубреле коже, кум и ја седамо на терасу. Пиво разгаљује. Хладимо се флашама. Цела Бока пуца пред очима. Поче сунце да залази баш тамо куд гледамо. Престадосмо да причамо. Окупа се Бока бојама. Јес’  црвена али и није. Нешто нестварно. Одбија се од воде и камена. Брда сијају. А тек вода! Нестварна тишина. У мојој глави. Иначе около и није. Одлутао сам негде. У рану младост, у детињство, нисам свестан где и како. Сета ме нека ухвати. Лепа, није ружна. Све ми је нешто тужно, а лепо. После смо констатовали колико дуго смо били занесени. Ал’ исто. 
      Пролазе дани. Кум и ја обавезно пре заласка одлазимо са плаже. Хладно пиво, тераса, Бока и залазак. Убацили смо и музику. Тихо. Таман да се опустимо дуну ветар и однесе нам пешкире. Падоше на терасу испод нас. Ма сутра ћемо. 
      Ујутру, у причи са газдом стана, сазнамо да испод нас живи матори намћор, Јевреј, усамљеник кога скоро нико не воли, а ни он остале. Разведен, бивша жена покојна, ћерке у Израелу. По газди, тешко да ће да нам вратити пешкире. 
      Ево изазова. Ја сам друштвен, а кум у ходу склапа пријатељства. Сиђемо спрат ниже. Врата отвара висок, мршав, седамдесетогодишњак, сед, прав као стрела, маркантан, некако достојанствен. Реч по реч, ето ти нас у његовој дневној соби препуној књига. Као да смо ушли у библиотеку. Запричасмо се. Позва он и наше супруге да их упозна. Оне дошле, ми отишли. После су нас удавиле: „какав лик“, „какав господин“, „ какав интелектуалац“ итд. Сутра су му скувале ручак. Нас је позвао на пиће. Показао нам је збирку касета песама на хебрејском, старих око две хиљаде година. Приметисмо да, што се тиче инструментала, неке наше песме јако личе. Дивота од музике. Даде нам да слушамо на нашем касеташу. Слушамо и уживамо у заласку. Кад, неки комшија напањи касету са гуслама. Јес’ да ја волим гусле, али сад се слушају јеврејске песме. После довољно пива тресла се Доброта од ове мешавине. 
     Прошло је летовање као трен. Као и увек лепо, али је овог пута зачињено заласком сунца. Оста нека сета, урезана. Поздрависмо се са комшијом и разменисмо бројеве телефона. Дуго је био у нашој причи. 
     Прође од мора нека три месеца. Кумови су код нас и причају. Комшија из Доброте им се јавио и нашли су се код нас у Новом Саду. Пошто су обоје адвокати, обратио им се због поделе  имовине на ћерке. Било је ту још нешто. 
     Он је био ђак новосадске гимназије. У школи је био лудо заљубљен у једну девојку из разреда. Није смогао снаге да јој каже, него је пред матуру на папирићу написао: 
„Волим те“. Она прочита и одмахне главом. То је за њега био почетак и крај. Одселио се и започео некакав живот, с њом у срцу. Да ли је она знала да ју је понео са собом? 
     Моменат педесет година матуре га натера да дође. Она се није појавила. Скупио је снагу и позвао је телефоном. Она му је на: „Добар дан, да ли је то стан...“, рекла: „Шта хоћеш, матора сам и ружна?“. 
Казао је нашим кумовима да му је позлило, мал’ умро није.
Е онда ти се они лепо нађу и венчају. 
Педесет година!
Колико ли је, и како, залазака сунца издржао? 
Али ето, исплатило се „Волим те!“.
Дошло и мени да напишем мору.






О аутору:
Бранко М. Јовановић, дипл.инж. електронике
Рођен:16.11.1960. у Новом Саду у Србији.
Објављује приче на конкурсима региона и у књижевним часописима: „Неказано“ из Бара, „Звездани колодвор“ из Београда, „Словословље“ из Даниловграда и „Зелени коњ“ из Београда.