Бранко М. Јовановић: Јутро

     Свестан сам био да је кева лоше. Тачније, да је моја мама јако истрошена. Трећа злоћудна болест на другим местима у том сићушном телу је за протеклих двадесетак година сломила жену која се никад није предавала. Од погрома фамилије давних четрдесетих година прошлог века, до сиромаштва и гладовања, жеље да се баци у Саву, када су јој усамљеној петнаестогодишњакињи, срећом, неке девојке рекле да се упише у саобраћајну школу, да тамо има стан и храну, она се нашла у послу службеника железнице. Удаја. Ћерка и син. Што кажу, ушла је у седамдесет седму годину живота. Преко двадесет година удовица. Шалио сам се, понекад, да би могла да нађе неког, али сам то радио са приличне удаљености од ње.
     Уживала је у унучићима, имала љубимца, али под претњом стрељањем то не би признала и изјавила би да их све исто воли, што је и било тачно.
     Нежно сам волео маму. Није баш знала да ме мази. Никад ме није ударила, ни викала. Знала је да ме воли, васпитава, критикује и дуго времена да буде поносна на мене. Последњих година свог живота, а за време моје сумануте жеље да радим и зарађујем, знала је да пита кад се чујемо телефоном – „Имаш ли ти мајку?“ Сматрао сам да је довољно зовем и посећујем и лагао се да не примећујем да је нешто друго у питању. 
     Када су ми једно јутро из болнице јавили да је преминула, а вече пре тога смо били код ње у посети и шалили се, нешто се од мене откинуло. Један добар део.
     У тренуцима заноса пословног човека, занемарујући породицу, дешавале су се брачне свађе, које сам решавао спавањем у канцеларији. При једном таквом излету, отишао сам увече да посетим маму и остао код ње да преспавам јер је била јако лоше. У невероватно уредном стану, у посебној собици одспавао сам као беба. Блаженство ме неко обузело. Вратио сам филм и осећао се заштићено и топло. За доручком је постајало хладније јер сам приметио да мама ћути и не жали се ни на шта, а била је ужасно кад сам дошао. Питао сам је како је, а она рече - “А где ћеш ти вечерас да спаваш?“ Такву језу у животу нисам осетио. Ону чврстину, на коју сам био поносан, ставила је на сто. Залогај ме замало није удавио. Рекао сам – „Сад ћу још мало кренути. Треба да урадим ...“ и сличне глупости. Једва сам чекао да успем да поједем  и нестанем. „Твоје је да чуваш породицу , а не да млатараш около.“- одзвањало ми је у глави, а да ништа од тога није изговорила.
Изљубио сам је кад сам излазио и дошао к себи. 
Кажу да се ујутру све боље види.
Назвао сам жену.
Обожавам јутро.