Маријана Љ.Јовановић: Сребрна лисица

Те децембарске, новосадске вечери 1946. године, кошава је бесно котрљала оловно сиве, снежне облаке. Облаци су се сударали, мењали своје облике и боје, и као поцепани перјани јастуци расипали своје пахуљице које је кошава претварала у ледене иглице. Кроз завејано, скоро пусто вече, пробијала се ниска, млада, буцмаста жена, журним корацима на први родитељски састанак своје јединице. Трпела је стоички, забадања директно у лице ледених иглица као из праћке избачених, док јој је под ногама режао дубоки снег. Плитке мушкобањасте ципеле на шнир, нису биле довољно топле, али ју је бар гумени ђон штитио од влаге и клизања. Стари, црни громби капут, била је недовољна заштита од овакве хладноће. Једино је велика, топла, штрикана марама коју је обавила око главе и око врата, штрчала у тој белини по својој лепоти и бојама. Марама је била право уметничко дело, које јој је иситицало црну косу и споменак плаве очи на округлом, од мраза руменом лицу. Украшена необичним шарама и бојама, претстављала је једини украс за више него скромну одевну комбинацију. 
       У питању је била домаћица која је зарађивала тако што је штрикала за друге, али је зато ретко кад било шта наштрикала за себе. Овог пута ипак није могла да одоли, да себи не наштрика мараму од разних остатака вуне. Прерано је изгубила и детињство и младост па је само понекад, као кад је ова марама била у питању, дозволила себи, да из ње избије по која искра младости, која је потпалила креативност усмерену према себи. Овако лепу и оригиналну мараму у послератном Новом Саду нико није имао. Многе муштерије су хтеле исту, али и да је хтела није могла да је понови, јер је остатке вуница скупљала годинама. Наумила је да себи, наравно кад стигне, наштрика и шарене рукавице уз мараму, али отом потом.
       Чим је ушла у учионицу до пола напуњену родитељима, села је на прво слободно место најближе плеханој, сребрном бојом офарбаној пећки, која је више него пријатно грејала малу учионицу. Учионица је имала омање дрвене клупе, дрвени тамно браон патос премазан уљем, високе правоугаоне прозоре са окнима, стару браон катедру са умазаном мастиљаром и црну таблу. Зидови су били у бљештаво бело окречени, а једини украс су били окачени ђачки цртежи. Сасвим лепо је могла да замисли своју Јулију у овом простору. Никог од родитеља није познавала, а за то није много ни марила. Није била од оних знатижељних и претерано дружељубивих жена. 
     Учионица се коначно напунила. Учитељ у средњим годинама је стигао и чекао да се жамор родитеља утиша, да би родитељски састанак започео. Једва да је изложио дневни ред, када је у учионицу последња стигла мама, која је намерно или случајно каснила. Родитељски је на тренутак заустављен, а сви погледи су се слили према изузетно лепој, високој, згодној, младој жени која је представљала право оличење даме. За то више него скромно, послератно, комунистичко време, храброст је била овако се обући и поносно своју лепоту и гардеробу искомбиновати на овако упадљив начин. Својом елеганцијом и лепотом је засенила све. На њој је посебно била упечатљива огромна сребрна лисица, пребачена асиметрично преко рамена беспрекорног, тамно сивог, елегантног капута веома једноставног кроја. Видело се да јој је капут шивен по мери. Црне чизме, дубоке и дамске су се савршено уклопиле, а  пахуљице просуте по црној, густој у пунђу скупљеној коси су светлуцале као кристалне куглице. После кратког извињења због кашњења, родитељски састанак је настављен.
      Након уводне речи, учитељ је кренуо редом из дневника да наглас коментарише сваког ученика понаособ. Кад је стигао до Јулије, запитао је, ко је од присутних родитеља, њен. Ниска, буцмаста женица је помало са тремом дигла руку. Учитељ је скинуо наочаре да би је боље видео и започео са хвалом, која је богами потрајала неколико минута. Поносна мама је мирно седела, пажљиво упијајући сваку реч. Јулија је била за сад, убедљиво најбољи ђак у разреду и учитељ јој је предвидео блиставу будућност само ако буде вредна као сада. У моменту се млада мама зарекла да ће све урадити да њихова ћерка заврши највише школе и да ће од ње створити слободну жену, која ће радити оно што воли, а не оно што мора. Пронашла је у себи давно изгубљену амбицију и самопоуздање. Решила је да ће у своју ћерку прво уградити самопоуздање, која ће бити потка за амбицију коју ће јој пажљиво и са мером уткати, исто онако вешто као што је плела компликоване мустре на џемперима.
     Редом су се ређали коментари везани за друге ђаке, све до Габријеле коју је учитељ прогласио најлењом у разреду, и без имало амбиција. За протекло време није успевала да научи ни слова, а камоли да чита. Њена мама је била дама која је на све оставила утисак и која се очигледно много више бавила собом него ћерком. Замолио ју је да се више потруди око ћерке док не буде касно. 
Родитељски се завршио и родитељи су се полако разилазили мање или више задовољни.       
      Јулијиној мами се сад није журило. Деловало јој је ако изађе из учионице, да ће чаролија нестати и да ће похвале упућене ћерци неким чудом кошава разнети. Док је намештала своју мараму, пришла јој је дама са лисицом и упитала за презиме. Кад је чула како се презива упитала је и за име мужа. Кад је чула како јој се муж зове, направила је кратку, драмску паузу и погледавши је онако са висине, надмено је запитала, да ли зна од кога је добила своју сребрну лисицу. Јулијина мама је рекла да наравно не зна, али да је и не занима. На то јој је дама одговорила да јој је лисицу поклонио њен бивши вереник, који је по свој прилици Јулијин отац. Није могла да се чудом начуди да је после ње, оженио једну толико у сваком погледу, обичну жену. Завршавајући пажљиво намештање мараме, Јулијина мама је покупила своје помало расуто достојанство и одговорила јој је, да јој њен бивши вереник, а њен садашњи муж заиста није поклонио сребрну лисицу, али да је зато од њега добила своју лепу и паметну Јулију. Након тога се на пети, као војник окренула и одлучним и поносним кораком изашла из учионице.
Полако је корачала према кући, пуштајући да јој кошава одува бес и понижење које је мало пре доживела. Да је муж некад био верен, то заиста није знала. Морала је да призна да су се кратко познавали пре венчања и да нису баш много причали о прошлим временима. Муж никад није био причљив, а био је и дванаест година старији, па је нормално да му она у његовој тридесет шестој години није била прва девојка, али му је зато била прва жена. Жао јој је било што поред Јулије још нису имали деце. Волела би да Јулија не остане сама. 
       Након неког времена приметила је да је кошава престала да буде оштра и да се претворила у ветар са фијуком који је личио на најлепшу музику. Разносио је нежне пахуљице које су јој миловале лице. Почела је да примећује како ова зима у ствари подсећа на њу. Свим кућама је наштрикала по мери беле капе. По прозорима је уместо завеса, исхеклала разноразне чипке од иња. Сви облици су постали обли, меки и некако нежни. А она се осећала у тој белини никад као до тад свечано, блиставо, а надасве поносно. Осећала се као да се возила црним, лакованим кочијама, са белим упрегнутим коњима, које је њен муж офарбао специјално за Тита. Скоро недодирујући тло, носиле су је кочије кроз машту према њиховом дому, где су је чекали њих двоје. 
      Како је ушла у њихов једнособан, дворишни стан, са врата је почела детаљно да препричава родитељски састанак. Јулија је била пресрећна због добијених похвала и поносом озарене маме. Муж се само смешкао и нежно гледао у ћерку. Кад је Јулија коначно заспала, испричала му је и о сребрној лисици, на чега је он само равнодушно климно главом и рекао да о томе сад не би, јер је то давно прошло време. Како је децембар био у питању, похвале за Јулију су примили као најлепши божићни и новогодишњи поклон. Обећали су једно другом да ће све урадити да Јулија заврши највише школе. Муж је тихо на крају додао, да би волео да једног дана Јулија израсте и у праву даму, а супруга му је одговорила да је њој битније да ћерка буде слободна и успешна жена. 
Пролазило је време, низале су се године, а Јулија је и даље била најбољи ђак у разреду. Кад год би се мало уморила или би се обесхрабрила, мајка ју је упорно подсећала на предвиђања учитеља, још из првог разреда. Потрудила се да Јулија увек има најлепше штрикане хулахопке и капе. Црну, свилену ђачку униформу је сваки дан у недељи красила друга хеклана крагна. Имала је увек најоригиналније капе, шалеве и рукавице. На све начине се мама потрудила, да се сиротиња испод ђачке униформе не види. Јулија је при том била и веома лепа још од малена. Захваљујући мами, самопоуздање јој је временом расло заједно са њом. 
      Испунила је и родитељска и сопствена очекивања. Завршила је као најбоља факултет. Међу првима се запослила у струци. Удала се за човека којег је сама изабрала и изродила с’њим децу. Кад би белим „тристаћем“ долазила код својих по децу, увек брижљиво дотерана, негована и нашминкана, висока и витка на свог оца, са кратком, црном, природно куждравом косом и лед плавим, такође од оца наслеђеним очима, отац би увек тихо, као за себе, поносно констатовао како је у међувремену постала и права дама. Док је стајала онако ниска и округла поред свог високог и витког мужа, мама се само задовољно смешкала док је гледала у своју остварену и слободну ћерку.