Бранко М. Јовановић : Осећај

               Имам друга. Покојни је. Од господа Бога дат дар, да може да лечи, трошио је немилице. Нестварно је било шта је све могао да излечи, и колико је то несебично чинио. Мене је спасао, и пружио ми шансу да имам породицу.
                Говорио је: “… да онај горе одлучује …” , и “ … да је сваки дан Божији дар … .“ Једном приликом је рекао: “Замисли, кад неко изговори, о Боже помози, ако те има. Па што га зове, ако није сигуран да га има?”
                Питао сам га:” А је’л можеш себи да помогнеш?” “Шта да будем бесмртан? Стварно си ме до сада слушао, али изгледа да ништа ниси чуо.”


                Једном приликом док сам бушио плафон постављајући лустер, метални опиљак ми се забио у око. Из амбуланте сам се вратио без опиљка, са фластером на оку и завојем на глави. Лечење је требало да траје око месец дана. Жена ме је наговорила да га зовнем, без обзира што нисам хтео да га малтретирам за неку, по мени ситницу. Кажем, он реши у току телефонског разговора. Скинуо сам фластер и завој. Сутра дан сам отишао на контролу и наставак лечења. Докторица је била шокирана како ме не боли и како немам зарез од опиљка. Нисам јој ништа рекао. Много пута сам наишао на неповерење и подсмехе кад бих био искрен. Колико пута је излечио људе на нашу молбу, а да они нису веровали у ту могућност. Вера ствара чуда али и чуда, кад се десе, стварају веру.
                У једном периоду тукао сам по ракији. Отекне ми јетра. Он реши. После неког времена опет исто. Сврати он у Нови Сад. Био је кратко, у пролазу. Нађосмо се у кафани. Каже: “Слушај, ни луђег пацијента, ни луђег терапеута. Ти удараш по ракији, а ја те лечим. На крају ћеш ти мене лечити, кад пукнем од тебе. Измакни се, бре, из исте кафане и из тог друштва.” Питам га: “Старији си од мене, али имаш ли ти нешто паметније да ми кажеш?” “Донео сам ти кило ракије.” “Ајде, биоенергија?” “Немој да зезаш, него да вас двоје ујутру попијете по чашицу. Ово је лек. Направили добри људи. Муж и жена. Заједно пеку. Уживају. Попију по чашицу, а не лочу као ти. Замисли да он пече, она се дере, вришти на њега, а он нервозно ложи. Унели би негативну енергију.” “И?” “И, сад лепо однеси кући, и немој да је нервираш.” Однео сам и све испричао. Узела моја жена ракију, погледала ме и питала: “Како су његови?” “Добро.” “А како је он?” “Добро, што не би био?” “Ма питам, онако!”
                Земља бацана из лопата правила је звук који боли. Размишљао сам колико је трошење сопствене енергије потрошило оно што ми зовемо телом. Свестан сам био, да нећемо физички више бити заједно, али имао сам осећај апсолутног мира и блаженства, као да је он ту негде, а не испод земље.
                И код мене и код моје жене исто је и данас, после толико година.
                И шта је уопште време?