Маријана Љ. Јовановић: Први дан Божића

     Сваки човек добије рођењем своју животну тканину која је раздваја од смрти и штити до краја живота. Неко добије дужи материјал, али зато мање квалитетан, неко лепши, неко ружнији  скоро неподерив, а неко леп али кратак. На добијени материјал не утичемо само ми, већ и  судбина која нам је рођењем додељена. Бити добар животни костимограф и кројач је редак дар. Ја сам добила леп, плаво зелени материјал, али зато осетљив. Моја хаљина има већ доста подеротина које сам вешто закрпила и од њих направила модне детаље. Пажљива сам са избором боја и материјалима којима крпим хаљину. Најбитније ми је да не нарушим пре свега њену лепоту. Површним и небитним људима тако скрећем пажњу на мање важне детаље. Они који ме воле ионако виде све. 
      Овог пута се у хаљини смрзавам. Први дан Божића, пола седам увече, а ја стојим испред шалтера на радиологији. Никог нема осим сестре на шалтеру. Језу у мојој души додатно увећава сабласна пустош и тешка тишина. Стојим испред шалтера урамљена паником. Једва успевам да изговорим да сам дошла по резултат ЦТ-а од супруга који је снимак обавио јутрос. Требао је да буде готов тек сутра ујутру, али ми је другарица јавила да је већ стигао. Морала сам одмах да дођем по њега. Љубазна сестра ми уз осмех пружа велику, сасвим обичну коверту. У коверти је животна пресуда за мог животног сапутника са којим сам практично од најраније младости. Заједно смо четрдесет година.
     Дрхтим као прут. Стојим и само гледам у коверту, без снаге да је отворим. Одједном осећам топле дланове сестре која узима коверат и саопштава ми да лек делује, да је болест заустављена и да је у благом повлачењу. И даље само ћутим, али ми сузе капљу и влаже ионако хладну хаљину. Сестра коју први пут видим у животу, грли ме као да ми је права сестра. Нежно ми говори да има наде и да обришем сузе.
     Излазим у хладно вече. Гледам у чисто небо и захваљујем се Богу за најлепши божићни поклон. Након јављања супругу и ћерки одлучујем да се коначно одшетам до центра града који је кажу, окићен лепше него икад. Држим се за стомак јер ми се учинило да ми се хаљина баш ту некако истањила. Он ми је најосетљивији после душе. Заједно са плимом наде враћа ми се и нормална телесна температура. Корачам лако, чврсто припијајући уз себе коверту, као да ће је неко отети.
     Мој Нови Сад је више него леп, зачињен новогодишњом чаролијом. Имам утисак да су око мене само срећни људи. Док стојим и гледам у завесу сијалица постављених између кућа Змај Јовине улице осећам како лебдим, невидљива за остале. Смештам се удобно на мрежу сијалица, љуљушкам се и маштам слободнија него икад. Присећам се детињства, моје баке и размишљам каква бих ја бака могла бити. Спуштам се пажљиво и пролазим Дунавском улицом која је још лепше окићена од Змај Јовине. Пролазим и кроз Дунавски парк претворен у клизалиште препун деце и младих. Одједном сам се нашла у комори позитивне енергије. Окрепљена и срећна  после више од три сата шетње стижем кући. Јављам се мужу, који наоко безбрижно гледа телевизију и пита ме уз осмех: „Да ли знаш да си вечерас необично лепа?“