Бранко М. Јовановић: Деси се

      Благи августовски сумрак, лепота пространства, поветарац. Мирисало је на мир који опија. Мрак је по устаљеном правилу радио свој посао. Овог пута нешто га је успорило.
                Препознатљиви људи постајали су силуете. Очи су се прилагођавале на звуке. Једино важно била је лопта у ваздуху и жеља играча да је пребаце на другу страну ручно израђене мреже која је неодољиво подсећала на одбојкашку.
                Играча је било пуно. Сви су се дерали, командовали, бодрили, љутили, урлали, смејали се, навијали, псовали, сударали се, падали, кукали и настављали уз посвећеност давања себе до крајњих граница, трапаво и неискусно, очију упртих у тог белог злотвора, који није био до тада једино призната фудбалска лопта. Неконтролисана, исконска, искрена, потпуна енергија је сијала. И мрак се опустио, као да је и он уживао.
                Мрежа је постављена око три поподне. Људи су долазили и игра је трајала. Пола села је учествовало. Нема правила, нема екипа, има ова и она страна, па где нађеш место или замениш оног што изађе да дође к’себи. Лопта лети у небеса, лево, десно, горе, доле. Требало би после трећег пута да прелети преко мреже. Почели смо тако, али кога је после било брига. Удри. Играј. Играј се.
                Момци, људи, јаки, здрави, груби, скакали су, замахивали, бацали се по трави, саплитали сами о себе, падали из познатих и непознатих разлога, дахтали, гребали и рукама и ногама да што пре устану, толико жељни да бар једанпут ударе, а да погоде тамо где су хтели или бар да пребаце преко те проклете мреже, а да лопта не прелети читав фудбалски терен. Наравно, биле су означене границе терена, на које више нико није обраћао пажњу.
                Сатима је то трајало. Не зна се ко је улазио у игру, а ко излазио. Углавном се нико није бунио. Небитна је била количина играча са једне и друге стране мреже. Важно је било потрефити лопту. Песницом, дланом, прстима, главом, ногом. Општа одбојка. У неко доба морали смо да се разиђемо пошто се није видео прст пред оком.
                То је била прва одбојкашка утакмица, на трави фудбалског терена, реликвије села усред Шумадије, на почетку седамдесетих година прошлог века. Жалили су се сви данима да их све боли, али је и после било народа и утакмица. По правилима. Међутим, мрак више никад није чекао.