Маријана Љ. Јовановић: Љубав увек важи

     Кад ми срце затрепери као птица у руци, препуно сазрелог осећања сете, скучености, страха или туге, одлазим на дуже или краће путовање око света. Никад не идем сама. За друштво бирам искључиво музику, коју годинама по калупу душе бирам и од заборава чувам. Тескоба ме увек прво у кафану са добром музиком одведе, тамо ме за дугачак пут припреми, кроз сећања нежно са руком у руци спроведе и до недосањаних снова доведе. Путовање већ дуже време започињем песмом, „Од лудила до лудила“. Пажљиво нижем баладу по баладу уз обавезну хармонику, коју употпуњују виолине, гитара и контрабас. Музику слушам најгласније што могу. Пуштам је да ме преплави снажно, мушки, али ипак нежно попут мора. Имам песму за сваку емоцију. Веома брзо, музичка магија почиње да делује. Све више осећам њену исцелитељску моћ. Уместо мене музика проговара, допире до сваког нерва, до сваке коске. Осећања се смењују, а песме ми пале ватромет у души, који ми разбија компликоване емотивне чворове. Оснажена, подижем брану да емоције ослобођене потеку.
 
     Из кафане испраћена омиљеном песмом, седам на свог верног, витког, црног пегаза који ме увек дочекује раширених крила добродошлице. Уколико му ништа не кажем, већ га само чврсто загрлим око врата, летимо брзо и сигурно преко уралских планина све до сочних, зелених степа, где нас дочекују звуци мноштва циганских виолина. Полако, у тишини, такорећи неприметно, најпажљивије што можемо се спуштамо на траву, пазећи да случајно не покидамо облак густо испреплетаних јецаја виолина.  Почињем да лебдим захваћена вртлогом страствене, драматичне музике, која ме обмотава попут свиле. Берем Месечеву траву од које и најтеже ране зарастају. Сигурна сам да ће ми требати.
     Са дивљењем и поштовањем клањам се музичарима. Молим их да наставе, али ако могу, заједно са хором и осталим оркестром. Као вилењаци из оближње брезове шуме, прилази ми остатак оркестра у пратњи великог, мушко женског хора. Величанствени концерт започињу као и увек руским романсама, на које се природно надовезују њихове ванвременске народне песме, које вешто плету музичку чипку саткану од туге и радости. Поново сам остала без даха, али сад од усхићења. Убрзо се међу тонове гудачких инструмената уплићу богати звуци хармонике и треперави, темпераментни звуци тамбурица, балалајки и гитара. Музика се попут величанственог планинског водопада снажно прелива по мени. Коначно од туге и брига очишћена, дишем слободно, пуним плућима, а искре радости пале наду и животну вољу у мени. Унутрашњу хармонију сам успоставила и спремна сам да кренем даље. 
     На сигурним леђима пегаза настављам лет према грчким морима. Не знам грчки, али зато њихову музику осећам и разумем и није без разлога што Грке и њихова мора толико волим. Једва чекам да слетимо на неку од плажа, да уживам у звуцима бузукија који и најтврдокорније срце натерају да затрепери. Опет су ми очи сузне, а ништа ме не боли. Мора да је од морске соли. Полако прелазим на грчке баладе. И даље ништа не разумем, али ми све на љубав миришу. За мене је њихова музика једна од најмоћнијих на свету, ако затреба и планине могу да помере. Боравак у Грчкој завршавам сиртакијем коју играм на предивној песковитој плажи.  
     Уживам у слободи без граница, и на крилима маште са јатом галебова летим ка Босфору у Истанбул. Слећем на један од најлепших бродова и крећем на крстарење на којој се слуша популарна, модерна, турска музика. Крвотоком ми преносе љубавну чежњу, зачињену љубомором. Опет ми се прави замршено клупко у души за које ће ми требати време да га одмотам. Толико смо различити, а опет на неки начин слични. Волим ту њихову орјенталну, осећајну, романтичну, помало мистичну и пре свега страсну, али најчешће тужну музику. Да ли је могуће да сам постала неговатељица туге и меланхолије?
     Замршено клупко одмотавам и пажљиво осећања у другом правцу премотавам. Убрзо добијам жељу да се на снажном албатросу у Израел сјурим. Тамо ме чека права музичка ризница. Ипак од свега највише волим да слушам њихову енергичну, поносну и радосну музику. Уморила сам се од туге и меланхолије. Пошло ми је за руком да се неприметно ушуњам на једну велику свадбу на којој по ко зна који пут слушам њихову народну „Хава Нагила“ или у преводу „Радујмо се“ песму. Заразна је попут смеха. Знам да нема смисла, али увек пожелим да песму свирају све док ме срећа савлада и успава.
     Из Израела, огрнута ветром, летим у Италију. Обожавам њихову гласну, провокативну, рок музику која често у гласовима извођача као да садржи и примесе шмиргл папира. После рока прелазим на поп музику, где предност дајем Еросу Рамазотију. Његов дует са Тином Тарнер ми је и дан данас непревазиђен. Опет сам се најежила. Италијански језик је већ сам по себи толико мелодичан и леп, па није чудно што су им песме толико певљиве, топле и темпераментне баш као и сами Италијани. Уз њихове песме пропутујем целом Италијом. За мене је то најлепша земља на свету. Песмама и гледам и осећам и миришем и упијам сву лепоту коју ова земља има.
     Чекам погодан ветар да ме у Француску однесе. Редовно уживам у њиховој умиљатој, заводљивој, помало луцкастој музици, са примесама афричког и арапског ритма. Кад њихове песме бирам, имам осећај као да сам ушла у омиљену посластичарницу. Не могу да одолим ни популарним шансонама, ни веселој фолк поп музици, ни стидљиво плачљивој поп музици, ни шармантној, помало ласцивној уличној музици. Музика им је једно од огледала душе, пуне различитих музичких зачина, мириса, креативности, естраваганције и уметничке елеганције.
Шпанија је моја следећа дестинација. Акустична гитара ми је синоним за шпанску музику, препуну контраста. Час је темпераментна, брза, драматична, пуна фантазије и гласна, а с’друге стране је као мачка, мазна, опуштајућа и разгаљујућа. Опуштена, нема, лепотом дотакнута, тихо срећна, са пробуђеним чулима, спремна сам за слушање музике из Латинске Америке.
       Сунце ми је послало небески мост у дугиним бојама, чији се други крај налазио на обалама Јужне Америке. Било ми је довољно свега неколико минута да га пређем и нађем се у вртлогу самбе, салсе, румбе, латино џеза и ча ча на огромном плесном подијуму. Уз луди ритам, диктиран гласним ударачким инструментима, гитарама чије су жице доведене до пуцања, добијам инфузију младости уз коју играм док ми се машта не умори. После овога неизбежан је аргентински танго, најстраственији, најелегантнији и најеротичнији љубавни плес. Поново се чују хармоника, виолине и контрабас, а ја плешем као никад до тада. Завршавам свој боравак уз песме Рики Мартина, Џенифер Лопез и Марка Ентонија. 
Дошло је време да се вратим кући. 
      Музичко путовање или моју музичку терапију не могу тек тако да завршим. Расположена, срећом напуњена, морам да преслушам и нашу домаћу рок и поп музику. Крај је, тек кад дам одговор Здравку Чолићу који ме песмом „Мала“ пита: „Мала, само ми кажи, Мала, дал' љубав важи, Ил' више не важи?“ Не знам како му не досади, да ми увек поставја иста питања? Па, наравно да љубав увек важи.