 |
| Протојереј ставрофор Звонимир Хаџи Ж. Јовић |
Протојереј ставрофор Звонимир Хаџи Ж. Јовић, преко тридесет година службује у Српској православној цркви Епархије аустријско-новозеландске широм континента. Тренутно је парох (у Водонги, Викторија) у слободној цркви Светих апостола Петра и Павла и администратор парохије Св. Краља Стефана Дечанскога (у Мелбурну) узурпираној од федералиста и југокомуниста. Живи у Мелбурну.
Члан је Удружења књижевника Србије од децембра 2012. године. Пише поезију и прозу. Заступљен је у више антологогија поезије у СРБИЈИ и ДИЈАСПОРИ и разним зборницима поезије.
Од 1969. године се почео јављати у књижевним листовима и часпоисима, а 1986. године је (у Врању) објавио двије збирке пјесама Предзнаци и Распео сам сам себе.
1992. године (у Бризбану, Аустралија) објављује лирику Зов завичајнога неба и бесједе Поруке љубави и мира (Повратак у загрљај божији). Исте године је написао предговор и урадио избор пјесама за Антологију југословенске поезије (у којој су највише заступљени Срби). Антологију је издао са Николом Стојадиновићем.
1998. године се (у Мелбурну) јавља књигом Лирика и бесједама Назад ка Светом Сави и Господу Исусу Христу.
2000. године (у Мелбурну) свјетлост дана угледале су и лирика На Христовој стази и двије поеме Пост скриптум и После свега.
2014. године објављује (у Нишу) књигу Стослов и Тамни вилајет.
Био је учесних Струшких вечери поезије; учествовао је и на смотри поезије Мермер и звуци у Аранђеловцу 1977. године. Пјесме су му читане и на радио Београду.
Пјесма Химна богу је награђена на манифестацији Костолачка жишка и на Рамским сутонима.
- Које су то животне околности које су Вас навеле на одлуку да свој живот посветите вјери и како је на то реаговала Ваша породица?
- У време када сам се одлучио да свој живот посветим Богу и вери, била је то тешка одлука... Моја породица је патријархална и прихватила је моју одлуку, али за село, околину, општину, БИО САМ БЕЛА ВРАНА. Било је то време највеће комунистичке диктатуре и пропаганде. Религија је по комунистичко-марксистичкој доктрини била опијум за народ ... У мојој родној кући славили су се сви верски празници, а посебно СЛАВА-КРСНО ИМЕ, Божић, Васкрс, сеоска заветина Спасовдан и друго...Читао сам врло рано Библију, житија светих и другу верску литературу. Редовно сам одлазио у цркву на богослужења и дружио се са богомољцима из Макца, Раброва, Велике Бреснице и других села. Са њима сам певао у црквеном хору... Ту ме је запазио покојни прота Петар Петровић који ме је препоручио браничевском владици Хризостому чији сам верски часопис Православни мисионар редовно читао и ето, то је то...
- Годинама сте у емиграцији и годинама се бавите очувањем културног и духовног индетитета српске дијаспоре. Реците нам нешто о томе?
- Тешко је певати песму у земљи туђој! - каже се у Плачу пророка Јеремије у Старом завету... У Аустралији све цркве и манастире изградила је антикомунистичка емиграција, посебно припадници у првом реду Равногорског покрета ђенерала Драже Михаиловића Чиче, Недићеви и Љотићеви следбеници - дакле противници комуниста и Тита који су одбили да остану у Југославији под Титом. Добро су се снашли, вредно су радили и најтеже послове, зидали куће, подизали децу али су одвајали новац за подизање цркава, црквених домова и у њима одржавали српске школе, неговали српски фолклор и културу и тако очували српски језик и српску традицију.
- Колико данас има истинских вјерника?
- За разлику од Отаџбине цркве су овде добро посећене, млади парови се венчавају, децу крштавају, славе и други верски обреди се одржавају. Нарочито су добро храмови посећени о Бадњем дану, Божићу...
- Почели сте објављивати своју поезију у часописима и листовима. Кажите нам нешто о инспирацији у тим првим пјесмама које су вас увеле у свијет књижевних стваралаца?
- Од младих дана читао сам народне српске, лирске и епске песме, српске бајке и народне приче... Мој професор српског језика у основној школи у Макцу, Ненад Лазовић, на неки начин ме је увео у свет поезије; он је веома надахнуто рецитовао Радичевић Бранка, Ј. Ј. Змаја, Ђуру Јакшића, Алексу Шантића и друге великане српске класичне лирике... Рано сам се учланио у народну библиитеку у Макцу, коју је водио мој сељанин, и сам песник из друштва сељака писаца, Бора Наумовић. 1969. године је проглашен је за најбољег сеоског књижничара у Србији. Те године покојни Добрица Ерић, је почео да издаје часопис Расковник у Горњем Милановцу; и сам је са Стижанином Србом Митићем припадао наивним песницима са села... И ето ту сам почео. Ерића сам лично упознао и те године објавио ми је у летњем броју часописа Расковник , Седам минијатура међу којима и ову: Девојка Нага земља Пољупцем ме мами... Касније песници Срба Митић и Ана Дудаш почињу да ме објављују у часопису Стиг у Малом Црнићу, и судија Воја Живковић у часопису Браничево у Пожаревцу; 1971. године Просветни преглед, Ужичке новине, Вести, Београдска Задруга, ревија Село, армијски часопис Фронт у рубрици поезије коју је уређивао велики београдски боем и још већи песник Брана Петровић и тако сам пробио лед и почео...
- Написали сте предивну, антологијску пјесму ''Хајка''. Реците нам нешто на тему – вјера и умјетност?
- Да, песму Хајка посветио сам покојној мајци Љубици... Књижевник и просветни инспектор из Пожаревца, Велиша Јоксимовић, такође има високо мишљење о овој песми, о песми Сусрет са Лазом Костићем на таласној дужини песме и неким другим мојим песмама. Вера и уметност су повезани као нерођено дете пупчаном врпцом у утроби мајке, једно без другог не могу... Тако је у класичној музици, сликарству, архитектури, књижевнисти и другим гранама уметности; па и у поезији, дабоме. Све што је створено под плаштом хришћанске вере величанствено је... Без Христа и хришћанства свет би био нихилистичко празан... Што рече Достојевски и ја се тога држим: Ако цео свет иде против Христа, ЈА ЋУ ЗА Христом и са Христом!
- Можете ли рећи нешто о вашој прози?
- Махом пишем кратке приче типа Ги де Мопасана, Антона Павловича Чехова, Александра Солжењицина и других; имам и дуже приповетке и покушаје романа... Мада сам се са црквено-националним БЕСЕДАМА највише доказао.
- Ваши књижевни узори?
Многи су и из домаће српске литературе и из стране... Тешко да се определим, али рецимо: Велимир Рајић, Владислав Петковић ДИС, Милан Ракић, Јован Дучић, Стеван Раичковић, Србољуб Митић, Добрица Ерић, Слободан Марковић - Маркони и други... Свакако Његош у поемама ми... А од страних: Јесењин, Блок, Ана Ахматива, Пастернак, Бајрон, Петрарка, Данте Алигијери, Шекспир у сонетима, Шели итд... Разни утицаји, разна лектира и дан данас много читам и поседујем преко 5000 књига у родном селу и исто толико овде у Аустралији...
- Како сте упознали нашу велику пјесникињу Десанку Максимовић?
На Струшким вечерима поезије (1988) поближе, мада сам је познавао и из Београда где сам је у друштву Бранка Ћопића виђао; имали су станове у Његошевој улици у Београду. Покојног Ћопића као радознали богослов пратио би од хотела Москва после испијених кафа више пута до стана и дискутивали би о књижевности... наравно више Бранко; ја сам питао и више слушао. Био је пријатан и духовит саговорник...
- Ваша супруга, Царинка Јовић, такође пише прозу и поезију?
- Богу хвала и моја супруга пише добру поезију. Заступљена је у више антологија поезије у Аустралији и Канади. У Канади су покојни Бранислав и супруга му Десанка Мрђа уређували журнал пoезије Поет (у Торонту) на прекретници XX и XI века. Ту су у периоду 1998-2002. године издали неколико антологија поезије у којима смо и ја и моја протиница заступљени. У Панорами песника за децу из дијаспоре 1939 – 1999, аутора (приређивача) Милутина Ђуричковића, на страни 72, заступљена је са песмом Нек дечја душа процвета. Пјесму Бол је посветила нашој кћеркици Снежани.
БОЛ
Зима хладна облаци јуре,
Песма првих петлова бруји,
Јабука старе гране плете,
Ту почива мало дете.
Месец над тобом сија,
Снежни гуњац те завија,
Село око тебе мирише,
Хладне те кише напојише.
Чујем ти плач у срцу мом,
Нисам у загрљају твом,
Рана ме мучи и боли,
Срце те мамино воли.
Бели снегови завејали,
Дуги хладни дани сакрили,
Јуре ветрови силни,
Мајчин Анђеле дивни.
Око тебе је тама,
Ти ниси сама,
Тегобу у срцу сам крила,
Што сам те изгубила.
Око тебе су непознати људи,
Нико тебе не буди,
Из старих грана јабуке,
Чујеш мамине звуке.
Око тебе израсла трава,
Ко прође види анђео спава,
У мислима с' тобом је мама,
Знам да си поспана.
Ја те додирнут не могу,
Изгарам, топим се у болу,
Нестала си, отишла
у детињству раном,
Мајчина неизлечива рано.
- Имате у рукопису још необјавњених дјела?
- Имам! Али, о томе кад и ако их уз Божију помоћ објавим. Ради се и о прози и о поезији. Руководим се старом латинском максимом : НИ ЈЕДАН ДАН БЕЗ ЦРТЕ! Мишљења сам да ћу збирку дечије поезије прво да објавим уз Божију помоћ. КОЛИКО ЛИ ЈОШ НЕДОСАЊАНИХ ПЕСАМА У МЕНИ СПАВА -ЧЕКАЈУЋИ СЛАВУЈЕ ЈУТРА - САМО БОГ ЗНА - како кажем у песми ми.
ХАЈКА
(Мајци Љубици
1931-2000)
Хајка на вука?
А јагње у мени-
Где ли да бежи
Куда да се склони.
Умом славуји
Душом соколови;
А срцем рушним
Гаврани и вране...
Под Сунцем лека
Мени нигде није;
Камен сам који
Жедни сред пустиње.
Иње, мразеви,
Косу прошарали!
Сребрна брада
А душа у мени...
Заточена птица
Хтела би да бежи:
Горе, високо
Где су Бог и живот.
Вриштим и пиштим
Ко рањени сокол-
Вуци ме гоне
Јагње кротко бежим.
Чиме до песмом
Себе да утешим?
Кад се отвори
Материца ГРОБА....
Излечићу се од
туге и бола...
С' оне стране ГРОБА
У Рају од несна....
Тамним вилајетом-
цветаће ми песма...
......
У Бајки Љубави
Слободе и мира-
Мајчина ће рука
Загрлити сина...
Тантал ће коначно
Напити се воде;
Узлетети ПЕСМОМ-
До Бога-СЛОБОДЕ.
НА СТАЗАМА ИЗБЕГЛИЧКИМ
На стазама избегличким
Није било лако ићи;
Јер, туђину као своме
Најтеже је братски прићи.
Снашли смо се, окућили.
Цркве, школе саградили
И културу светосавску
Широм Света расадили.
Тај се пелцер лепо прима
На све четир' стране Света;
Четир' слова Србинова
Слогом братском свима цвета.
Јер, ми туђе поштујемо -
Али, своје не губимо :
Душом, главом и молитвом
Светосавље настављамо.
Одувек је тако било.
То говори српска вера :
Светосавска - православна,
Наслеђена од дедова.
На стазама у туђини
Завичаја се сећамо;
Кроз молитву - КРСНУ СЛАВУ
У Србију се враћамо.
Ма где био српски брате
Ма где била српска селе;
Светосавља башту негуј,
Децу гаји - СРПСТВА СЕМЕ.
Воштаницу песмом палим,
Свим Србима у Туђини,;
За будућност српског рода -
Јеванђељем Христа живим.
ХИМНА БОГУ
У свом Ти духу цркве зидам:
Разумом, мислима, лиром песме;
Теби што живиш изнад Сфера -
Тајни којој се приступит' не сме.
Никад' Те нисам угледао.
Слепо је смртно око за то;
Љубављу Твојом осећам Те
У зраку Сунца, киши и трави.
Свуда си: На Земљи у Свемиру,
Присутан увек истом силом;
Да Тебе нема, свуд би мрак био -
Вечито сиво ништавило.
Благодарим Ти на дану сваком.
Сваки је поновно озарење;
Вече ми свако Голгота тешка -
Јутро ми свето ВАСКРСЕЊЕ.
И кад се Творче кандило моје
Угаси једном вољом Твојом;
Ти ћеш га поново запалити
У Царству Божијем светлошћу новом.
Искра си сваке моје песме.
Луча ћеш бити на моме гробу;
Васкрсном химном Исуса Христа
У сусрет ка Теби Боже могу.
Разговарала: Снежана Р. Радуловић