Маријана Јовановић: Тврђава од цвећа

    Како старим, време ми све брже пролази. Рођенданима се све мање радујем. Планови су ми краткорочни, скромни, могло би се рећи, већином и прозаични.  Сећања ми јуре све већом брзином, али у супротном смеру од времена. Бирају пажљиво успомене углавном из ране младости, које досежу све до детињства. Кад су сећања у питању постала сам јако пробирљива. Из памћења углавном вадим оне најлепше, патином времена украшене. Слике и догађаји везани за мени најдраже особе, неких нажалост више нема, скоро да ни не бледе. Сваки дан их спонтано освежавам, улепшавам и користим их понекад за варање своје садашњости.

     Моја бака по мајци ми, већ педесет и осам година само улепшава живот. Пре тридесет и шест година отишла је ненадано, без поздрава, без најаве, попут птице пуштене из кавеза. И даље се питам да ли је то друго место, где је већ толико дуго без мене, за њу бар мало боље или бар довољно добро, јер је заслужила најбоље. Још осећам бол, шок, неправду и тугу. Туга није временом ослабила. Само сам је прихватила као састави део мене, наставила живот обогаћен и лепим и ружним и тужним догађајима, али увек са њом. 

     Деца која одрастају без бака су осиромашена за љубав која се не да измерити, или поредити са било чим. Та деца немају личне тврђаве које их чувају и бране свакодневно, од свих могућих и измаштаних недаћа и непријатеља. Одавно имам сопствену тврђаву, али није више толико сигурна и моћна као некад. Моја бака није била само добра, била је и веома мудра. Била сам баш мала, када је запазила да сам од ње наследила љубав према цвећу и бојама. 

    Бака и деда су живели у дворишном стану близу центра Новог Сада, где су имали малу башту, коју је бака поклонила мени. Већи и лепши поклон нисам могла да пожелим. Док су се остали станари озбиљно бринули о својим баштама и надметали се чија ће лепша бити, бака је ту бригу препустила мени. Захваљујући цвећу сам врло брзо овладала не само бојама већ и нијансама и заволела природу из све снаге. Постала сам баштованка у најранијем детињству. Како сам расла и моја је башта бивала све лепша и маштовитија. Научила ме је да морам да имам нешто што је само моје и да имам место за које ми не треба друштво, а које ће ми приуштити забаву кад год ми је досадно. Развила ми је машту и осећај за лепо. Убеђивала ме је да ће ми башта ускоро бити лепша и од најлепше у дворишту, само ако будем довољно упорна. Развијањем бриге о цвећу научила сам и лекцију о будућој породици, о којој ћу морати баш као и о башти свакодневно да бринем. Морала сам да научим да поднесем неуспех, јер је неко цвеће угинуло и поред савесне неге. Дала ми је лекцију о срећи  због малих ствари, попут новог пупољка или расцветалог цвета. Без много речи, бака ми је пренела својим примером како се пружа пажња и поклања љубав без мерења. 

     Створила ми је мале ритуале који су ми остали усађени за цео живот. Пиле смо свако јутро црну кафу, али из предивне порцуланске шољице са љубичицама. Сваки пут кад је било лепо време, водила ме је са собом на Рибљу пијацу и уместо играчака ми је дозвољавала да бирам цвеће за башту, које сам пажљиво смештала у своју корпицу. Осим кад време није дозвољавало, свако после подне смо држећи се за руке, одлазиле на канал, да беремо пољско цвеће и да направимо букет специјално за тај дан. Цвеће сам пажљиво слагала по бојама, облицима и величинама. Постала сам експерт за бидермајере, венчиће за косу и венчић за велико огледало у спаваћој соби. Уколико би мама долазила по мене, обавезно би и њу чекао букет од мене. Сваки дан смо га свечано стављале у вазу на видно место. Унапред сам била тужна јер сам знала да ће до сутра цвеће увенути, али истовремено и срећна јер ћемо зато сутра поново ићи по нов, можда још лепши букет. 

     Ускоро сам овладала комплетном палетом боја, које су ми постале изузетно важне у животу. Боје сам везивала за имена цвећа и воћа, тако да и сад користим бор зелену, трава зелену, зелену као млада пшеница, жуту као маслачак, плаву као споменак, љубичасту као шљивина прашина, лаванда плаву, боју кајсије, боју цикламе, боју труле вишње, јоргован лила, мак црвену, наранџасту као невен и тако у недоглед. 

    Свако пролеће садим ново цвеће на тераси, мењам јој боје и атмосферу различитим врстама и цело лето их негујем. У стану гајим разне собне биљке, а цео кухињски прозор сам украсила разнобојним орхидејама. Дружење са биљкама ми доноси радост, мир, односи нервозу и ублажава тугу, а при том сам наставила и свакодневни живот са баком, која ме ненаметљиво, као што је и сама била, подсети да је још увек ту, само за мене.