Маријана Љ.Јовановић: Обећање

   
   “Душа дедина, зашто плачеш? Дођи да те стиснем ту крај срца, јуначино моја лепа.
     Ма плачи слободно, и Марко Краљевић је плакао кад је био мали. А да знаш само да и одрасли људи плачу. Плачу кад су тужни и уплашени, а плачу и кад се нечему јако радују. То је привилегија осећајних људи, а осећајни људи су засигурно добри људи. Видиш сад и ја плачем, јер ми је жао што си тужан и баш ме брига шта ће други о томе да мисле и кажу.
     Хоћеш да одемо нас двојица у ону посластичарницу коју волиш, а после ћете сви да ме испратите на воз за Нови Сад?”
     “Хоћу. Деда, да ли ти видиш колико нас двојица личимо? И тата каже да сам исти ти, посебно кад се нешто љути на мене. Каже да сам гласан и брбљив на тебе, а да ће бити добро кад порастем, ако бар упола будем тако добар човек као ти.”
     “Не слажем се баш у свему са мојим сином. Ти ћеш бити много лепши, здравији и успешнији од мене, а бићеш сигурно и бољи од мене. А тата ако хоће, нек шапуће док прича, а нас двојица ћемо по нашки, гласно и  јасно.
     Е сад, када смо се овако лепо засладили, хоћеш натенане да ми испричаш шта те је толико растужило?”
    “Жао ми је што нећу више ићи у школицу и што ћу морати да идем у школу.”    
“Да ли ти је жалије школице или се бојиш школе и обавеза које ћеш имати?”
     “Не знам. Толико сам се лепо играо и дружио у школици да сам једва чекао понедељак и крај распуста. Васпитачица ми је била и лепа и нежна и млада.”
     “Богами си за васпитачицу у праву. И ту си изгледа на деду.
     Само да ти деда каже, такав ти је живот. Често кад ти је нешто најлепше, то нешто се заврши. А знаш зашто је то добро? Заврши се пре него што се поквари, а онда га тако лепог сачуваш међу успоменама за цео живот.
    Да знаш, није лако ни одрастати, а камоли бити одрастао. Паметан си и скроз спреман за школу. Прва четири разреда ћеш савладати једнако лако као овај огромни чокадни колач са сладоледом који си управо смазао. Учитељица ће сигурно бити добра. Стећи ћеш нове другове и другарице, а можда и нову симпатију.”
“Нећу нову. Имам ја већ своју стару симпатију, скоро две године. Јако је слатка и мислим да сам и ја њој симпатија јер дели слаткише са мном.”
“Е, у овоме си баш на тату.”
“Нисам те баш разумео.”
“Ма, бубнуо сам нешто.
     Око школе се не секирај. Све ћу ти помоћи и можеш ме назвати у било које доба дању и ноћи. Знаш да сам у пензији и да бар времена имам на претек, а ти можеш да га трошиш кад и колико хоћеш. Биће више спорта и разних такмичења. Вероватно ћеш певати и у хору. Сваким даном си све лепши. Многим девојчицама ћеш бити симпатија, а онда ето муке теби, да изабереш ону најлепшу.
Само да знаш, ја се већ сад јако радујем твојој школи и једва чекам да ме сваки дан после школе назовеш и све испричаш. Хоћеш ли?”
“Обећавам.”