Бранко М. Јовановић: Припрема за путовање

     Једном је деда зауставио рингишпил у селу на вашару, јер сам исповраћао све раздрагане приземљене присутне који су уживали што им деца уживају вртећи се у ваздуху у круг. И у међуградском аутобусу ми буде мука. Имам низак  праг осетљивости на судар различитих информација из ока и ува, објаснили су ми, па ми реагује стомак.
Седим ту око средине аутобуса, иза возача, на седишту до пролаза. Наслоњен десном руком на ручку седишта буљим у пут као да ја возим. Морам тако, да не буде да је аутобус скренуо а ја у оку немам ту информацију, коју онда брзином светлости пренесем у мозак, да не буде да је усталасала водица у уву пре мене послала информацију. Ако успем ово да одрадим онда сам миран. Левом руком, испод ознојане мајице  притискам листове новинских папира на стомак, јер по још једној теорији то ће да ми загреје стомак да се не охлади и сугурно ће ми бити боље. У пракси је сигурно да ми је у крилу велика, отворена, бела пластична кеса. Максимално концентрисан, већ једно три сата понављам у себи: „Није кренуло, неће кренути, ево још ми није ништа.“
Кроз аутобус, према мени креће дечак мојих година, онако некако срећан, с огромном кесом чипса у рукама. А има дивно место, напред, одмах до врата. Уље му цури из уста, разгледа присутне и жваће и једе као машина. Покушавам да видим бар делић пута. Дебели се гега, тамани чипс и загледа сваког путника појединачно. Кад се пребаци на леву ногу, остане десетак, петнаест сантиметара простора да видим мало поред њега. Он иде у напред а гледа у назад. Очигледно ужива, а мене нервира. Чипс ми је под носом и запахну ме мирис. Дигнем поглед у огромне, округле плаве очи. Кад рече: „ Како се зовеш?“, неста концентрација, стомак ми се охлади, информације се побркаше и ја се доватих кесе. Шта ће, дебели оде даље у визиту. 
Кад је аутобус стао, негде, мама и тата ме изведоше напоље, бацише „оно“ и мене исполиваше водом. Гледао сам у шуму у близини и размишљао како да клиснем у тај рај. У животу ме одржало то што је дебели са некима изашао из аутобуса и отишао. Али отишао је баш у то зеленило. Ем се најео, ем је у лепом, а ја остах да се јадан борим бар још два сата. Ала сам га мрзео. 
Исплакао сам се у себи и помирио са судбином. Ипак ће ми две недеље у селу код бабе и деде бити лепо и онда ћу се тамо још боље припремити за повратак, а можда добијемо карте да седим напред.
Само да ме неко не зовне, па да се окренем.