Бранко М. Јовановић: Савет

Испред врата, отворене, тешке дрвене шалукатре кажу да је отворено. Некада је и отворено али унутра не буде конобар, јер тог дана ради газда који је тркнуо по пиће. Ако су притворене, неко чисти, али за сталне госте је отворено, а пуно је сталних. Кад је време за башту, и стални помогну да се поставе столови и столице и отворе два велика сунцобрана. Дивота је у малој улици у центру града, без саобраћаја, а поред реке седети ујутру и слушати откључавање радњи. Затварање је фиксно ако је конобарица, јер и она жена мора некад да оде кући. Ако је газдин син, фиксно је једино ако момак зажели да са другарима оде у кафану. Ако је газда, зависи да ли је расположен, уморан или надрндан. Деси се, кад гости заглаве, да оде а ови морају да сачекају јутарњу смену. Код наплаћивања никад нема проблема, сем кад је газда. Кад су у питању „стални“, мрзи га да рачуна, па морају они. Тежак је и на кувању кафе, али одради.

Сви стални се забрину кад из даљине виде металну шипку, хоризонтално постављену и катанац. То је једнако стресно као кад неко седне и каже да неће да пије. У реду је да има проблем али ово код свих изазове озбиљну забринутост. Дневно се решавају појединачне, полуглобалне и глобалне ситуације. Увек има нешто ново, а решиво. Некад се нико и не сећа шта је то било ново и шта је решено. А и није битно. Ипак се све реши како се реши, а и многи су били у праву како треба да се реши, без обзира што је било сијасет решења, па ај’ ти знај ко је шта предложио као решење. 

Одмах са десне стране од улаза уздуж простосторије је шанк, дрвени, дугачак таман да тројица могу да стоје, а да се не гурају. Од горе је изгуљен од лактова сталних. Као да је забрањено сести, они су у вечитој причи са конобарамом или конобарицом. На полицама, као и трајност чаја, трају и ретки примерци чаша. Столови и столице су дрвени, стољњаци карирани. Округли сто са шест столица и још четири четвртаста са четири столице су централни део. Округли сто је за сталне где се играју карте. Таблић, ањц, преферанс или реми. Сто у ћошку је за шах. 

Сталнима се свакако придруже и нови, јер и они можда постану стални, а можда и не. Преко сто педесет година кафана је сведок боравка многих генерација. Мењале су се и државе и власници али је она некако остајала иста. 

Разговара се гласно. Некад се и претера, па цела кафана сазна одређено мишљење. Деси се и свађа, али ништа страшно, некако се проблем реши и стање се врати у нормалу. 

За округлим столом траје партија. Одело и стаж сталног су појединачно старији од играча преко пута. Остала двојица, средовечни људи. Онај млади не престаје да прича. У неком тренутку рече матором да свакако неће вратити паре које му је овај позајмио. Уз блесави кез понови то још неколико пута. Матори рече, лењо и онако успут, да му у том случају више никад неће позајмити. Овом младом се свидео сопствени глас и настави да лапрда којешта и да зеза и провоцира маторог. Као одговор је неколико пута добио: “ Ајде вуци карту и буди миран.“ Уђе у кафану један од сталних, седе код њих, наручи туру као што је и ред кад кибицујеш. Момче искапи вињак и настави појачавајући темпо, а и псовке. После неког времена му новопридошли рече да престане, а овај се завали у столицу и заустави да и њему нешто паметно каже. Кад му кибицер десницом заврну шамарчину иза ува, овај директно паде под сто. Матори се сагну, подиже стољњак и рече: „Та јесам ти реко’ да будеш миран.“



_________________________________________________________________