Маријана Јовановић: Слатки купус

Не знам да ли сте чули, да ја кувам најбољи слатки купус у Новом Саду, а и шире. Ако нисте, питајте мог супруга. Он ће Вам то сасвим непристрасно потврдити, а ви морате бити спремни да ће Вас Бранко сигурно позвати, да се и сами уверите у квалитет мог купуса. Како ћете позиву одолети не знам, јер је Бранко изузетно успешан у својој мисији да силом или милом доведе било ког ко му је у датом тренутку драг, на „слатки купус ала Маја Бранкова“.

Ја лично то јело које толико успешно спремам баш и не волим, али битно је да се Бранку свиђа и да је он јако поносан на моје кулинарске вештине. Кад код би ми муж упао у неред осећања са својим другарима у надалеко познатој, најстаријој кафани у Новом Саду, званој Рибар, а да се поклопило и то да је тог дана на мениу био слатки купус, бар би једног друга довео кући на ручак. Сваки од њих је морао пре или касније да призна, да бољи купус никад јео није, а ја сам им обећавала да ће то остати само наша тајна и да њихове супруге за то никад, сазнати неће.  

Претпоследњи пут је дошао са двојицом другара. Сва тројица су били, што би Лала рекао, баш како треба. Но мени је већ дојадила иста позоришна представа, где се ја умиљато смешкам са речима добродошлице и захваљујем се што су ипак, додуше тешком муком пристали да дођу, на мало каснији ручак, око 19х. Ма нема ту никакве сметње. Ја једва чекам да се мој Бранко појави са својом екипом. 

У моменту сам добила жељу да и ја мало њих изненадим. На Бранков ужас ником нисам дала да пређе праг. Стајали су у ходнику са збуњеним осмехом на лицу, док сам ја инсистирала  да ми свечано признају да никад укуснији купус нису јели, без обзира што га још ни пробали нису. Бранко је тим мојим гестом био благо речено шокиран, скоро да се у моменту отрезнио, али је случајно, а мислим да је то био први пут у животу, остао без речи. У први мах се уплашио да сам заборавила на кућно васпитање и нашу традиционалну, српско, православну, породичну гостопримљивост. Убрзо је схватио да се шалим и да ми је циљ био да убрзам и ручак, као и време добијања признања о непоновљивом, феноменалном купусу. Како сам признање још на вратима добила, била сам слободна, да заслужено, као најбољи кувар слатког купуса у околини, прилегнем и да их препустим, њиховом и мом Бранку. Он је наравно као и сваки пут до тад самостално, не питајући госте, да ли уопште воле купус, свима сипао количину за коју је он сматрао да је права мера за правог човека, а сви су били прави. Уз то је као и обично, обилно, такође без питања, сипао сваком и љуту паприку, коју нам је набавила његова најбоља другарица Рада. Ручак је по обичају успешно окончан, сви су се уморни и задовољни разишли, а Бранко је заспао задовољан и поносан. 

Последњи пут је, а има томе већ пар година, довео још једног друга на купус, кога до тад још нисам упознала. Друг је деловао изузетно културно и звао се Мићко. Убрзо сам приметила да Мићко муца посебно кад се узбуди. Сазнадох да је нежења. И поред примљене анастезије  у Рибару, било му је јако непријатно, што је онако скоро натеран, дошао у зло доба на купус. По речима мог супруга, Мићко је иначе релативно мало муцао. Тог пута пошто га је било срамота из више разлога, а посебно због приметног емотивног стања, муцање му се максимално појачало. Пуна саосећања, почела сам несебично да му помажем, па је до краја испало као да се сама себи у његово име извињавам. Истовремено сам га убеђивала да је баш добро дошао и да ми је изузетно драго што сам и њега коначно упознала.  Па наша кућа је отворена за сваког добронамерног госта. Једва сам чекала да га препустим Бранку. Бранко је по обичају, сваком насуо препун тањир купуса, а онда је не штедећи, галантно како само он то зна, додавао из неколико пута љуту паприку обојици. 

За право чудо, овог пута ручак се брзо завршио. Мићко је онако фин дошао да ме поздрави, али је имао великих проблема да ми искаже своју захвалност на изванредном слатком купусу.  Шокирано сам га гледала, црвеног као наша паприка, изобљиченог, са крупним грашкама зноја, са мокром косом као да је управо изашао испод туша, како безуспешно покушава да пронађе одговарајуће речи хвале за мој ручак и Бранково гостопримство. Толико је несретник муцао да сам почела поново да му помажем и да муцам заједно са њим, јер сам схватила да се у њему распламсала ватра од паприке и да се јадник гуши. Није хтео ни кафу, ни пиће, ни воду, ни лепу реч, већ је журио да се само што пре докопа слободе. 

Не знам зашто, али након тог догађаја више нам нико није дошао на слатки купус. Пар дана сам се још распитивала о Мићковом здрављу, док се сасвим нисам уверила да је преживео без већих последица. 


__________________________________________________________________