Сви су они лица и наличја потрошених монета за поткусуривање, а у тој гурбетској трговини страдају у једнакој мјери недужни Срби и Црногорци, а остали около аплаудирају здушно изнад сваке познате бездушности.
Навијају да буде што грозније и што брозније како би у свему била превазиђена 1941. година и поновљена у стоструко крвавијем обиму.
Кад на то упозорим и једне и друге, обруше се на мене удружени јер их уплашила чињеница што не припадам ниједном секташком клубу, творевини „Службе“ која је ископиљила и једне и друге и треће и ине од једне постојеће цјелине коју је та „Служба“раставила на најспростије чиниоце међусобно закрвљене и ко год би, по мишљењу „Службе“ покушао да скупи расуто и усправи посрнуло, тај је реметилачки фактор, сумњиво лице и матене државни непријатељ, а мени чини част да будем непријатељ сваке државе која је непријатељ мом народу, ма како се он изјашњавао!
Да се, не дај Боже, ове 2025. повампири 1941. година, била би, како малочас напоменух строструко крвавија и хиљадуструко злослутнија од оне крваве коју нам најилустративније приказује разговор мајке Марије Вукмановић, рођене Пејовић, са сином Светозаром, комунистичким револуционаром и Титовим „народним херојем“.
Разговор је текао овако:
- Сине, ти оде са овима, а брат ти Лука, доктрор теологије, са онима. Шта ће бити сине са вама двојицом?
- Мама, ако ми побиједимо убићемо Луку!
- А ако они побиједе сине?
- Ако они побиједе убиће мене!
- Куку мене црној кукавици, два зла сам родила!
И данас, као и раније, а бојим се биће тако и касније, у скоро свакој кући имамо два рођена зла, закрвљена у име идеологије и идеолошке утопије, једне српске и друге црногорске и та два рођена зла иако као новокопомновани „вјерници“ лажно посте, крв пију један другоме и ако овај народ нестане неће нестати од туђинске руке него од своје, од два рођена зла!