СРБИЈОМ СЕ ТУГА ВИЈЕ
Свети Саво, српска славо
немани Ти Србе даве
крвождени богумили
у сред српског срца
издајнички олтар праве.
Карађорђе мили оче
Милоши се размиљели
да Србију обезглаве
и у ланце Србе ставе.
Нема Вељка на бранику,
нема Арса у шљивику,
у Јадру је покољ прави
Милентија неман дави.
Нем Зека буљубаше
све су црне зоре наше,
велики се зулум спрема
пећанчева мача нема.
Сва Јевропа, Америка, пола свијета
упрегли су Луцифере,
судбина је наша клета
Србија се брише с лица свијета.
За шачицу срама
бездушно се српство крчми,
шљивик вајат и кућица
нису више ништа,
пред налетом проклетника
и незнањем безбожника
Богомоље наше плачу
празна поља и планине
ријеке нам сад не теку
огњишта нам испражњена
пошаст хара градовима
црно нам се пише свима.
На Морави лађа нема
Црним Дримом прошлост тече
над Ибром се туга вије
изнад Јасенице нема воденице
поред Груже не цветају руже
нема росе ни цвијећа
ни ђердана од сретније дана
Србојом се туга вије
последња се битка бије.
ЛУЧА КОСОВСКА
Благо ти Србијо
док небеско цвијеће по Теби расте,
зоре Савине у Теби свићу
док Те Лазарево мучеништво чува.
Благо ти Србијо
док Ти синови Божјим путем ходе,
Љубостиња љубављу чува
децу Твоју благоверну.
Благо Ти Србијо док Ти
Љубостињу Божја љубав чува
Грачаницу Господ гради
Грачаница децу Твоју гради.
Благо Ти Србијо док
Студеницом Херуфими поје
Студеница косовски завјет чува,
Лазарица Лазаревом жртвом
мученике Твоје чува.
Благо ти Србијо док дјеца Твоја
Љубостињом љубав хране
Грачаницом путеве граде
Студеницом себе сабирају.
Благо ти Србијо док свеци у њедрима Твојим
Божје бисере сабирају,
Љубостиња, Жича, Студеница,
ко небески цвјетови Србијом миришу
и душу Србије Господу уздижу.
Благо ти Србијо док
Љубостиња, Жича, Студеница
Лазареве мученике у вјечност уписују.
Благо ти Србијо док
Љубостиња, Жича, Стеденица
очињи вид Србије
у Лучу косовску сабирају.
НА БОЈИШТУ
Скичи сипљиво псето,
из располућене утробе.
Лају неподметнути ати,
из раскрвављених урлика.
Пресјечени гркљани,
ко црне чавке,
аждају живота ждеру.