Као кућарица прагом
Да нас преци са обе стране
Сунца препознају
Они су наши
Свечани гробови
Као и куће ребрима озидане
То су наше књиге и музике
Коњи врани и јабуке
На које се диже пушка
Када се дође по девојку
Кад човек стане на земљу
Она му до колена спласне
Па је бог придржава са свих страна
Да камење не затрпа изворе
И не погњави тиће и гујиће
Мило му што је тако
Јер да није човека
Жижак би у колевкама
Мрвио лешник и ораје
И нико о ђетинцима не би имао
Да деци да суву шљиву
јер не би имало мајки ни
очеваБио би само
Бог самоме себи
На пустој утрини
И по која мува
Јер једино њима нико ништа не може.