Марија Алексић: Прабаба Лепосава

„Врање беше поголоме град, људи омањи и весели. Музика им беше у крв, мерак у душу, а душа голема као небо“ – имала је обичај да каже Лепосава пред крај свог дугог живота. Умрла је пред Титов рођендан. Родила се у Црвеном граду крај Врања тамо неке 1900, ни она није знала тачно које. Волела је да седи на тераси своје кућице и удише мирис босиљка. Памћење је служило као кад је била млада девојка. Сећала се та свега, и ујна Доке из Куманова, и тече Славчета из Призрена и мајке Анице чија је била слика и прилика. Није била писмена, а одисала је таквом мудрошћу, као какав учењак.Знала је Лепосава да је њено Врање припало Србији тамо после неког састанка великих људи. Причали су јој њени. Све то беше турско некад. Турци оставише велики траг на језик, културу и обичаје. 
     „Моја баба беше ми Бугарка, дошла из Совију код деду у Врање, баба ми беше убава као каква лепотиња“ – причала је. Налепше је баба причала када је описивала родни град.
    „Небо плаво, помутило се са облаци, звезда упекла, а ја гу гледам и оплакујем. Изведем си козе на испашу, а цвеће око мене мирише ли мирише..рај како га зову.. Жељна сам мој крај, стару мајку да си видим само још једном...“ – заискрила би суза у оку баба Лепосаве.
     „Удаше ме кад почеја рат, први ли свецки рат, тако га зваја мој отац. Доведоше ми Славка кујунџију, он си беше омален, не ми за срце прирасја, ал' нема, то ти је.. Не искаш си друго, што ти ги довели, то ти је!'' 

Стеван Шарчевић: Једна пијана ноћ

               Седимо тако нас двојица уз флашу вина и присећамо се старих дана. Обојица смо две трећине живота превалили, а како је флаша празнија, приче су необичније. У неко време Сретен устаде да још вина из подрума донесе. Кад се вратио, сав је замишљен и одсутан, а руке му дрхте док вино налива.

- Дед' у здравље Милане! Ево, нешто се једног давног лета присетих и да знаш, како време пролази, а године ми све тежим бременом плећа притискају, тај догађај мисли ми све снажније опседа и новим нијансама светло оног дана испуњава. - погледах га са чуђењем, неће ваљда песник од њега испасти, а он неузнемирен настави.

Интервју са др Весном Вукићевић

      
Икона светог Јеронима Стридонског
Данас се прославља Међународни дан преводилаца. Овај датум је одређен у част светог Јеронима Стридонског (упокојио се 30. септембра 420. године) који је превео Свето писмо на латински језик, па се сматра заштитником свих преводилаца. Поводом данашњег празника објављујемо интервју са професорицом руског језика Весном Вукићевић која се у оквиру своје педагошке праксе бавила теоријом превођења, основама.    
    Др Весна Вукићевић je професор руског језика и руководилац Руског центра Филолошког факултета у Никшићу. Школовала се у Никшићу, Новом Саду и Београду. Радила је на Универзитету Црне Горе, на Филолошком факултету у Никшићу (Студијски програм за руски језик и књижевност) и Институту за стране језике у Подгорици (Преводилаштво). Три године је радила као лектор српског језика на Филолошком факултету у Санкт Петербургу. Бави се превођењем.
      - Откуд љубав према руском језику и преводилаштву?
      - Из перспективе професора страног језика сада ми је јасно да је моја љубав према руском језику настала још током школовања у гимназији „Стојан Церовић“ у Никшићу. Одабрала сам филолошки смјер и имали смо велики фонд часова руског језика и  предавали су нам одлични професори Марија Ђукић, Данута Божовић, Рако Вујовић.

Милојка Јововић: На нудистичкој плажи жена му би опаљена са сваке стране

*   *   *
Жена је увијек на домету.Систем јој не пада.
*   *   *
На нудистичкој плажи жена му би опаљена са сваке стране.
*   *   *
Кад се оженио , љубав је била у срцу, али брзо зарасло у сало.
*   *   *
Кад вјетар обори струјну мрежу, послови се завршавају у мраку.
*   *   *
Паметан муж сам схвати кад је у резервном тиму жене.

Бранко М. Јовановић: Деси се

      Благи августовски сумрак, лепота пространства, поветарац. Мирисало је на мир који опија. Мрак је по устаљеном правилу радио свој посао. Овог пута нешто га је успорило.
                Препознатљиви људи постајали су силуете. Очи су се прилагођавале на звуке. Једино важно била је лопта у ваздуху и жеља играча да је пребаце на другу страну ручно израђене мреже која је неодољиво подсећала на одбојкашку.
                Играча је било пуно. Сви су се дерали, командовали, бодрили, љутили, урлали, смејали се, навијали, псовали, сударали се, падали, кукали и настављали уз посвећеност давања себе до крајњих граница, трапаво и неискусно, очију упртих у тог белог злотвора, који није био до тада једино призната фудбалска лопта. Неконтролисана, исконска, искрена, потпуна енергија је сијала. И мрак се опустио, као да је и он уживао.

Маријана Љ. Јовановић: Љубав увек важи

     Кад ми срце затрепери као птица у руци, препуно сазрелог осећања сете, скучености, страха или туге, одлазим на дуже или краће путовање око света. Никад не идем сама. За друштво бирам искључиво музику, коју годинама по калупу душе бирам и од заборава чувам. Тескоба ме увек прво у кафану са добром музиком одведе, тамо ме за дугачак пут припреми, кроз сећања нежно са руком у руци спроведе и до недосањаних снова доведе. Путовање већ дуже време започињем песмом, „Од лудила до лудила“. Пажљиво нижем баладу по баладу уз обавезну хармонику, коју употпуњују виолине, гитара и контрабас. Музику слушам најгласније што могу. Пуштам је да ме преплави снажно, мушки, али ипак нежно попут мора. Имам песму за сваку емоцију. Веома брзо, музичка магија почиње да делује. Све више осећам њену исцелитељску моћ. Уместо мене музика проговара, допире до сваког нерва, до сваке коске. Осећања се смењују, а песме ми пале ватромет у души, који ми разбија компликоване емотивне чворове. Оснажена, подижем брану да емоције ослобођене потеку.

Абдурахман Халиловић - Ахил: Кочијаш као министар културе

*    *   *
Да нисам сав свој, рекло ми је и моје ја.
 
*    *   *
Дошла ми је полиција на врата.
Срећом станујем у приземљу, па сам побјегао кроз прозор.
 
*    *   *
Предсједник држи предавања за неписмене чланове.
Он има основну школу, није шала.

Путин има право да ослободи Украјину од нациста по два члана Повеље УН

Чланци 106. и 107. Повеље УН-а дају Русији, као правној сљедници побједнице у Другом свјетском рату, право подузимања свих мјера, укључујући и војне, против Њемачке, Мађарске, Аустрије, Румуније, Бугарске, Финске, Хрватске, Словеније , Чешка, Латвија, Естонија, Литва и Украјина због покушаја оживљавања нацизма.
     Генерални секретар  УН-а Антонио Гутереш био је шокиран када је од Путина дознао да постоји чланак у Повељи УН-а који допушта провођење руске специјалне операције у Украјини.

 РУСИЈА ИМА ПРАВО СВУДА КАЖЊАВАТИ НАЦИСТЕ
(према Повељи УН-а)

     Трибунал у Нüрнбергу осудио је на казнену одговорност све оне који су се борили против Уједињених народа и починили геноцид.  Над совјетским народом почињен је највећи геноцид.  Повеља УН-а, чл.  106. и 107. даје право побједницима у Другом свјетском рату СССР-у, САД-у, Великој Британији и Кини да подузму било какве мјере против земаља које су се бориле против њих како би спријечили акције усмјерене на ревизију резултата Другог свјетског рата. 

Јелена Мишљеновић: Земља

И ово парче земље по ко’м ти нога ходи,
Пази да му трава не реметиш сан,
Под њом леже кости којима некад тело годи,
Њима је живот врло добро знан.

Зато устукни и понизан буди,
Корак твој нека се смекша,
Пред том земљом пролазних људи,
Живе кости не знају како је земља тешка.

Не знају за мраз што се јутром буди,
Ни’ какве чисте душе је прах заборављен доле,
Оне не знају како се за светлошћу жуди,
Када их земљине силе оголе.

Зорица Бранковић: Хвала Богу што ми даде тебе

АНЂЕО И ЈА

Хвала теби што крај мене ходаш,
Па ја тако нисам,
нисам сасвим сама.
Хвала теби што ме тако чуваш,
што се бринеш,
што ми наду дајеш,

Милена Ранђеловић: Ноте пуне чежње и надања

МЕЛОДИЈА НЕУЗВРАЋЕНЕ ЉУБАВИ

Звук виолине продире до највеће дубине моје душе,
кроз зидине које сам издигла због тебе.
Мојим телом одзвања сваки сетан тон.
Улазиш сигурно, самоуверено и струнама покиданим стижеш до мог срца.
Оно куца... за тобом и даље куца.
Чујеш ли те ноте?

Љубомир Илић: Изборна класика

        Мој кум обожава руску класичну књижевност, па реших да га обрадујем за рођендан.
- Дајте ми Мртве душе! – кажем продавачици у књижари.
-  Нису ту! – одговори.
- Како нису ту?! – збуним се.
- На гласању су. Данас су избори.
Учини ми се да продавачица збија шалу са мном, па наставим:
- Знате ли, бар, где могу да их нађем?! 
- Само у бирачком списку, господине!

Милан Пантић:Послао сам га....

***
Нека на власт дођу наши, да бар знамо кога издржавамо!

***
Мигранти најчешће иду у земље својих колонизатора, да испитају поријекло њихове имовине.

***
Кад сам га послао дођавола, није се ни помјерио!

***
Одахнуо сам кад сам га након четири године видио на билбордима. Значи, жив је!

Жарко Бумбић: Пет пјесама

НА ДНУ СРЦА

Немилом хода,
хода ходочашће.

Наследство распукло,
ко љетна земља 
кишом немивена.

Лука Јелић: Небула

Више ни не причам теби,
Причам себи, бестелесном.
Ослушкујем сопствени глас,
Видим га као зид светла што се увија по ритму речи
И шарени бојама далеке небуле.

Марија Алексић: Летопис игуманије Ане Аџић

 
Надежда Аџић је седела испред манастирских врата и мирисала липу која је била тик уз њено лице. Волела је пролећни мир који је доносио манастирски живот. Игуманија Ана је враћала мисли док је пребројавала последње дане живота. Било је тако спокојно сећати се детињства, одрастања, разговора са оцем, борбе између духовног и обичног. Толико тога јој се враћало. Туга би је преплавила кад би се сетила покојног  брата Милована, који је погинуо у Првом светском рату. Сетила би се мајке, Милеве Поповић, строге али праведне мајке домаћице. Стално је водила духовне разговоре са њом. А како и не би, кад су је гени вукли ка духовању. Њен деда по оцу, Милун, био је свештеник.
      Надежда је мислила најчешће о оцу Сретену. Сећала се његових прича о детињству и жељи да буде другачији. Рођен је у Сугубини код Трстеника далеке 1856. Сећала се приче да је та јесен када се родио мали Сретен била необично топла за то доба године. Причао је ћерки како је мајка, чим га је родила, рекла да ће бити нешто од њега. Његове крупне очи су мило гледале и пратиле сваки њен корак. Док је растао, волео је да проучава све што га окружује. Дрво је било дрво, али је Сретен морао да добро испита зашто је баш те врсте.

Милена Ранђеловић: Није ме стид

ДОСТОЈАНСТВО

Понизно и посрамљено пред тобом губим достојанство, 
зарад трунке нежности.
Није ме стид!
Љубав је као рат.
Или ћемо бити погубљеници сопствене слабости
или победници неописиве храбрости.

Зорица Бранковић: Две песме

МОЈА НАДА

Буди живот који нисам живела.
Непомућена радост изгубљене младости...
Буди онај коме сам се надала,
да волеће ме и у старости.

Тихомир Стевановић: Зоолошки врт у Београду

  У својој књизи „Београд испод Београда“ Зорана Љ. Николића и Др Видоја Д. Голубовића, (Лагуна 2002. год.)  која се бави разним подземним пролазима и лагумима у Београду, не спомиње се најтајанственији и најважнији подземи простор.
     У београдском зоолошком врту, у лављој јами, где круже звери по камењу, ушанчене као у клисури док их посетиоци посматрају са висине, налази се и  јазбина у коју се животиње склањају када је потребно да се склоне од невремена или донесу на свет младе. У тој просторији налазе се велика, метална врата, два са два метра, у зиду иза узиданих, као рука дебелих решетки које дубоко продиру у камен. На вратима је стара брава, која за разлику од оновремених, има две кључаонице.

Интервју са Христом Петреским

Књижевник, књижевни критичар, новинар ... Христо Петрески магистрирао је културологију у књижевности на Институту за македонску књижевност при  Универзитету Кирил и Методиј у Скопљу, а докторирао је на теми Ауторска бајка - компаративна анализа. Професор је на Међународном Славјанском  Универзитету Гаврило Романовић Державин и на Педагошком факултету. Учесник је бројних скупова у земљи и иностранству а његови научни и стручни радови су објаљени у великом броју зборника, часописа, електронских портала и других публикација. Добитник је најзначајнијих државних и међународних награда. Аутор је више од педесет објављених књига. Написао је више пјесничких збирки и прозних књига за одрасле, а аутор је и више књига прозе за дјецу и младе. Објавио је књиге критика и есеја Спојени судови и Виртуелно огледало. Оснивач је и директор Издавачке куће Феникс и Фондације Македонија презент. Главни и одговорни је уредник часописа Тренд и Књижевна академија. Председник је Удружења књижевника Македоније и директор Института за науку, алтернативу, културу и умјетност - Скопље. Превођен је на српски, хрватски, словеначки, бугарски, француски, енглески, пољски, немачки, словачки, албански, турски и друге језике. 

Снежана Р. Радуловић: Рецензија збирке „''Упркос свему'' Драгана Кнежевића

Драган Кнежевић, директор ККЦ ''Акорд'', је свестрани умјетник. У свијет умјетности ушао је веома рано преко музике која је била његов живот. Музика га је довела на бину, на сцену, а сцена даље и на ''даске које живот значе''. Постаје режисер, пише и адаптира текстове за позоришне предсатаве, почиње да се бави педагошким радом укључујући дјецу,  младе и одрасле у сфере умјетности. Створио је посебан свијет у којем је несебично дао на располагање, онима који су жељели ући у њега, све своје потенцијале. Захваљујући њему створени су, препознати су, оставрени су таленти који су се скривали у људима које Никшић има. Драган је човјек с којим је дивно сарађивати. Зна да извуче оно најбоље што неко има у себи. Драган Кнежевић је добар човјек.

Љубица Перовић: Девет прича

ЛЕОНАРД КОЕН ИЛИ СЕЋАМ СЕ

„ ... Леонард Коен преминуо је у 83. години живота у Лос Анђелесу. По својој жељи, сахрањен је на јеврејском гробљу у Монтреалу...“
Враћају ми се сећања... Слике... Звуци... Мириси...
                                                                         *                                                   
„Мала, Јубица! Јел звонило? Време је за церкву! Ће доћ нови свећеник,“ ужурбано је питала и обавештавала наша драга бакица, цреска комшиница. Ситна и погрбљена, с пунђицом на врх главе,  два пута дневно постављала је исто питање. Изгледала је као и све остале цреске баке које су хитро, обучене у црнине, трчкарале уским улицама као бубашвабе. Све су се звале Марија или Ане, и свакога дана су ујутру и увече одлазиле у цркву.
У каменој кући преко пута, прозора удаљених да можете да скинете веш са њих, живео је стари обућар Фране са својом женом. Никада није излазио из куће. Громогласно и брзо, грмео је неразумљивим језиком и у потпуном мраку правио опанке са ђоновима од камионских гума. Видела сам га само једном. Када су ми се очи привикле на мрак, нашла сам се у стрипу - уживо. У огромној соби, у гомили крша седео је човек који као да је изашао из тада популарног стрипа „Алан Форд“. По изгледу - комбинација свих ликова. Раздељак по средини главе који дели косу на два слапа, буљаве плаве усијане очи и велики нос са још већом брадавицом. 

Јелена Томић: Роб

Полегао сунцокрет, оборио главу
из тужног ока његовог црна суза кану
Да заборави хоризонтом ту пучину плаву
којом облаци плове и не знају да стану...

Зорица Бенарик: Две песме

СПАС

Пиће ми ствара визије,
Браним се али превише их је.
Твоје очи моје су илузије.
Нападни ме тихим речима.
Гађај ме из заседе гвозденим метцима!
Ја се склонити нећу.
Убацићу још једну сузу у моју врећу.

Стеван Шарчевић: И ноћ је прошла

Слика је помало магловита
па се ипак стално враћа;
с врха смо света посматрали 
пустош Новог Београда
и мирисали на љубав и чаролију

Тамара Симић: Сети се увек прича од старина

Врати се тамо где леже кости предака твојих,
Где ватра тиња и свећа гори,
Тамо где се твојим језиком збори. 

Ако те срце на другу страну вуче,
Онда немој да ти деца, туђу  историју уче,
Врати се тамо где кандило гори,
Тамо где леже кости јунака твојих.

Милена Ранђеловић: Две песме

ХЕЈ, ГРЕШНИЦИ

Може ли се изаћи из вртлога страсти?
У том пропадању, мисли ли се на част?
Или се у томе проналази само сласт?
Куда иду душе касније?

Абдурахман Халиловић - Ахил: Богати могу да пјевају уз пратњу сиромашних који цвиле

- Од када смо се подијелили све нам се више проблеми множе.
- Ишао је до краја – био му је крај близу.
- На посао иде с пјесмом. Он је естрадни умјетник.
- Имамо предсједника каквог нитко нема. А боље би било да га ни ми немамо.
- За крађу политичари су искористили прилика доста – државна каса нам празна оста.

Ана Миливојевић: Како?

Како да ставим тачку на нашу причу
Када од силних зареза не могу руку маћи?!

Марија Алексић: Крушка на Краљевом путу

Напунише се очи газда Младену док је миловао стару стабљику осушене воћке на путу за Крагујевац. Посадио је баш тог маја кад убише краља и краљицу. Прошло је отад, богами, дванаест година. Извади Младен белу платнену мараму из сукнених панталона и обриса влажне очи. Успомене су му навирале, а у гуши га стегла нека песница, 'оће да пукне. Набила се у грло па ни да макне. Кад би могао да је извади и тресне о земљу, било би му лакше. Споменка се тог маја родила и стари му рекоше, ако 'оће да му дете буде здраво, нек засади неку воћку поред пута. Размишљао Младен да л' ће шљиву ил' неку петровку јабуку, ал' му стари Јоксим, кућа до његове, даде крушку. 
    „На, ево, засади, уздравље ти се родила!“ – пружи му старом дрхтавом руком.
    Споменка беше лепа једра девојчица, вредна и хитра као метак. Са пет година навукла би стару капу, дебелу вунену сукњу и опанке, узела мотичицу и ишла са оцем у надницу.

Љубомир Илић: Привржени покојник

Јутрос, док смо испијали  кафу, кажем жени и сину:
- Ако икада будем умро, умрећу из радозналости! Да видим како се живи у подземљу!
- Тата, подземље није тамо, оно је овде, око нас, а ми смо само неми посматрачи! – каже ми син.
- Ја сам негде прочитала да у случају суђења подземљу и неми посматрачи одговарају, као саучесници! – укључи се у расправу моја жена.
- Баш ме брига! Ја ћу тада бити у царству небеском, а не у овој беди и немаштини.
- У праву си, на оном свету је много боље него на овом! – поново узе реч жена.

Интервју са Милутином Ђуричковићем, књижевником: ПИСАЊЕ ЗА ДЕЦУ ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА

Милутин Ђуричковић
     Милутин Ђуричковић је доктор књижевних наука, високошколски професор, књижевник,  књижевни критичар, позоришни критичар, новинар. Учесник је 50 научних скупова у земљи и свијету. Објавио је преко 60 жанровски различитих књига за дјецу и одрасле. Писац више романа, монографија, приручника, фолклористике, приређивач књига, добитник многих награда и признања. Пјесме су му компоноване и појединачно превођене на 20 језика, а роман Како су расли близанци преведен је на 60 језика. Уређивао је и часописе Светионик и Наше стварање. Оснивач је Института за дјечју књижевност и његов руковидилац. Члан je Удружења књижевника Србије, Удружења новинара Србије, Удружења драмских писаца Србије и Европске академије наука и умјетности. Живи у Београду. 
   Као студент Филолошког факултета у Приштини објављивали сте књижевну критику у ондашњим водећим часописима широм земље и стекли сте име првенствено као критичар. Можете ли рећи нешто о инспирацији и тој првој написаној критици? 

Вељко Илић: Олуја

       За једног мушкарца који улази у касне двадесете, другачијих сам особина од осталих људи мог узраста. Можда су моја интересовања другачија него ја сам по себи?
       Живот сматрам једном великом авантуром и мислим да га треба искористити најбоље могуће. Авантуриста сам и таквог сам духа.
        Мој карактер који је увек био везан за нове авантуре подразумева да сазнам нешто ново сваког дана. У току школовања сам увек имао скоро па одличне оцене, с тим што ми на првом месту није увек била школа. Уписао сам факултет и дипломирао за пет година. Рок је четири, али остали су ми неки испити које сам положио у додатној години студирања.

Урош Марјановић: Две песме

*   *   *
Бреза живота огољена бела
И ружа среће свела
Зора новог дана среће није донела
Песма птица увела

Милан Пантић: Наш кандидат није сав свој! (Афоризми)

 ***
На излогу сам видио робу по старим цијенама, али та продавница је већ одавно затворена.

***
Штедим од прије неколико година, па сад не могу да испуним норму у смањењу потрошње у односу на прошлу.

Урош Марјановић: Са тог горског видика

     
Журио  је на пропланак да горе дочека зору...када је полазио још је била ноћ, а небо је имало неку свежу плаву боју која је на истоку била светла и како  је се приближавала западау мењала се у тамноплаву а тамо скроз на западу била је још боја ноћи...звезде су сјале свечано...небо је било без облачака, а краљ ноћи, месец, тајанствено је сијао светлошћу сунца које сада доле до нас још не допире...била је тишина...застао је на моменат да размисли затечен призором...гледајући у небо и око себе мислио је да је сада неко доба тачно између ноћи и рађања новог дана...ова свежина и тишина као да га најављују...свуда около владао је мир.
      Само су птице можда баш као и он певале новом дану песме.Оне су  му привлачиле доста пажње...вероватно кад оне запевају,то је то време,почиње зора.Пењао се уском стазицом.

Евил Виолет: Ода уметницима

Нека науче да нас слушају,
Нека науче да нас у срца пуштају.
Без уметности ни једна кап сузе не би била проливена.
Дозвољавамо и учимо их да пусте емоције,
Неки чак открију и сврху живљења и путдо слободе.

Љубомир Илић: Дуално образовање

 *  *  *
                        За сваку мрљу на савести диктатор има по једно одликовање на грудима.
*  *  *
У српском језику народ је трпна именица.
*  *  *
Дуално сам образован. Купио сам две дипломе.

Маид Чорбић: Промискутентна правила

Играрије у свијету
лудило у апсурду
сазнање човјека да лебди
у ваздуху овоме
неконвенционалност

Весна Ђукановић: Приповедање о човеку званом Голуб

Меко нежно перје које се беласа на Сунцу, нежан гугут који никога не оставља равнодушним и бескрајно небеско плаветнило слободне душе настањене у маленом телу летача. Неуморан и диван, ненаметљиви поштовалац свих меридијана. Увек ту и присутан. Становник најпознатијих светских тргова. Онај који је Ноју донео гранчицу и објавио постојање копна и живота.
Није случајно носио надимак Голуб!