Душан Митровић: Изгубљена срећа
"И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу".
(Свети Василије Острошки, слава Му и милост)
ИЗГУБЉЕНА СРЕЋА
О теби певам, ал' никада више
То Сунце среће неће ми сјати.
И, као дугу по престанку кише,
Љубав ће мени несрећу дати.
Где ли си сада, ко те сад има?
Ко је тај срећник што те сад љуби?
У грудима мојим бура и плима,
И срећа она - све се сад губи!
А живот тече, носи к'о река
Све муке љубавне и зној, и труд;
Све је без тебе к'о пустиња нека…
Умрећу, жено, за тобом луд!
Жељка Башановић Марковић: Седам прича
ПРЕДСТАВА
Игор Д. Марковић: Социјална терапија
Предуго болујемо.
Рањеним душама
облоге не помажу
Неће их екрани зацелити.
Петар Милатовић Острошки: Еврокењац
Игор Марковић: Фиктивне границе
![]() |
Игор Марковић |
Весна Јаковљевић Крзно од вука
Колико пута бол је хтела,
Да паднем и будем хир њеног дела?
Колико пута ме је ломио јад
И негде злоћудно чекао мој пад?
Олује су ломиле срце моје јадно,
душом дув´о ветар и било ми хладно.
Као војник гладан, измучен од кише.
Олуја је тукла душу и кад не можеш више.
Бол је само наше стање и ума и тела
и осети сваку жишку к´о хиљаду стрела.
Не дам тој олуји ни комад боли
да рану ми дуби, нити да је соли.
Јачина је моја у моме ставу
И на сваки бол ја подигнем главу.
И кад јеца срце и кад ломи мука,
ја сам нежно загње у крзну од вука!!!
Петар Милатовић Острошки: Коначно имам за кога да гласам 11. јуна 2023. године
![]() |
Др Владимир Лепосавић |
Љиљана Живковић: Рат уживо
Снежана Радуловић: У овом амбијенту право добија судбину „Титаника“ (Интервју са проф. др Благотом Митрићем)
- Живот и право.
Кад је легалитет и легитимитет испод границе минималне толеранције (опште), онда се ту владавина права претвара у владавину самовоље. У овом амбијенту право добија судбину „Титаника“, а са њим тоне и независност суда и судија, поготову ако судијска функција није заснована на веома високом степену и правничке и опште културе.
Петар Милатовић: Сага о Тањевини Никоговићу
Перо у његовој руци јауче од срамоте.
Најприје бјеше студент
Данас је најстарији студент
Београдског Универзитета
Као студент по налогу Удбе
Кресао је министарку културе
Дупло старију од њега
И за ту јебачку услугу
Од Удбе је добио стан
И данас у њему живи
Од тантијема животари
И уз то животињари
Тамо оног еротског часописа
Са голишавим старлетама
А данас је вјерник
Већи од самог Бога
Миле Ристовић: Дно дна
а тек унуцима утрну зуби.
(Свети владика Николај Велимировић)
Дотакли смо дно
У сваком смислу и погледу
А дно духовно и морално празно
Па звечи и јечи на све стране
Не знамо ко смо, шта смо
И одакле смо
Куда да кренемо, сада
Када је “Месец у Меркуру”
Како нам рече премијерка
У путујућем циркусу,
Пре неки дан
Урош Марјановић: Приче љубави и сна
Миле Ристовић: Црни дан с' мафијом скопчани
Поводом спота групе Црни Церак насловљеним “Ваш омиљени професор” са осуђиваним криминалцем Кристијаном Голубовићем у О.Ш, “Ђура Јакшић” на Канаревом брду.
Власт, мафија, напредна партија
Од народа отела државу
Од Србије створила мрчаву
Сад Србија црне дане броји
Црне дане с' мафијом скопчане
Правда јој је у понор слетела
А просвета да Бог сачува
Лете звања, дипломе свих струка
на све стране куда ветар дува
Весна Глигоријевић - Илић: Као стена
Навиру сећања.
Заталасају ми душу. Натопе око сољу. Опеку попут распаљене ватре. Засеку као
најоштрије сечиво.
Прошлост као сан. Нижу се слике. Разнобојни,највеселији калеидоскоп. Мозаик мог живота. Завртим слике у глави. Свака ме рецне. Такне. Две, сићушне, нежне, локнасте, плаве главице, гледају ме крупним,као море, плавим очима. Срца моја. Душе моје. Љубави моје највеће. Бауљају из топлог кревета,трљају ручицама, своје снене окице и прстићима невешто узимају шарена јаја са стола. И све по реду или без реда. Окупани дахом раног пролећа, занесени песмом птица, скривених у крошњама дрвећа, оближњег парка, обавијени штитом, неизмерне родитељске љубави, спокојни и безбрижни, свесни дубоких емоција, ове, некада као стена чврсте, четворке. Чинило се да смо непобедиви. И били смо.
Зоран Д. Милојевић: Веронаук животодајни
Магарац је био тиха, теглећа животиња која се није обадала, није „бацала ћифте“, није се пропињала на предње ноге са задњим намерама! Безпоговорно је слушала и извршавала налоге свога господара. Где га господар остави, ту га и нађе. Никада није био жедан, никада није био гладан!
А онда је господар почео да се раздваја од Бога, да жели више, него што му је Бог дао! Помислио је да му је на земљи све дозвољено, јер је он господар земље, није помишљао да је небо изнад земље! Помислио је господар да може без Бога пред собом! Била му је потребна додатна снага, неко са ногама и рукама, ко уме да подврисне, да заглавуња и погура господара напред, у тело господаревог ненавидника! И, господар је схватио да је за то најбољи - коњ! Коњ уме, може, хоће, насрће, разгрће, плива и испливава, носи и разноси, тлачи и развлачи, сабира и пребира, а брз је као муња, удара као гром и убада као витез!
Човек на коњу и коњ са човеком на себи, заједно су постали јачи! Коњ, са човеком на себи је, за човека, постао јачи од магарца и вола, медведа и вука, пса и мачке, зеца и миша! Човек на коњу, са продуженом руком - мачем, постао је јачи од човека са мачем у руци који је ходао по земљи!
Зорица Бранковић: Огрни ме срећом
ДОНЕСИ МИ СУНЦЕ
Данас, сунце ми донеси...
Облачно је небо.
Буди зрак злаћани.
Огрни ме срећом,
нек’ живота силе,
силно затрепере...
Буди радост.
Само се појави.
Желим да те видим,
душу ми обасјај...
Миле Ристовић: Папијарх екуменски
Ђурађу Бранковићу који је изричито
забранио патријарху да 1439 иде у Фиренцу и да потпише унију
са Ватиканом. Ватикан то Србима никада није заборавио.
А примако туђину и власти
“У маниту гору обрнуо”
И с' поносом изрече беседу
“Загреб и ја се волимо јавно
Хрватска и ја се волимо јавно,
ма колико неком то сметало”
Не рече нам топло и искрено
Да Србију исто воли јавно
Ал' потврди да злотвор Степинац
Ватикански он није злочинац
Усхићен до неба даје нам на знање
Из само њему разлога личног
Да је Папи целивао руку
Не рече нам повод, потеза му дичног
Кристина Ковачевић: Молитва
пробуди наше далеке претке!
Ооо златно зрнце у вени овој
пробуди прошлост у дјеци новој!
Ооо мајска зоро весела ведра
пробуди љубав у људска њедра!
Нека им гордост у тами спава
Јер Црна Гора Мајка је права
Оличје чојства и јунаштва
исте крви једнога братства!
Од Симеона и нашег Растка !
Ооо Сунце грани просветли људе
и спржи гордост и све заблуде!
Што им у крви убризга пакост
умањи понос отанча знаности!
На прошлост бурну и наше претке
који су многе примили метке!
Зоран Д. Живковић: Стоглас
Петар Милатовић Острошки: Суочавање
ЈЕЗИК БРЖИ ОД ПАМЕТИ
Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Урош Марјановић: Мелем љубави тече
Само киша парк и ја
Три стара друга
Баш лепа живота и верна пута
У мени све некако лепо крене тад
Када са њима зборим ја
Тад тајну поново дознам
И љубави успит додам
Када путем шумом кренем
Из колотечине се животне пренем
И дешавају се промене
Мога тела и целог мене
Милица Благовјевић: Издаја и лажи
Склопише очи силни и лажни,
Склопише очи ка страној стражи.
Завлада немир у срцима њиним,
Тресу се кости јер невера мили.
Mиле Ристовић: Лажтиљерија јаросног вође (Поводом вести да су студенти Београдског универзитета затражили његову оставку)
Он пред камере стане
Чим зине лаже
То народ каже
Гебелс му није
Дорастао, кажу
Нико не уме
Изрећи тако
Масну лажу
Свуда где крене
Сендвичари га прате
Бољи је лажов
И од свог врлог
Политичког тате
Нико не уме
Брже, јаче, боље
Да тако лаже
До миле воље
Несташе тако и два минута
Са дољевачке петље аутопута
Зорица Бранковић: Шест песама
![]() |
Зорица Бранковић |
БЕЗ МИЛОСТИ
Данас нови шамар паде на моје образе, бол...
Окренух другу страну лица свог,
да други падне...
И трећи, јачи и већи.
Румена, крвавих очију,
спуштам главу и погледом,
црну земљу гледам.
И шамара живот све око мене.
И сви ћемо у прах стати...
А и Исус је узео бич и истерао трговце из храма.
А ми ?
Где нам је план,
како да прекинемо овај срам?
Вељко Чогурић: Питајте светога Василија
Питајте Светога Василија
Како планину премешта до неба
И како је љуља у тој колевци од камена?
И шта то сија?
Питајте Светога Василија
Како је стао Богу до рамена
И како се подигао из крша и стења?
Да ли је и камен никао из неба
Или је небо сејало семе од камена?
Питајте Светога Василија
Која му је стена најмилија?
Да ли је и лозу небо посејало
па сад рађа грожђе из камена?
Миле Ристовић: Песмопојно поље
Сливају се тешке сузе
Из очију наших праотаца
Да божуре из крви изникле
Уздасима и крицима душе заливају
Не би ли узрасли у висине недогледне
Лепотом и бојом небо озвездали
Тамна сенка несрећа и јада
Притисла је Песмопојно поље
Поље је то усуднно нам – српски Сион
Место светог српског указања
Место коренитог српског постања
Ваистину благородно и богомдано
Тајанственом руком рајском просветљено
Интервју са Бранком Вуковићем
Интревју: Милисав С. Поповић
Миодраг Миња Милачић: Истина Петра Милатовића Острошког
Миле Ристовић: Велеиздајник
У причу нам било
Иноверни признаде Косово
Утули сва светла и понос
И отвори све ране србства
Тако је то када се никоговић
Дочепа власти
И када аветном провериш државу
А он се огради још аветнијима
Пристижу нам, у јаде велике
Вести из бесвести
У дно празнине упадамо
Протојереј Звонимир Јовић: Сусрет са Лазом Костићем на таласној дужини песме (најдражој песникињи Симониди)
![]() |
Протојереј Звонимир Јовић |
Лепоте Извор, увира цвет -
Да ли су могли с' врха Голготе,
Да презру овај ништавни Свет?
Танталове муке, Сизифов труд :
Блажени они који смрт љубе;
Висине Неба тек луде слуте,
Сократу, Христу све власти суде.
Куда побећи од судбине худе ?!
*Santa Maria della Salute!*
Емилија Матић: Две песме
ПОЉУБАЦ
Пољубац само ми на тренутак дан,Лажан
Можда или био пак искрен.
Трен
Наде на том тако кишном дану,
Кану.
Миладин Берић: Лице с потјернице
Још као дијете чудноват бјеше,
највећи бунтoвник од све ђеце,
волио је у брк свима да скреше
у вријеме Броза величао свеце.
Једном је тако наружио Јошку,
назв´о га тираном, злочинцем и кугом,
па је преко гране о свом трошку
за све времена раскрстио с Југом.
Од Беча, Цириха па до Клагенфурта,
од Рима, Париза, па све до Берлина
хтјели да га тепну и Курта и Мурта
камом ил´ пиштољем ил´ помоћу плина.
Ништа му није могао славни ФБИ-ај
и КаГеБе ни Удба, ни бандитска ЦИја,
а многи су хтјели да му виде крај
и на крају, заиста, Острошки долија!
Урош Марјановић: Нестају терети болни
1.
Свиће дан
Мирише цвет ран
Све је као сан
Нама дан
О лепог ли пролећног дара
Свуда мира
Ветар процветалом пољаном свира
У срце нас дира
Зиму покори
Стихије хладне укори
Хладноћу уклони
Зорица Бранковић: Величанствена лепота творевине
ВРЕМЕ
У времену без наде,срозани људи, страхом оковани, живе.
Сурова стварност наша је рана...
Похарана кућа,
сад нас храни...
Гасе нам се ватре.
Опустеле душе пред немаром силних,
у безнађу ћуте.
Дивне ране наших јунака,
у срцима опет нам крваре,
а на јави Милоша нам нема.
У поља нам скакавци надиру...
Летину су нашу рашчупали.
,,Ој, рођаче, докле ћеш да спаваш?”
ОБАВЈЕШТЕЊЕ УРЕДНИШТВА „СЛОВОСЛОВЉА“
С обзиром да је „Словословље“ електронско гласило Међународног удружења књижевника и умјетника "Горски видици", уреднички колегијум „Словословља“ донио је одлуку да радове могу да објављују само они аутори који плате годишњу чланарину Међународном удружењу књижевника и умјетника "Горски видици" у износу од 20 евра, или еквивалент у другој валути на жиро рачун "Горских видика" на следећи начин:из Црне Горе уплате вршити на текући рачун:
535-21727-8277, Горски видици, Прва банка Црне Горе;
а из осталих земаља уплате слати на девизни рачун
Горски видици IBAN ME25535005120000382294
SWIFTCODE: PRVAMEPG
Члан "Међународног удружења књижевника "Горски видици" може постати аутор који има објављену књигу и поднесе молбу за пријем на елекtронску адресу:
gorski.vidici@yahoo.com.
Петар Милатовић Острошки: Језик бржи од памети
Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!
ИНТЕРВЈУ: Светлана Калезић-Радоњић
![]() |