Весна Ђукановић: Бахајски вртови

     

     Не може се Израел посетити без путовања до плаветнила Средоземног мора. Непоновљив је осећај видети га са азијског континента.
    Прелеп осунчани децембарски дан, који значи све осим хладноће, освануо је окупан свежином. Како је јутро одмицало температура ваздуха се повећавала. Кроз јерусалимске улице упутили смо се до нове, модерне железничке станице Исак Навин. 
     Тачност превоза у овој гостољубивој земљи је пословична. И овога пута воз полази тачно на време. Очекује нас промена воза на стајалишту Бен Гурион, али следећи, који нас носи великом брзином до Хаифе, је већ ту.  На дрвеном платоу мале баште се опуштено опружио безрепи мачак. Туристи му не значе ништа. Навикао се, опустио и мирно  живи свој дан под Светим небом. 

Миленко Гемаљевић: Остале кућне сенке

ДА МИ ЈЕ

Да ми је:
Неки траг
ко зрно пшенице
у зрно мудрости 
да отворим,
неки путоказ,
неки живи камен,
крајпуташ,  барем причалица, 
стара шљива, макар пјана,
са искуством утехе што је,
ил' таласи морски
низ струје ветра што су дошли,
испуњени поносом,
што су изаткали силна уверења.

Маријана Љ.Јовановић: Обећање

   
   “Душа дедина, зашто плачеш? Дођи да те стиснем ту крај срца, јуначино моја лепа.
     Ма плачи слободно, и Марко Краљевић је плакао кад је био мали. А да знаш само да и одрасли људи плачу. Плачу кад су тужни и уплашени, а плачу и кад се нечему јако радују. То је привилегија осећајних људи, а осећајни људи су засигурно добри људи. Видиш сад и ја плачем, јер ми је жао што си тужан и баш ме брига шта ће други о томе да мисле и кажу.
     Хоћеш да одемо нас двојица у ону посластичарницу коју волиш, а после ћете сви да ме испратите на воз за Нови Сад?”
     “Хоћу. Деда, да ли ти видиш колико нас двојица личимо? И тата каже да сам исти ти, посебно кад се нешто љути на мене. Каже да сам гласан и брбљив на тебе, а да ће бити добро кад порастем, ако бар упола будем тако добар човек као ти.”
     “Не слажем се баш у свему са мојим сином. Ти ћеш бити много лепши, здравији и успешнији од мене, а бићеш сигурно и бољи од мене. А тата ако хоће, нек шапуће док прича, а нас двојица ћемо по нашки, гласно и  јасно.

Бранко М. Јовановић: Припрема за путовање

     Једном је деда зауставио рингишпил у селу на вашару, јер сам исповраћао све раздрагане приземљене присутне који су уживали што им деца уживају вртећи се у ваздуху у круг. И у међуградском аутобусу ми буде мука. Имам низак  праг осетљивости на судар различитих информација из ока и ува, објаснили су ми, па ми реагује стомак.
Седим ту око средине аутобуса, иза возача, на седишту до пролаза. Наслоњен десном руком на ручку седишта буљим у пут као да ја возим. Морам тако, да не буде да је аутобус скренуо а ја у оку немам ту информацију, коју онда брзином светлости пренесем у мозак, да не буде да је усталасала водица у уву пре мене послала информацију. Ако успем ово да одрадим онда сам миран. Левом руком, испод ознојане мајице  притискам листове новинских папира на стомак, јер по још једној теорији то ће да ми загреје стомак да се не охлади и сугурно ће ми бити боље. У пракси је сигурно да ми је у крилу велика, отворена, бела пластична кеса. Максимално концентрисан, већ једно три сата понављам у себи: „Није кренуло, неће кренути, ево још ми није ништа.“

Жарко Бумбић: Ошамућено време


ПЕТРОВАРАДИНСКИ МАМУРЛУЦИ

Вриште војвођански паори
с лица насмијешеног града.

Подадиру подвољци,
док кичму Дунаву деру.

Петроварадинске куле
стасавају лажима.

Док преставу спрема
ошамућено вријеме.

Милорад Ч.Ћосић Ћоса: На пензионерској инфузији 1 (епиграми и афоризми)

 
БЕЗ ПАРА
(Епиграми)

БЕЗ ПАРА

Без пара се лечите
И често сте без даха
А власт вас охрабрује
Да умрете без страха.

БЛАГО

Свака власт је иста
Увек једнако понављање
Сви се сјате око блага
И почиње у џеп стављање.

Милан Пантић: У селима ће да зарасте све што није асфалтирано

***
Уче мање, знају мање-више.

***
Дању користи соларну енергију, ноћу лунарну.

***
Оне који воле све да скрше, треба послати у каменоломе.

Александра Броћета: С љубављу Светој Петки

Стихови бисерни 
нису довољни
да зашуме 
слапом захвалности
и полете ка Теби
у вјечности.

Преподобна Светитељко
Света Петко
у пјесмама опјевана
у прози описана
на филму приказана
у молитвама призивана
Господу и Пресветој Богородици
наклоњена
вијенцем бесмртности овјенчана
кроз вијекове прослављана.

Марија Алексић: Успаванка за простоту

Једноставност је тако лепа
Рече давно Албахари у роману који читах као матурант
Кад су све наде спаковане у један кофер 
Наде у лепу будућност која само мене чека на обали неке реке 
Превише сам је неговала за овај одвратни прости свет
Требало је да је сакријем и  закључам и кључ бацим 
Заблуде скупо плаћам
Нека ме
Свако има право да изговори наглас оно што у свом јадном бивствовању помисли
Жалим простоту 
Увек сам је сажаљевала
Сад још више
Моја машта је само моја
Није требало да је дам псима да је развлаче као кост по улици
Машта је то
Само машта
Ни "р" од реалности

Марина Матић: Највеће љубави опстају

Ка вољеном месту
Ја кренем често,
Али не знам куда.
Прошетала бих и свратила баш онуда,
На то једно место.
Не видех га одавно
И помало почех заборављати,
Оно што беше важно
И што рекосмо да ћемо чувати.
Помислих можда још чува успомене,
Па било сунце или киша,
Ако у срцу тренутак не вене,
Неће ни у души бити суша.

Урош Марјановић: Тајна

     
Тајна Свете Тројице
Мириси заборављене свежине чекали су га како је залазио у шумарак и идући стазицом све дубље и дубље у шуму постајали су све интезивнији док после одређеног времена нису почели да буде заборављена сећања и осете.Из њега негде из прошлости,у души дубоко негде чувана, испливала су блага сећања,враћала су се обалом језерцета и налетима ветра и нудили су одмор и растерећење од налета животних бремена,назирући се  иза редова великог раскошног и густо поређаног дрвећа...
     У тој тајни којом се живот залива и на којој се деца одгајају,љубављу скриваној,нашао је живот и сетио  се.Док је у миру седео на обали размишљао је о шумарцима који долазе,о долима и пропланцима,пољанама знојем труда људи заливних,који живећи на њима изучише науку живота,научише како се преживљава и то знање оставише деци својој за смерношћу богати живот.

Милена Ранђеловић: Само о теби снивам

ТИ, БАШ ТИ ...

Дотакни ме песмом, 
најежи римом,
узбуди речима...
само једном ме дирни, па иди.
Записаћу је и чувати дубоко у себи.
Ти си једина тајна и љубав коју ја вешто скривам.
Мој дечаче црне косе... ти,баш ти...
Само о теби снивам!

Миладин Берић: Казан


Чучим припит крај ракијског казна
гледам чашу она ко ја празна
ако жена да сам овдје сазна
гарант ће ми да следује казна.

Вичем оном што ракију сипа:
„Да ти није пресушила пипа?
Не доспеш ли, Броза ми Јосипа
има да се играмо расипа.“

Он се прену са смијешком у оку
јарну ватру и почеша ђоку
па ми досу с гађењем патоку
ону што би оборила стоку…

Док пијемо млаку киселушу
што тренутно уједа за душу
и мезимо салам подригушу
ђаво лично вата нас за гушу.

Петар Милатовић: Бечки „Централ“, стециште левих и десних терориста

     Ексклузивни ресторан „Централ“  (Herrengasse 14), на углу Strauchgasse,  у непосредној близини аустријског Министарства унутрашњих послова, Аустријске националне библиотеке и палате Хофбург, отворен 1868. године у палати Ферстел, а широј јавности постао је познат 1876. године, са својом кондиторском уметношћу, културом испијања кафе и надалеко чувеном бечком кухињом.
     Овај елитни ресторан  био је уочи Првог светског рата стециште главних протагониста леве и десне идеологије у  двадесетом веку, комунистичке и фашистичке. 
 Троцки, Тито, Фројд, Стаљин, Хитлер
   Данас је то  култно састајалиште многих књижевника, сликара, новинара, политичара и осталих уметника, који и данас сматрају „Централ“ својим култним састајалиштем, а то потврђује чињеница да се овде данас могу срести и видети најпознатији аустријски и страни уметници, политичари, књижевници, новинари, сликари и спортисти.

Стеван Шарчевић: Ноћ кад сам се вратио

   
Те ноћи, док је улична светиљка пред кућом несигурно треперила попут ореола разапетог свеца, прескочих трошни зид. Учини ми се за тренутак да ограда не би требало да буде оваква. Колико јуче смо је офарбали, нову и тек подигнуту.
     Закорачих преко запуштеног дворишта, осећајући се непристојно због војних цокула на ногама. Тама беше потпуна, необична на том девичанском месту. Све је наизглед било на своме месту. И бетонска стазица, и лоза што се пење уз гаражу, и дрворед јабука са леве стране.
Можда ме тек тама заварава, помислих. Дигох поглед на кућу која као да се завукла дубоко у сенку. Много сам зла видео док сам одсуствовао, па ипак мрачни прозори стегоше ми грло и застадох на тренутак. Можда ово и није иста кућа. Она коју памтим била је другачија. Осветљена и радосна.

Данас је преминуо песник, есејиста и књижевни критичар Рајо Петров Ного у 77-ој години

+ Рајко Петров Ного
13. мај 1945. - 28. новембар 2022.
   Као дечак дошао је из родних Борија у Сарајево и ту започео школовање. Након основне школе завршио је Учитељску школу у Сарајеву, дипломирао је Југословенску књижевност и српскохрватски језик на сарајевском Филозофском факултету, а магистрирао на Филолошком факултету у Београду
  Од 2000. године предаје поезију и критику на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004. године. Члан је Удружења књижевника Србије. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.
    Члан је првог сазива Сената Републике Српске од 1997, а поново је изабран 9. априла 2009. године.
     Добитник је 23 награде, а до краја 2007. године објавио је 52 књиге.

Милорад Ч.Ћосић Ћоса: Мржња нам је обновљив ресурс

Издавач "Алма", Београд 2021.

1.Рокови о бољој будућности стално се померају док их народ не заустави

2. Аутократа не види народ заслепљен партијским слугама
3. Код нас све цвета а нарочито дугови.
4. Мржња нам је обновљив ресурс.
5. Стално смо у облацима а смета нам облачно време.
6. Власт се лако носи са тешкоћама – превалила их је народу..
7. Он се више ничега не боји -  а премро је од страха.
8. Власт одолева зубу времена јер има своје зубе.
9. Ултимативни аргумент полиције је – пендрек.
10. Ништа није гарантовано осим лажи власти.
11. Наш народ је у расулу – расуо се по целом свету.
12. *Ти си једина у наручју мом* пева политичар својој синекури.
13. У нашој земљи само су лажи џабе али нас то скупо кошта.
14. Власт стално осуђује бившу власт али је хумано прихватила њихове прелетаче.
15. Уложите у нашу банку па ћемо вам дати кредит од ваших пара.

Марина Матић: Љубавна песма

Од свих осећања најтежа за описати,
Да ли је дати или пустити да пати?
Убрати ружу у пупољку најмириснијем
Или заливати оним, што кријем?
Да ли је већа љубав, кад се каже
Ил’ потајно док жудиш за оним, што ти очи траже?

Марија Алексић: Не дај да те крше кршеви

Не дај да те крше кршеви
Да те ломе већ сломљене душе
Незадовољне јер не виде даље од замазаног броја своје зграде
Да те изједају већ нагрижени остаци буђавог хлеба
Да те ломе они које је поветарац сломио

Фолклор љубави

     
  Бања Лука, позната и препознатљива по врхунским спортистима, дијамантским сјајем његује успомену на велике, спортске успјехе.
 Град се великодушно захвалио Олимпијцима, који су донијели медаљу са Олимпијских игара бранећи боје тадашње државе. Значајна улица на новоизграђеној раскрсници добила је назив Улица Олимпијских побједника. Бањалучки Олимпијци добили су своју улицу у новом дијелу града поред насеља, које красе млади, брачни парови. Улица погледом додирује и благо се наслања на парк "Младен Стојановић".
     Величина успјеха бањалучких спортиста описана је и испричана из пера познатих новинара. Поред спортиста, Бањалуку чине поносним пјевачи, глумци, а посебно чланови културно–умјетничких друштава. 
Најдраже и једно од најпознатијих друштава је КУД "Веселин Маслеша".

Одржана трибина о Његошевом дану у Павловграду (Даниловграду) 25. новембра 2022. - 7530. године

   
     У  организацији српског покрета „Његош“ и Матице српске – Друштво чланова у Црној Гори - одбор у Павловграду (Даниловграду) одржана је синоћ значајна трибина о Његошевом дану, трећа по реду. Трибина је одржана у сали Матице српске.
      Подсјетимо, прве двије су одржане на Цетињу и у Никшићу.
     У програну су учествовали: Веселин Матовић, Милутин Мићовић и Радомир Уљаревић.
     Бројна публика била је одушевљена луцидним излагањем тројице еминентних учесника и послије академског предавања услиједила је вишечасовна плодоносна дискусија.
     Посебну пажњу је привукло излагање о неминовноссти враћања Његошеве капеле на врху Ловћена.

Душан Митровић: Три песме

КИКА

Баш је љута на мене,
Стално виче: "Не, не, не!".
Тако безброј пута -
Знам ја да је љута.

Марија Алексић: Мирис липе на Дорћолу

     

     Крунска улица је одисала свежином тог јутра. Само се чуо кас коња који је долазио из правца старог двора. Никодије и Никола Луњевица су ишли ка кући своје старије сестре Драге. Морали су да јој пренесу важну вест. Ђорђе Генчић је најавио да ће се свим силама борити да се млади неискусни краљ не ожени том „старом распалом удовицом , том жентурачом лаког морала“.
     Драгине црне очи су помно упијале сваку реч. Као каква кошута плашљиво се увијала, гледајући ка прозору своје куће у Крунској улици. Њена дуга црна коса увијена у француску пунђу се вијорила док се она хитро окретала око стола. Браћа су волела старију сестру. После смрти мајке и потом оца, угледног Панте Луњевице, једини ослонац су биле сестре Христина и Драга.

Говор магистра Слободана М. Чуровића Аписа на књижевној и гусларској вечери Славка Јекнића 23. новембра 2022 – 7530. године у сали Матице Српске у Павловграду

СЛАВКО ЈЕКНИЋ ИЛИ СТРУНЕ  КАО МОСТОВИ ВЈЕКОВА

 
мр Слободан Чуровић Апис
 Поштовани пријатељи и поштоваоци дјела Славка Јекнића, господо хришћанска, другарице и другови помаже Бог!
     Промоције су приче о књигама, али промоције су и мјеста гдје се састају људи и вјекови, ради стиме и разговора.
     Из вјечитог ратног логора, тамо гдје и Невидио, из тог муњевитог рса изникао је и проточао епским словом и памћењем Славко Јекнић, друг људи и човјек што је ижилио из народа.
      Дуго смо сиротовали у систему који је обневидидио  и преорао  колективну свијест, да идемо кроз  Пелиновце, Грчила, Јадила, гдје нам се вијек прозвао и пројецао Чемерно, (а шта је код нас ишта било смјерно), у свесрбско тужило. И толико година аутор је свједочио и још свједочи Србство, трпезом јуначке снаге и закоса, док исписује аманетник роду своме, народну читанку од бојева, мегдана, витезова и велича борбу и борце кроз слово свечаног руха.
      Наша легитимација пред свијетом задавно су гусле, тај непоновљиви звук којима су се пјанила покољења, а прађедом се покољења диве док за оно горе небно царство живи, не запјевај него добро мисли.

Милена Ранђеловић: Три песме

ГОСТ


Пусто је небо без облака, као што је море без туриста.
Пуста је земља без траве, као што је планина без снега.
Пусте су улице без људи, као што је моја душа без тебе.
Посети ме, буди мој гост.
Чућеш мој пулс који одзвања када си у близини.

Александра Броћета: Херцеговина

     
     Крш, камен, вјетар, сунце, ријечица Брегава, пријатељи, историја, љубав и сјећања чине разгледницу Херцеговине у срцу Анине маме, која је одрасла у посебном граду на чији спомен заигра душа са заглављеним сузама у очима. Столац је увијек мирисао на младост, на купање у базену у коме су се учили први скокови, на биоскоп са свакодневном посјетом послије наставе у школи, на шетње поред Брегаве, искрена дружења, комшијску љубав и приврженост, на екскурзију и крстарење бродом јужног дијела Далмације. Љетовање, које је поклонило посјету Дубровнику, украшено је херцеговачким ваздухом и урамљено са низ минијатура од којих је свака причала дирљиву причу.
     Анин сусрет са маминим пријатељицама из дјетињства васпитавао је Ану и систематски усмјеравао на начин грађења посебних односа са људима, оних снажних, другарских, привржених, који остају за цијели живот, без обзира гдје животне ријеке распу своје каменчиће. Ана је памтила срдачност жене са крша,  која од среће није знала како да покаже своју безграничну љубав према Аниној мами и њеној дјеци нудећи домаћу, гастрономску понуду и сваки час запиткујући шта желе пробати од јела и пића. На крају им је понудила мед као симбол чистоће и здравља.
     Историја је исцртавала пејзаж Стоца. Различите нације и вјероисповијести слагале су своје боје у букету разноврсног цвијећа.

Љубица Перовић: Божји прозор

     Уским, стрмим степеницама попели су се до мале цркве на брду – претесне за двоје и њихову љубав. Посматрали су Сунце, небо и лагуну које као да су биле урамљене прозором цркве.

„Не знам да ли верујем у Бога, али сада, овде, са тобом – могу да умрем срећна!“ рече она.

„ И љубав је од Бога!“ одговори он и пусти љубав кроз мали прозор цркве да се споји с лагуном.

Петар Милатовић: Насамо с њом (Посвећујем својој драгој Мирни)

 

*   *   *

Хтјели би да те имају,
али никако да те дохвате,
најсјајнија звијездо на небу...

Твој поглед освјетљава пут
одавде до вјечности,
па и још много даље...

Вребају те украваћене звијери
које не разумију језик душе и срца
јер си свједок крвожедних очњака...

Али не бој се, љубави,
Недостижна си за њих,
најсјајнија звијездо на небу!

Жарко Бумбић: Пјесме су твоје храмови наши

ЂЕДОВА СВИТАЊА

Вјерујем у светлост
и снагу Твоју,
васкрсле дане,
руку спасења 
и жезло мученика.

Милорад Ч. Ћосић Ћоса: Епиграми

ВАГА

Правда је кажу спора и достижна
Али народ  је очекује као лањске снегове
Јер врло често лепо осећа 
Да вага правде има и фалш тегове.

Абдурахман Халиловић Ахил: Афоризми

- Са предсједником – који је фигура – премијер воли да игра шах.
- У здрављу и весељу – нису сви здрави и весели.
- Не знам у којем је дому горе – у поправном или старачком.
- Прво су нас запрепастили, па онда упропастили.

Милена Ранђеловић: Две песме

ГРАБЉИВИЦЕ

Грабљивице оставите ме на миру!
Не отимајте од мене и ово мало вредног што чувам у себи.
Са вама, не желим ништа да делим.
Не дам вам да ми изједете и ово мало љубави и доброчинства.
Себично чувам за неко боље сутра, за нежнија јутра и још страственије ноћи.
Судбина је то, грабљивице моје...он ће кад тад доћи.
До тада, док у мени тиња та сумњичава нада, бежите од мене.
Облећете надамном, а одбијам да вам будем плен!
Узалуд вам је.
Његова сам.
Заувек.

Ана Миливојевић: Поновни сусрет

Веруј ми да не знам како ово да опишем,
Срце из недара бије,
И руке се тресу.
Колико сам те само пожелела,
Сада имам другу адресу,
Али моја  душа, знаш да спава ту крај тебе.

Снежана Р. Радуловић: Желим да мирно спаваш

СИНЕРГИЈА

Леп си као планина. 
Као снага.
Као сигурност.
Извини што изненада
Као с неба
Падам у твој простор и твоје време.
Извини што ти ,,реметим мир“
И стварам ти ,,проблеме“.
Ја нисам део твога света

Стеван Шарчевић: Фалсификат копије

У мојој сенци јазавци се гнезде,
за мојим трагом урлају шакали,
а ја ходам и ходам и ходам
једном и ја негде ћу стићи.

Видео сам ватре и видео воде
видео све од чега се боје;
и пустош и смрт и прашуму и живот
па ето опет, путеви ме зову.

Катарина Рајић: Ти си моје море

 -Али море не можеш да имаш, не можеш да  поседујеш. Са људима је другачије.Не желим да те поседујем, као што ни море не могу, али онај осећај радости кад гледаш у море, то исто будиш ти у мени. Његово пространство се огледа у пространству твоје душе. Залазак сунца који по води оставља најлепше боје које се преливају једна у другу и дају тој слици сву чар, то је исти онај осећај када ме ти погледаш и у твојим очима видим сјај мог ока. Та божанствена мешавина боја свих емоција које су у нама присутне док се гледамо. Та пучина је онај мир који вечито тражимо, покушавамо да га имамо. Чак и кад су таласи, лепо је, можеш да приметиш све оно што ниси могао док је вода била мирна, таласи су ту да нам покажу да живот није само равна линија. Таласи су ту нам покажу то и колико може бити лепше, чистије и јасније када они прођу. Таласи су створени да избаце све оно лоше што је пливао по површини, а што није могло да оде само. Тако је и са нама. После тих таласа све је много јасније. Очисте душу да боље видимо живот.

Марина Матић: Једна песма о несрећној љубави

Мене чак не боли ни то, што нас двоје не осећамо исто.
Не дишемо, не гледамо, нити нам срца куцају исто.
Боли ме, што свако моје осећање чисто,
Ти си упрљао лажима и неискреношћу.
Мислио – нећу, говорио – хоћу.
Зашто си пробудио осећања у мени,
Једној младој и невиној жени?

Милан Пантић: Вртимо се у круг, тражимо брзе путеве

- Закочио је наш улазак у ЕУ, изгледа да нас тамо воде шофери.
- Покушао сам регистровати Поштену странку, али нисам могао (с)купити довољно потписа.
- У предузећу је хаос, само директор има уредну столицу.
- Штедимо, угасили смо огњиште!

Зорица Бенарик: Две песме

ЗАУСТАВИЋУ ЗОРУ

Док се у тами звезде зноје
И месечеве сенке нове нити кроје,
Негде у дубини ове будне ноћи,
Ослушкујем како свира нешто сакривено твоје.

Тамара Симић: Немој никада да касниш

Перон дванаест,
Магла је давно прекрила улице Новог Сада.
Тачно је двадесет два часа и тридесет минута. 
Нема те, као да овај перон не жели твоје кораке, а ја се бојим твога доласка. 
Сваки пут када касниш, секунде постају сати