Урош Марјановић: Ко тајне речи зна

1.

Док срце моје успомену гаји
Сећања се даном зову
Дани су прошли
Ноћи заборава призивају
Ал светло без сијања
Душу заробљену боли
Тога места што се живот зове
У правој светлости што се збива
Време то не води тамо
Светлости без места
Светлости у ништа

Преминуо академик и сенатор Војислав Максимовић

(Република Српска 27.08.2024 | 20:44) - Академик и члан првог сазива Сената Републике Српске Војислав Максимовић преминуо је данас у Београду у 89. години, потврдила је Срни породица.

Преминуо академик и сенатор Војислав Максимовић

Максимовић ће остати упамћен у историји Републике Српске и као човјек који је на засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочитао одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.

Са групом српских интелектуалаца на Видовдан 1990. у Сарајеву обновио је Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" и био његов предсједник до 2001. године, а послије почасни предсједник и члан Главног одбора.

Петар Милатовић Острошки: Пророчанство о теткићима

С обзиром да од 1968. године словим као својеврстан политички пророк који никад није омануо, мада сам искрено увијек желио да не будем у праву, остајем доследан себи и опет износим своје виђење будућег стања у Црној Гори послије поновљених избора у Подгорици и Будви у режији двојице теткића: мог најближег рођака Јакова Милатовића, предсједника Црне Горе и мог рођеног сестрића Николе Јовановића, доскорашњег предсједника Скупштине Будве. .

Оно што је заједничко Јакову Милатовићу и Николи Јовановићи су тетке. 

Наиме, тетка Јакова Милатовића је Ранка Оташевић која је, заједно са Милатовићевим кумом Драганом Радовићем,  Драгутином Вучинићем, Јевросимом Пејовић и Нађом Љиљанић, умногогоме допринијела рушењу општинске власти у Подгорици, послије чега је Јаков Милатовић расписао изборе за септембар.

Тетка Николе Јовановића је одборник у Будви, Милијана Ђукић, рођена Милатовић,  а  она је моја  најмлађа сестра коју сам подизао као најстарији у породици у родној кући у Велети код Павловграда (Даниловграда).

И једна и друга тетка (Ранка Оташевић и Милијана Ђукић) су биле прегласни  браниоци својих теткића и активни саучесници у рушењу власти у Подгорици и Будви. Не улазим у исправност оба рушитељска подухвата. Нека се о томе брину други у Подгорици и Будви. Мене занима нешто друго, конкретно позадина свега овога у оба случаја, на глобалном, односно црногорском плану. 

Зорица Бранковић: Живим исписана кроз очи предака

ОКОВИ

Нећу да служим никоме,
и да робујем нећу,
а опет сам слуга...
Из својих корена дишем,
и живим исписана кроз очи предака,
и видим робујем,
морам, треба, ред је...

И на све то и љубав окове додаје.
Волим...
Борим се...
Робујем...
Слободна сам само у радости,
њихове среће...
Волети, смисао је бескраја и вечности.

Ненад Кузмановић: Београдска улица у Подгорици

Прву ноћ у Подгорици (ондашњем Титограду)  преспавах баш у њој. Ево те приче:

Након завршетка војне академије и промоције 40-те класе  у чин потпоручника (25. јула 1987. године), на крају свечаности почеше да нам читају где је ко добио распоред и где да се јавимо на дужност после одмора од месец дана - 24. августа у 07,00 сати.

Између осталих и мене прочиташе: “потпоручник Кузмановић Ненад Војно подручје Титоград. 23. августа 1987. године укрцах се са једним официрским кофером у пословни воз за Титоград, на перону у Београду.

Испратише ме отац и мајка. Никада у животу нисам био у Црној Гори, размишљам где ће ме на крају “бацити”, какви су људи тамо, гарнизон, старешине, војска итд. Седох на своје место у полупразном купеу I разреда, оптерећен тим мислима.

Александра Броћета: Загрли ме још једном

Можеш ли ме
загрлити још једном
док стојим пред тобом
сломљена због његових лажи?

Загрли ме још једном
да спустим комадиће 
сломљеног срца 
на твоје пријатељско раме.

Можеш ли ме
загрлити још једном
док пружам руку самоћи
уморна од разочарења?

Миладин Берић: Аугијеве штале (омаж култури)

Култура је трком отишла одавде
к'о љубавник што се зором крије
и прије би да је било правде
шта ће тамо гдје јој мјесто није.

Сконтала је колико је сати
крај нас 'ваквих да ће да увене
отишла је да нам се не врати
тамо гдје ће знати да је цијене.

Шта ће овдје гдје је увијек задња
гдје се са њом свака шуша брише
гдје Биг Брадер сервира са пладња
екран шунда док нас не зомбише.

Курта сјаха а Мурта узјаха
нова Влада новог ни за јоту
остала нам култура без даха
ко да није више у животу.

Снежана Р. Радуловић: Интервју са проф. др Јелицом Стојановић

Проф. др Јелица Стојановић

Јелица Сојановић. Рођена је на Дубрави (Шипачно) крај Никшића, живи и ради у Никшићу. Студије српскохрватског језика и југословенских књижевности је завршила на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирала је, и докторирала, на Филолошком факултету у Београду. На Филозофком факултету у Никшићу ради од 1991. године на Студијском програму за српски језик и књижевност. Радила је (1996–1998)  као лектор и предавач српског језика у Русији, на Државном универзитету у Санкт Петербургу на Катедри за славистику. Ради (од 2004) као гостујући предавач на Филозофском факултету у Косовској Митровици и на Богословском факултету у Фочи (од 2010). Јелица Стојановић је објавила четири књиге (Ортографија и језик Бјелопољског четворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002; Српски језик између истине и обмане. (Социо)лингвистичка анализа стања у Црној Гори (у коауторству са Драгом Бојовић), Јасен, Београд 2006, Путевима српског језика и ћирилице, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Никшић 2011; Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга, Коло CVIII, књига 726, Београд 2016; Кроз српску језичку историју, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2020). Објавила је преко 150 научних радова, више од 200 стручних и популарностручних текстова, учествовала на преко 57 међународних скупова (са објављеним радовима у зборницима) и преко 20 домаћих научних скупова, велики број стручних и популарно-стручних радова. Добитник је Награде за науку Вукове задужбине за 2017. годину за књигу Пут српског језика и писма, Националне награде Капетан Миша Анастасијевић 2019. године, за очување српског језика, књижевности, културе; Национално признање награду „Вук Караџић“ (Република Србија, Министарство спољних послова, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону) за 2021. годину. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске, предсједник (од  2017) Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, члан Научног друштва за неговање и проучавање српског језика – Београд, члан Одбора за језик Српске књижевне задруге и члан Одбора за нормирање и стандардизацију српског језика. Такође, члан је редакције у зборницима и часописима,  организатор је научних скупова; рецезент је више зборника и часописа, а и рецезент је већег броја књига, студија и монографија научног карактера. 

Урош Марјановић: Мирисаће душа свака

1.

Шуми издалека
Покрива нас од облака сенка
Осећам да се киша преко брега
Док ту и тамо сева
У долину наумила
Скоро до нас стигла
Све је тихо,мирује
Мрморање небеса је благо најављује
Лепо је ово ишчекивање
После врела дана
Нестаје несношљива пара
Односи тежине
Доноси свежине

Снежана Р. Радуловић: ( . . . )

''ГОРКИ НИГДЈЕНИКОВИЋ'' 
мисли да је постао
слатки Негдјенековић 
само зато што се ушлепао
уз овог који је постао ''НЕКО И НЕШТО''.
 
Ко је од њих двојице срећнији
што су у дуету
у лету?

Показаће вријеме
које метафизички рјешава 
све ''проблеме''.

Миле Ристовић: Литијумска лимунада

Издајници куд сте нагли
Да Србију распродате
Олтар србски Космет свети
Срце србства исчупате

Бестијате с ума силазите
У хвалама  Рио Тинтa упрегла се цела влада
Да Србијом тече мед и млеко
А Јадром ће тећи литијумска лимунадa

Признање за Горана Шпањевића, потпредсједника Клуба Доборовољних давалаца крви

Потпредсједник Клуба добровољних давалаца крви Бијело Поље, који функционише у склопу Општинске организације Црвеног крста Бијело Поље, Горан Шпањевић добитник је Признања за изузетан допринос развоју добровољног давалаштва крви у 2023. години.

На данашњој свечаности која је упричичена у Заводу за трансфузију крви, поводом Свјетског дана добровољних давалаца, Признање Горану Шпањевићу уручила је директорица Завода, др Тамара Шћепановић.

Шпањевић је истакао да драгоцјену течност дарује више од 30 година, и да је до сада крв дао 57 пута, а све из жеље да чини добра ђела и да покаже да сви можемо бити хумани и помагати другима.

“Донирањем крви, показујемо да смо спремни да помогнемо онима који су у невољи и којима дарована јединица крви значи све. Како рече наш блаженопочивши патријарх Павле, “Свијет је пун добрих људи, ако ни једног не знаш онда то буди ти, да нас потомци запамте и по добру спомињу”. Тако ја дајем примјер другима, а никад не знамо кад ће некоме од нас затребати крв, зато сви морамо слиједити примјер хуманости, донирати крв, помагати онима којима је помоћ потребна,  бити људи пред лицем божијим и пред људима” – истакао је Шпањевић.

Петар Милатовић Острошки: У Црној Гори почео лов на Србе

 

Драги и весели рођаче, предсједниче Црне Горе,  побиједио си Мила Ђукановића у другом кругу предсједничких избора 2023. године са гласовима преко 220  хиљада Срба.

Кад је тако почни коначно да штитиш Србе у Црној Гори. 

Нећеш, ваљда, да уважиш онај малоумни предлог Душка Марковића, бившег предсједника неокомунистичке владе, који је, поучен успјешношћу примјене хрватског модела етничког чишћења Срба током љета 1995. године на подручју некадашње Републике Српске Крајине  26. августа 2020. године на ДПС-овом предизборном скупу на гувну на Ивановим Коритима обећао својим присталицама и широј јавности протјеривање Срба и свештенства Српске православне цркве, најављујући нову тракторијаду.

Урош Марјановић: Речи љубави које нисмо рекли

1.
Тишина ноћи
Кроз пољану свира
Долазећих дана музика прија
Сутрашња дешавања
Чекају зрака сунца сијања
Док тишину ноћи слушам сам
У мени догађаје осветљавам

Др Петар Милатовић Острошки: Професионални буџетски "Срби" и "Црногорци" срамота су Црне Горе!

Драги рођаче, Срби су те бирали и на власт довели. Да не буде касније Срби су те издали. Зато обрати пажњу на професионалне, буџетске „Србе“, на оне који су на јаслима двије државе, Србије и Црне Горе. 

Тим професионалним буџетским „Србима“ никако да допре до свијести да се не живи од српства него се за српство живи. 

Исто као што се не живи од црногорства него се за Црну Гору живи. 

И једни и други, дакле професионални буџетски „Срби“ и професионални буџетски „Црногорци“ срамота су  цијеле Црне Горе. 

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Петар Милатовић Острошки: Савјет рођаку, предсједнику Црне Горе

Драги рођаче, ова велика Црна Гора која има мање становника него ја читалаца на свим континентима, постаће члан ЕУ кад испоручиш Путина госпи Јевропи, препуној старачких домова и психијатријских клиника, у којој неписмена дјеца имају већа права од писмених учитеља, наставника и професора; оној оцвалој госпи Јевропи у којој у колицима умјесто дјеце возе псе или мачке; у оној оцвалој госпи Јевропи која је започела два свјетска рата (а сада са Јамериком планира и трећи!); оној  госпи Јевропи која је изњедрила: марксизам, комунизам, фашизам и нацизам; оној која је извршила толико геноцида у историји и да не набрајам даље јер бих могао да напишем ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ (РAЗ)ЕВРОПСКОГ ЗЛА.

Да закључим, драги рођаче, ако возачу откажу кочнице на аутомобилу  возећи се стрмом низбрдицом, паметан возач настоји свим силама да искочи из аутомобила који без кочница силом инерције убрзава свој суноврат у провалију, а непаметни ускачу у тај аутомобил који стрмоглаво јури у провалију.

Сматрам да си довољно паметан, драги рођаче.

Миладин Берић: Изба

Побјећи из овог глиба
огрнутог живом жицом
у воду попут риба
у небо за својом птицом.

Побјећи из овог муља
из ове насанице вјеђа
од хука слављених хуља
свему окренути леђа.

Петар Милатовић Острошки: Идеолошки локалпатриоти највећи су идиоти

Рођаче, чувај се ових и оних.
И једни и други јесу да људи нијесу!
Кренимо редом.
Куну се у нацију, а понашају се анационално, чак и криминално. 

Преко ноћи су постали професионални „националисти“, а у ствари они су најобичнији идеолошки Тројански коњи који остављају магареће отиске по образу народа. 

Небо иза штрикане завјесе са голубовима

Слободан Ристовић

Питам се да ли је Слободан Ристовић окрвавио писаљку „пребирајући белутке“, јер „нису све речи за у песму“, а он је пробрао оне најоблије, чисте као „крајичак мараме којим вадиш трепавицу из ока“, мирисне као „медењак“ или нека „бела хаљина са црвеним туфнама“. Питам се да ли је окрвавио писаљку „пребирајући белутке“ или му је их је, тек онако, мајка у сну из плавог лончета просула у траву „под великим дрветом“, поред шишарке „која нову реч рађа“.
Ристовићеве пјесме пред читаоцем се нижу као разгледнице са пјесниковог путовања кроз живот или слике „заденуте за стакло на креденцу“. Најтоплије су оне његове пјесме које су огрнуте мајчиним пуловером, јер:

Миладин Зечевић: Мило

Велика су дјеца. Напатило се више кроз живот и не памти колико. Жалосна му мајка, живот прође кроз прсте као пијесак. Да бар види Алексу, лоше су се растали. Јесу били у контакту писмима, друго је то а фали му. Навикао на њега скоро као на друга а не сина. И њега нека судбина милује, ђаво је такву понио. Перуника о' Перуника, зна да га чује а прави се глува. Доста је и њој свега. Шта је, шта вичеш ђе гори? Ма не гори, него на врх језика ми, а не могу се сјетити. На Бјеласици, не овој нашој Колашинској, него некој тамо. И још једна има ђе су наши пострадали од Бугара прошли пут. Кајма... не могу ја то ни изговорити. Опет ти о Алекси, дослутићеш му нешто. Иди и доћерај те десетак оваца да помузем, лаје пас као махнит, можда је вук. Устаде лако и цкладом се попе ка омаленом стаду. Зинула је планина, сва хучи и дозива јесен. Полако се примаче и помилова пар јагњади. Е овакви смо ти и ми људи Свети Арханђеле, све нас неко глади и милује, док стави нож под врат. А писма нема други мјесец, помози ми и сачувај га ако можеш. И ја сам га намучио, очи ми испале. Све сам на њега утоварио, и фамилију и пушку. Ова ђеца више осим њега, заштите немају. Ако му се ове домаће погани поткопају? Стресе се и ућута, прича сам са собом. Избјегава да погледа пут рођачких кућа, побјегли му братанићи, онај цвијет Васојевички. Побијено је то или затворено, а за шта ни зашта. Без кривице и суда, сад ови што су криви постали прави. Ваљало би поново у борбу али сада другачије. Мало нас је и ова коштала, нема бојева мој Мило, све ти је побијено и нестало. Хапсе кожни мантили, и чизме све. Ломе се ребра у сваку потлеушу, до Колашина и Берана.

Петар Милатовић Острошки: Србима не требају непријатељи

Драги рођаче, за предсједника Црnе Горе Даниловграђани и сви Бјелопавлићи масовно су за тебе гласали. Ти као предсједник требаш да знаш шта се ради доље у бази.  Од бројних примјера јавних беспримјера истичем овај који се директно тиче нас у Даниловграду, а који је парадигма општег посрнућа на свим нивоима и по ширини и по дубини. 

„Угледни“ Даниловграђанин, Здравко Гавриловић, поријеклом из неког мјеста у Србији, настањен у Даниловграду написао је пријаву у даниловградској полицији против мене због моје објаве на друштвеној мрежи, а та објава у цјелини гласи:

„"Угледни"  Даниловграђанин Здравко Гавриловић годинама ми безочно досађивао да му у Бечу нађем "неку бабу да јој се накачи на грбачу". Чуо сам да је извесна Шефкија Реџовић недавно напустила бечки старачки дом и да тражи партнера у њеном великом стану.“

Да кренем из почетка.

Наиме Удружење грађана „Бијели Павле“ у Даниловграду организовало је промоцију мог документарног дјела „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ 19. новембра 2019. године. У препуној сали Дому културе о мом књижевном, новинарском и научном раду , између осталих, говорили су: Огњен Драговић (преминуо), Перо Радоњић, Лутовац (преминуо; Вељко Топаловић и други.

Даниловградски пјевач Миленко Бајо Јовановић

Даниловградски пјевач рок музике освједочен у извођењу ауторских пјесама рок групе из његовог мјеста „Екипа за то“ , активне од 1996-2004.,  и нумера еџ-Yу рок састава „Атомског склоништа“, „Парног ваљка“ и других, на такмичарском серијалу „Никад није касно“ београдске Гранд продукције гђе је дошао до полуфинала 2023 године. Рођен 1967 у Подгорици. У Даниловграду завршио основну школу и гимназију. Одустаје одГрађевинског факултета у ондашњем Титограду на трећој години и одлучује да се у потпуности посвети музици која му је од ђетињства била више од хобија. Завршио нижу музичку школу у Даниловграду на гитари у класи Миша Марковића. Наступао у хору основне школе и гимназије на многим школским и градским свечаностима.

Први пут у једној групи поп музике „Први корак“, прва таква даниловградска, током три године до 1990 године. Наступали по хотелима у Црној Гори и Србији. Уз бас гитару тада први пут за микрофоном. Постаје шире познат са вокалом највећих могућности у извођењу захтјевних пјесама домаће поп и рок музике.

Друго мјесто на такмичењу „Златни микрофон“ у Подгорици 1992 године. 

Са рок групом „Екипа за то“ 18 година са безбројем наступа на фестивалима и по кафићима Црне Горе, на скоро свим музичким телевизијским програмима, на 33. Зајечарској гитаријади 1999 године. Са првом њиховом пјесмом „Вољела је кише“ дуго испред свих домаћих звијезда поп музике на Топ листи Елмаг радија 1998 године.

Бјелопавлић Драган Јочић, српски политичар

Драган Јочић, српски политичар, поријеклом из Бјелопавлића, рођен је 7. септембра 1960. године.

Био је  министар унутрашњих послова Републике Србије (2004—2008. године), бивши народни посланик у Скупштини Републике Србије и бивши потпредседник Демократске странке Србије.

Студирао је на Београдском универзитету, гдје је дипломирао на Правном факултету. Послије дипломирања приватно се бавио правом.

Члан је Демократске странке Србије од њеног оснивања. Од 1992. до 1997, био је посланик у Народној скупштини Србије. Био је и одборник Скупштине града Београда од 2000.

Снежана Р. Радуловић: Интервју са проф. др Слободаном Владушићем

Проф. др Слободан Владушић
(Фото: Лагуна)

ЕСТЕТСКА ВРЕДНОСТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ПОСТАЛА ДРУГОРАЗРЕДНА

Слободан Владушић (1973, Суботица, Србија) доктор је књижевих наука, универзитетски професор, оснивач „Центра за истраживање и популаризацију српске књижевности“ при Одсјеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевник, романописац, есејиста, књижевни критичар, уредник, колумниста... Једно вријеме (између 2013. и 2016. године) је уређивао најстарији живи књижевни часопис у Европи „Љетопис матице српске“; био је уредник критике у часопису „Реч“, уредио је неколико бројева часописа „Луча“ (који издаје Српски културни центар у Суботици), а књижевне приказе и есеје писао је и за дневне новине „Политику“ и „Вечерње новости“, док је публицистику писао за: „Нин“, „Недељник“, „Печат“... 

Један је од најчитанијих савремених писаца чија дјела се продају у неколико десетина хиљада примјерака, чија дјела доживљавају неколико издања. 

Његова најзначајнија дјела су књиге теоријске прозе „Црњански, Мегалополис“ (2011) и „Књижевност и коментари“ (2017) и романи: „Форwард“ (2009), „Ми избрисани“ (2013), „Велики јуриш“ (2018) и „Омама“ (2021).

Добитник је многих престижних награда (,,Милан Богдановић“ за најбољу новинску критику у електронским и штампаним медијима на српском језику (2004); „Виталова награда“ за роман „Форwард“ (2009); ,,Исидора Секулић“ за књигу „Црњански Мегалополис“ (2011); ,,Меша Селимовић“ за роман ,,Ми избрисани“ (2013); ,,Лаза Костић“ и ,,Ђорђе Јовановић“ за књигу „Књижевност и коментари“ (2017); ,,Јанко Веселиновић“ и ,,Светозар Ћоровић“ за роман „Велики јуриш“ (2018); „Бескрајни плави круг“ за роман ,,Омама“ (2021)).

Члан је књижевне групе ,,П-70“.

Урош Марјановић: Божијом руком сазданом

1.

Не докучива ми је месечева боја
Док милује стања моја
Полако плови по своду великом
Божијом руком сазданом
И том радњом ме зове
У лепе снове
Не знана су звездана блага
Погледима милина влада
Ветар лепе вести носи
Сваком бићу и јутарњој роси
Ноћни мир велики
Односи све тежине сваки
Мириса лепих пуно
Право је то чудо
Радом ветра
Чини чула да су сретна

Драган Глоговац: МОЛИТВЕ ЗА СИМА ГЛОГОВЦА (Прилог о говору мржње у дјелима црногорских писаца)

Симо Глоговац, сједи у средини са чашом у руци,
на Петровдан поред цркве на Борцима
средином педесетих година прошлог вијека 

 Данас се у јавном животу често срећемо са термином говор мржње, али то понајприје асоцира на политичка сучељавања, полну, расну, етичку и вјерску равоправност, али углавном уопштено, без конкретних примјера, главних актера и коначних исхода започетих поступака,  којима се остварује неки напредак у друштву. Међутим, мало ко обраћа пажњу да заривањем у прошлост кроз опали покров урушених друштвених уређења, баш тај говор мржње је исцртао образ наше стварности.

   Овим путем, неочекивано, (јер смо тек дошли до неких важних чињеница), послије скоро 4 деценије желим да скренема пажњу јавности на садржај књиге До смрти и натраг, издате од Стручне књиге из Београда, у тиражу од 1000 примјерака, аутора Буда Симоновића. Књига по мени има јаких елемената говора мржње уз које се на најгори начин оцрњује не само образ бораца Југословенсске војске у отаџбини, него цјелокупни амбијент сеоског живота у току Другог свјетског рата на подручју сјеверне Херцеговине и долине ријеке Неретве, одакле су у току последњег рата Срби потпуно протјерани, а данас нису народ, него национална мањина.

Зоран Милојевић: Клетве и заклетве

Гледајући ме како растем и бивам све причљивији, отац се трудио да снизи мој темперамент, па ме је подучавао: „Понекад је најмоћнија ствар коју имаш да кажеш, да не кажеш - ништа“! Истовремено је, и са друге стране, чинио све да не одем у другу крајност и не постанем ћутолог, какви су га окруживали од комшилука до радног места, па све до јавног живота, где су најпаметнији испадали они, који су о свему - ћутали. Зато ме је подучавао: „Немој гасити своје светло само зато што другоме иде у очи“!

Снежана Р. Радуловић: Интервју са проф. др Панајотис Асимопулос (Παναγιώτης Ασημόπουλος)

Панајотис Асимопулос (Παναγιώτης Ασημόπουλος) је рођен, живи и ради у Атини. Класичну филологију је студирао (1990-1992) на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а завршио је (1995)  на Филозофском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини. 

 У Новом Саду (2010) на Филозофском факултету одбранио је мастер рад на тему „Проблеми Србофона при учењу новогрчког језика“ и прву докторску дисертацију (2015) на тему „Рекција глагола у грчком и у српском језику: грчко-српски речник глаголске рекције“. 

Другу докторску дисертацију (2021) на тему „Долонови Епигони у Хладним ратовима: шпијуни и шпијунажа у грчко-римској антици“ одбранио је на Филозофском факултету Демокритовог Универзитета Тракије у Комотини.

 Тренутно је последокторанд на факултету Драмских Умјетности Универзитета на Пелопонезу, гдје ће ускоро представити свој последокторски рад на тему „Војна терминологија у трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида“.

КОНКУРС ЗА ОСМЕ ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ

АСоглас издаваштво Зворник расписује

КОНКУРС ЗА ОСМЕ ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ
За следеће категорије :
-Најбоља необјављена збирка пјесама
-Најбољи необјављени роман
-Најбоља необјављена збирка прича
-Најбољи необјаљени рукопис – стваралаштво за дјецу
Услови:
Слати необјављене рукописе на српском језику,  у једном Word документу, фонт Times New Roman, величина 12.
Збирке поезије треба да садржи најмање 30,  а највише  до 50  песама.
Рукописе слати искључиво под шифром.
У истом мејлу са необјављеном збирком, само у посебном документу, слати разрешење шифре које садржи:
-име и презиме аутора,
– назив рукописа и шифру под којом је послат рукопис,
– адреса пребивалишта, контакт-телефон и електронска адреса,
– кратка радна биографија аутора.
Рукопис послати најдаље до:  21. јуна 2024. године на e-mail: asoglas.zbornik@gmail.com

Конкурс за награду "Змијањче" - 59 КОЧИЋЕВ ЗБОР

Удружење књижевника Републике Српске - Подружница Бања Лука у сарадњи са Организационим одбором 59. Кочићевог збора расписује

КОНКУРС ЗА НАГРАДУ  „ЗМИЈАЊЧЕ“

за литерарни рад на слободну тему.

На Конкурс се могу пријавити млади писци из свих основних школа у Републици Српској.

Радове ће оцјењивати жири Удружења књижевника Републике Српске.

Слободан Ристовић: То што јесте

Црнобраћи

Јесте ли то хлеб
Устима окаменили
Онај који смо вам слали
Од деце своје отурајући
Црна браћо
Црна нам мајка
Ваша вам певала
И сестре кике рузмарином уплетале
Да сте уста браћом позлатили
Тако би вам се и окућница звала
Овако сте
То што јесте
Ено гаврана
Плаче пред ластама
Он зна
И оне знају...

Снежана Р. Радуловић: Интервју са Петром Милатовићем

 И ПРОФЕСИОНАЛНИ СРБИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ЦРНОГОРЦИ СУ НАЦИОНАЛНЕ ШТЕТОЧИНЕ И ПОЛИТИЧКИ ДИЛЕТАНТИ

     Петар Милатовић, књижевник, новинар, есејиста, романописац, афористичар... Један је од најчитанијих српских писаца у српском исељеништву. Рођен  je у Црној Гори, али је живио и стварао у Бечу од 29. новембра 1983. године гдје је уређивао српске листове: „Хеликон“, „Српски видици“, „Глас Срба“ и електронске новине „Истина“. Сада живи и ствара у Црној Гори. Главни је уредник електронског часописа за књижевност, културу и умјетност „Словословље“ (основаног у Бечу).
     Објавио је преко 40 књигеа поезије, прозе, политичких есеја и студија. Добитник је многих значајних награда и признања (прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију; друге награде на такмичењу младих пјесника 1969. године у Подгорици; прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду; прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу; прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године; Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године; Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године; Повеље „Свети Сава“ за књижевна дела посвећена српском народу, у Источном Сарајеву 2015. године; Златног пера Удружења писаца у егзилу, Беч 2016. године; Ђурине грамате, Књижевни клуб „Ђура Јакшић“, Јагодина 2020., награде за животно дјело „Живојин Жика Павловић“, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2021., награде за животно дјело „Петих Дринских књижевних сусрета“, Зворник 2021. године, награде за животно дјело 2022. године Удружења новинара Црне Горе (УН ЦГ),  Награду  за  животно дјело „Жикица Јовановић Чичак“ за сатиру, Јагодина 2022), а награду за животно дјело за 2022. годину, доајену новинарства у емиграцији, Петру Милатовићу, додјелило је и Удружење новинара Црне Горе. 

Урош Марјановић: Пуна празнина

1.
Човек и соба...једино друштво била му је самоћа,која је испуњавала  празан простор, много ју је било, и било ју је све више и више, и што ју је више било стан је постајао све празнији и већи...лежао је на кревету и у тишини гледао у сиве зидове кроз које би се с времена на време пробила нека емоција, неко сећање на неки, ипак срећом, занимљивошћу и љубављу испуњен моменат...на њих скоро уопште није реаговао, био је празнина стана, празнина сивих зидова, његово ритмично дисање било је празнина и осим празнине ништа није осећао нити желео...поред његовог малог стана, ређали су се једни за другим исто тако мали и празни  станови, испуњени самоћом и самим људима...када би се срели у ходнику, на степеништу, бледо би се погледали и разумели...а доле даље низ улицу од зграде до зграде избијали би сами и испражњени људи...сами и испражњени парови, па чак и породице. 

ЗАПИС, ТИХОМИР БУРЗАНОВИЋ: Скадар – вјечни српски град!

Вјечни српски град Скадар

Пише: Тихомир Бурзановић

     У недељу, 21. априла 2024. љета Господњег одважило се 50 Срба из Словеније, Хрватске, Републике Српске, Федерације БиХ, Србије, Косова и Метохије, Румуније, Македоније у Црне Горе да без “испаљеног метка” уђе у вјечни Скадар, вјечни српски град.  
     На граници са Црном Гором – Божај, паника, албанска полиција затечена доласком 50 Срба из региона Западног Балкана – хоће у Скадар и хоће да причају на конференцији о егзистенцијалним питањима Срба у региону Западног Балкана, идентитету, култури, српском језику српском писму – Ћирилици у овом тренутку.

Петар Милатовић Острошки: Предсједниче хитно посјети логопеда

Драги рођаче, предсједниче Црне Горе, послије твог вечерашњег телевизијског интервјуа, морам да ти упутим најдобронамјернији савјет. Хитно посјети логопеда, стручњака  који се бави превенцијом, дијагностицирањем и третманом поремећаја људске комуникације. 

Замоли га да ти одреди логопедску терапију која подразумијева одвикавање од лоших говорних навика и та терапија подразумијева стицање правилних говорно-језичких модела.

Урош Марјановић: Недељне зоре најлепше руде

1.

Када ме спопадну мисли тешке неке
Одем понекад на обалу реке
Док воде својим током теку
Ходам у грчу свом као почаст неку
Генерацији овој немаштином и несрећом угаженој
Давно пре рођења чини ми се растрешеној
Док река путем својим иде долом
Шетам и мислим моје буру праве мени болном

Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски

 Предговор и превод Огњен Војводић

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од римокатоличког раскола до данас. Папизам је назив за институцију и владавину римског патријарха – папе, поглавара римокатоличке цркве, који је у римокатоличком учењу о папском примату намјесник Христов на Земљи, непогрешив у питањима вјере, политике и науке… Папизам, постулат и култ римског католицизма, је креиран као комбинација форми хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотезису (старогрчи: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама политике папизма – од крижарских ратова на Босфору, као почетка новоевропског колонијализма, до конквистадора на простору Јужне Америке, од папске политике прозелитизма према православним народима до антисемитизма, од Хладног рата до рушења Берлинског зида, Југославије и СССР-а, све до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку. Такође, мапу вјерских и политичких подјела данашњег свијета можемо пратити путевима пастирских папских путовања и посјета старим и новим чланицама „свете атлантске алијансе“.

Слободан Ристовић: Сиђи Боже

Мораће се опет у хајдуке
Или преко Проклетија
Од јаничара се више не може живети
А и каплара се накотило
Мој Гаврило
Када би сад запуцао
Свакако се не би огрешио
Де год да се окренеш
Неки са суром главом те вреба
А на њему чекрк и челенке
Више Србин од онога
Којег је Милица родила
Замутили се Ибар  и Ситница
Колубара се под жиле завукла
Затруднели и Дрина и Сава
Дунаву је гуја у канији
Сиђи боже
Ено Циганије скида плек са цркви
Закиснуће темељни гробови
Нећете више имати ни ко да опсује