Пред тобом су сада два пута. Или са народом који је 30. августа 2020. године смијенио тридесетогодишњу неокомунистичку тиранију, или сада с њом.
У случају да се опредијелиш за онај први пут, дакле са народом , повратићеш свој пољуљани предсједнички ауторитет који си сам срозао властитим аутоголовима, а други пут ће бити твој дефинитиван политички крај.
Уколико се, не дај Боже, опредијелиш, за овај други пут, дакле да правиш коалицију са омрзнутом Демократском партијом социјалиста, сигуран сам да ћеш бити смијењен.
Ово не пишем без разлога. Наиме, неколико утицајних посланика из владајуће већине у Скупштини Црне Горе, читајући моје колумне о теби и о мом пледирању да се смијениш још од почетка твог ступања на престо, затражили су разговор са мном и сви су ми обећали да ће покренути иницијативу за твоју смјену у Скупштини Црне Горе.
Извјесно је да ће та иницијатива бити подржана већином у Скупштини Црне Горе и скупштинска одлука о твојој смјени ће се наћи тамо гдје треба, а то значи да ће Уставни суд Црне Горе потврдити твоју смјену и о томе обавијестити тебе и Скупштину Црне Горе.
Монах Пантелејмон, своје монашке дане живио је на високим стијенама Грчке и за њега висина није представљала посебно усхићење, јер се навикао и волио је близину неба. Угледавши у даљини манастир Острог, осјетио је снажно лупање срца. Нешто необјашњиво и посебно топло провлачило се кроз његове груди. Врлетне стазе, које воде до Доњег манастира са величанственом природом у окружењу, литице, оивичене зеленилом и растињем, стварале су монаху из Грчке неописиву духовну разгледницу и отварале душекорисну ризницу српске, православне духовности.“
Драги и весели рођаче, није ми жао што нисам отишао да гледам филм "Кад порастем бићу кенгур“ јер ми је пажњу привукло твоје гостовање на телевизији код Петра Комненића, а у том интервјуу, између осталог, дословно си изрекао најаутентичнији свој животни кредо: „Ја сам и овдје предсједник државе, а ви често упадате у оно што кажем. Нико овдjе не поставља питање да ли ви урушавате достојанство предсједника државе!“
Драги и весели рођаче, нико, па ни предсједник државе нема право да новинаре подучава шта ће и како да питају, укључујући и одговарајућа потпитања у датом тренутку кад новинар то оцијени. Уосталом, не можеш ти школоване професионалне новинаре да подучаваш.
Комненић је имао право да упадне у ријеч, то му нико под овом капом небеском не би могао да ускрати. Ти си у наставку своје тираде малтене оптужио водитеља да урушава достојанство предсједника државе! Да човјек не повјерује и да папир не истрпи. Ако је и од Јакова, премного је. Ако ико урушава достојанство предсједника државе то управо ти чиниш попут оног слона у стакленом излогу. То народ добро види и чује!
Максимовић ће остати упамћен у историји Републике Српске и као човјек који је на засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочитао одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.
Са групом српских интелектуалаца на Видовдан 1990. у Сарајеву обновио је Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" и био његов предсједник до 2001. године, а послије почасни предсједник и члан Главног одбора.
Након завршетка војне академије и промоције 40-те класе у чин потпоручника (25. јула 1987. године), на крају свечаности почеше да нам читају где је ко добио распоред и где да се јавимо на дужност после одмора од месец дана - 24. августа у 07,00 сати.
Између осталих и мене прочиташе: “потпоручник Кузмановић Ненад Војно подручје Титоград. 23. августа 1987. године укрцах се са једним официрским кофером у пословни воз за Титоград, на перону у Београду.
Испратише ме отац и мајка. Никада у животу нисам био у Црној Гори, размишљам где ће ме на крају “бацити”, какви су људи тамо, гарнизон, старешине, војска итд. Седох на своје место у полупразном купеу I разреда, оптерећен тим мислима.
 |
| Проф. др Јелица Стојановић |
1.
Тишина ноћи
Кроз пољану свира
Долазећих дана музика прија
Сутрашња дешавања
Чекају зрака сунца сијања
Док тишину ноћи слушам сам
У мени догађаје осветљавам
Драги рођаче, Срби су те бирали и на власт довели. Да не буде касније Срби су те издали. Зато обрати пажњу на професионалне, буџетске „Србе“, на оне који су на јаслима двије државе, Србије и Црне Горе.
Тим професионалним буџетским „Србима“ никако да допре до свијести да се не живи од српства него се за српство живи.
Исто као што се не живи од црногорства него се за Црну Гору живи.
И једни и други, дакле професионални буџетски „Срби“ и професионални буџетски „Црногорци“ срамота су цијеле Црне Горе.
Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.
Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.
Драги рођаче, ова велика Црна Гора која има мање становника него ја читалаца на свим континентима, постаће члан ЕУ кад испоручиш Путина госпи Јевропи, препуној старачких домова и психијатријских клиника, у којој неписмена дјеца имају већа права од писмених учитеља, наставника и професора; оној оцвалој госпи Јевропи у којој у колицима умјесто дјеце возе псе или мачке; у оној оцвалој госпи Јевропи која је започела два свјетска рата (а сада са Јамериком планира и трећи!); оној госпи Јевропи која је изњедрила: марксизам, комунизам, фашизам и нацизам; оној која је извршила толико геноцида у историји и да не набрајам даље јер бих могао да напишем ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ (РAЗ)ЕВРОПСКОГ ЗЛА.
Да закључим, драги рођаче, ако возачу откажу кочнице на аутомобилу возећи се стрмом низбрдицом, паметан возач настоји свим силама да искочи из аутомобила који без кочница силом инерције убрзава свој суноврат у провалију, а непаметни ускачу у тај аутомобил који стрмоглаво јури у провалију.
Сматрам да си довољно паметан, драги рођаче.
Побјећи из овог глиба
огрнутог живом жицом
у воду попут риба
у небо за својом птицом.
Побјећи из овог муља
из ове насанице вјеђа
од хука слављених хуља
свему окренути леђа.
Рођаче, чувај се ових и оних.
И једни и други јесу да људи нијесу!
Кренимо редом.
Куну се у нацију, а понашају се анационално, чак и криминално.
Преко ноћи су постали професионални „националисти“, а у ствари они су најобичнији идеолошки Тројански коњи који остављају магареће отиске по образу народа.
 |
| Слободан Ристовић |
„Угледни“ Даниловграђанин, Здравко Гавриловић, поријеклом из неког мјеста у Србији, настањен у Даниловграду написао је пријаву у даниловградској полицији против мене због моје објаве на друштвеној мрежи, а та објава у цјелини гласи:
„"Угледни" Даниловграђанин Здравко Гавриловић годинама ми безочно досађивао да му у Бечу нађем "неку бабу да јој се накачи на грбачу". Чуо сам да је извесна Шефкија Реџовић недавно напустила бечки старачки дом и да тражи партнера у њеном великом стану.“
Да кренем из почетка.
Наиме Удружење грађана „Бијели Павле“ у Даниловграду организовало је промоцију мог документарног дјела „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ 19. новембра 2019. године. У препуној сали Дому културе о мом књижевном, новинарском и научном раду , између осталих, говорили су: Огњен Драговић (преминуо), Перо Радоњић, Лутовац (преминуо; Вељко Топаловић и други.
Први пут у једној групи поп музике „Први корак“, прва таква даниловградска, током три године до 1990 године. Наступали по хотелима у Црној Гори и Србији. Уз бас гитару тада први пут за микрофоном. Постаје шире познат са вокалом највећих могућности у извођењу захтјевних пјесама домаће поп и рок музике.
Друго мјесто на такмичењу „Златни микрофон“ у Подгорици 1992 године.
Са рок групом „Екипа за то“ 18 година са безбројем наступа на фестивалима и по кафићима Црне Горе, на скоро свим музичким телевизијским програмима, на 33. Зајечарској гитаријади 1999 године. Са првом њиховом пјесмом „Вољела је кише“ дуго испред свих домаћих звијезда поп музике на Топ листи Елмаг радија 1998 године.
Био је министар унутрашњих послова Републике Србије (2004—2008. године), бивши народни посланик у Скупштини Републике Србије и бивши потпредседник Демократске странке Србије.
Студирао је на Београдском универзитету, гдје је дипломирао на Правном факултету. Послије дипломирања приватно се бавио правом.
Члан је Демократске странке Србије од њеног оснивања. Од 1992. до 1997, био је посланик у Народној скупштини Србије. Био је и одборник Скупштине града Београда од 2000.
 |
| Проф. др Слободан Владушић (Фото: Лагуна) |
Слободан Владушић (1973, Суботица, Србија) доктор је књижевих наука, универзитетски професор, оснивач „Центра за истраживање и популаризацију српске књижевности“ при Одсјеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевник, романописац, есејиста, књижевни критичар, уредник, колумниста... Једно вријеме (између 2013. и 2016. године) је уређивао најстарији живи књижевни часопис у Европи „Љетопис матице српске“; био је уредник критике у часопису „Реч“, уредио је неколико бројева часописа „Луча“ (који издаје Српски културни центар у Суботици), а књижевне приказе и есеје писао је и за дневне новине „Политику“ и „Вечерње новости“, док је публицистику писао за: „Нин“, „Недељник“, „Печат“...
Један је од најчитанијих савремених писаца чија дјела се продају у неколико десетина хиљада примјерака, чија дјела доживљавају неколико издања.
Његова најзначајнија дјела су књиге теоријске прозе „Црњански, Мегалополис“ (2011) и „Књижевност и коментари“ (2017) и романи: „Форwард“ (2009), „Ми избрисани“ (2013), „Велики јуриш“ (2018) и „Омама“ (2021).
Добитник је многих престижних награда (,,Милан Богдановић“ за најбољу новинску критику у електронским и штампаним медијима на српском језику (2004); „Виталова награда“ за роман „Форwард“ (2009); ,,Исидора Секулић“ за књигу „Црњански Мегалополис“ (2011); ,,Меша Селимовић“ за роман ,,Ми избрисани“ (2013); ,,Лаза Костић“ и ,,Ђорђе Јовановић“ за књигу „Књижевност и коментари“ (2017); ,,Јанко Веселиновић“ и ,,Светозар Ћоровић“ за роман „Велики јуриш“ (2018); „Бескрајни плави круг“ за роман ,,Омама“ (2021)).
Члан је књижевне групе ,,П-70“.
Не докучива ми је месечева боја
Док милује стања моја
Полако плови по своду великом
Божијом руком сазданом
И том радњом ме зове
У лепе снове
Не знана су звездана блага
Погледима милина влада
Ветар лепе вести носи
Сваком бићу и јутарњој роси
Ноћни мир велики
Односи све тежине сваки
Мириса лепих пуно
Право је то чудо
Радом ветра
Чини чула да су сретна
Симо
Глоговац, сједи у средини са чашом у руци,
на
Петровдан поред цркве на Борцима
средином
педесетих година прошлог вијека
Данас се у јавном животу често срећемо са термином говор мржње, али то понајприје асоцира на политичка сучељавања, полну, расну, етичку и вјерску равоправност, али углавном уопштено, без конкретних примјера, главних актера и коначних исхода започетих поступака, којима се остварује неки напредак у друштву. Међутим, мало ко обраћа пажњу да заривањем у прошлост кроз опали покров урушених друштвених уређења, баш тај говор мржње је исцртао образ наше стварности.
Овим путем, неочекивано, (јер смо тек дошли до неких важних чињеница), послије скоро 4 деценије желим да скренема пажњу јавности на садржај књиге До смрти и натраг, издате од Стручне књиге из Београда, у тиражу од 1000 примјерака, аутора Буда Симоновића. Књига по мени има јаких елемената говора мржње уз које се на најгори начин оцрњује не само образ бораца Југословенсске војске у отаџбини, него цјелокупни амбијент сеоског живота у току Другог свјетског рата на подручју сјеверне Херцеговине и долине ријеке Неретве, одакле су у току последњег рата Срби потпуно протјерани, а данас нису народ, него национална мањина.
Гледајући ме како растем и бивам све причљивији, отац се трудио да снизи мој темперамент, па ме је подучавао: „Понекад је најмоћнија ствар коју имаш да кажеш, да не кажеш - ништа“! Истовремено је, и са друге стране, чинио све да не одем у другу крајност и не постанем ћутолог, какви су га окруживали од комшилука до радног места, па све до јавног живота, где су најпаметнији испадали они, који су о свему - ћутали. Зато ме је подучавао: „Немој гасити своје светло само зато што другоме иде у очи“!
У Новом Саду (2010) на Филозофском факултету одбранио је мастер рад на тему „Проблеми Србофона при учењу новогрчког језика“ и прву докторску дисертацију (2015) на тему „Рекција глагола у грчком и у српском језику: грчко-српски речник глаголске рекције“.
Другу докторску дисертацију (2021) на тему „Долонови Епигони у Хладним ратовима: шпијуни и шпијунажа у грчко-римској антици“ одбранио је на Филозофском факултету Демокритовог Универзитета Тракије у Комотини.
Тренутно је последокторанд на факултету Драмских Умјетности Универзитета на Пелопонезу, гдје ће ускоро представити свој последокторски рад на тему „Војна терминологија у трагедијама Есхила, Софокла и Еурипида“.
КОНКУРС ЗА ОСМЕ ДРИНСКЕ КЊИЖЕВНЕ СУСРЕТЕ
За следеће категорије :
-Најбоља необјављена збирка пјесама
-Најбољи необјављени роман
-Најбоља необјављена збирка прича
-Најбољи необјаљени рукопис – стваралаштво за дјецу
Услови:
Слати необјављене рукописе на српском језику, у једном Word документу, фонт Times New Roman, величина 12.
Збирке поезије треба да садржи најмање 30, а највише до 50 песама.
Рукописе слати искључиво под шифром.
У истом мејлу са необјављеном збирком, само у посебном документу, слати разрешење шифре које садржи:
-име и презиме аутора,
– назив рукописа и шифру под којом је послат рукопис,
– адреса пребивалишта, контакт-телефон и електронска адреса,
– кратка радна биографија аутора.
Рукопис послати најдаље до: 21. јуна 2024. године на e-mail: asoglas.zbornik@gmail.com
КОНКУРС ЗА НАГРАДУ „ЗМИЈАЊЧЕ“
за литерарни рад на слободну тему.
На Конкурс се могу пријавити млади писци из свих основних школа у Републици Српској.
Радове ће оцјењивати жири Удружења књижевника Републике Српске.
И ПРОФЕСИОНАЛНИ СРБИ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ЦРНОГОРЦИ СУ НАЦИОНАЛНЕ ШТЕТОЧИНЕ И ПОЛИТИЧКИ ДИЛЕТАНТИ
