Душан К. Митровић: Четири песме

ОТАЦ ЈОИЛ

Христа ради глава луда,
Говори против папе и Рима,
Трн је у оку јеретицима,
Смета им - нема ту никаквог чуда!

Разних јереси има свуда,
Са погибељним учењима;
И многи, занесени њима,
Иду у пак'о, другде никуда!

Када попуштају православци,
Своме Пастиру једна је овца
Вечито верна. Губе се зраци

Божијег сунца, али без конца,
Многим ће уже спаса да баци,
Поукама из Ћириловца!

Драган Перишић: Балкански ратник

Грло ми се тресе у бојама ратних одличја
савест ме удара маљем као гром
у записнички сто што
откуцаје броји.

Носећи сечу пањева у себи
остављајући повез
без имена и 
знамења.

Срце ми тутњи као крдо
Мустанга натопљене крвљу
копитама зла не знајући
за своја дна.

Дамјана Савчић: Три пјесме

Дамјана Савчић

ГРОБ СРПСТВА


Глас нам је узео животињски крик 
Да би били звијер
Која јури сјај дуката
Као што смрт јури живот
Снажним рукама обгрлила нас заблуда 
Поигравајући се неуморно са судбином
 Оглувјели смо на звук црквеног звона 
Ослијепили на Ћирилицу
Бацајући поријекло у безнађе
 Изгубили смо себе 
Остављајући гроб Српства
Да стоји запуштен у забораву

Мирјана Божин: Отмица сунца

...отели су ти сунце
зрело сунце
августа
сунце љубави-
једине мудрости
отели из сна испод капака
отели из великог
плавог круга
( у којем је звезда)
отели из уста
из руку  Духа...

Миладин Берић: На маргинама другог издања студије „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ аутора Петра Милатовића Острошког.

Срби су чудан, могуће, као што рече Јован Рашковић, и луд, а засигурно јединствен народ који се куне у традицију а који на све начине покушава да уклони трагове своје културе. И не само културе, већ и свог битисања за које се још увијек не зна од када датира (свакако много много више од тисућљетње). Сагласно томе Петар Милатовић Острошки у овој студији говори о једном дијелу наше историје у којем смо (појединци који су постали иконе и којима је то било доступно, али и у опису посла) свјесно или несвјесно уклањали трагове српског писаног блага. Блага које је нестајало, али и успјело претећи, у многим ратним пожарима које није успјела да избјегне ниједна српска генерација. То свјесно и несвјесно су код Срба двије крајности које су скоро једнако погубне и које кад тад дођу на наплату. Као што су дошле на наплату у нашим посљедњим изгибијама када смо, могуће, почели да схватамо вриједност тапија и писаних реликвија, које су жељни да нам отму и присвоје. А тапије су, између осталог, и сво ово писано благо које је Петар Милатовић Острошки откривао по бечким архивима и библиотекама. Начин на који су ти бисери стизали до истих најбоље говоре нама о нама, бацајући озбиљну сјенку, не само на неке наше громаде, већ и на наше свеукупно поимање свијета након косовског небеслука и продавања вјере за вечеру, што нам је у будућности која је сурово долазила сужавало животни простор. Продавала се вјера, а као што видимо продавали су и стари уникатни рукописи, односно бисери у још неотвореним шкољкама. Тако да Вук изазва мук. То је она већ ендемска српска бољка, да не само да не знамо шта имамо, већ и оно што знамо не знамо да цијенимо и потцјењујемо. Отуда просјечан Србин зна готово све о Дејвиду Крокету и тврђави Аламо, али нема појма о рецимо Маријинском, или Маријином јеванђељу из X вијека, нити га то занима. То је тај наш усуд који нас је увијек водио у провалију.  А о цијенама разноразних продаја да и не говоримо, јер то је она што нас највише смањује.

Урош Марјановић: Једна прича и шест песама

Поподневни часови, малопре је падала киша,људи се полако са посла враћају кућама...или праве поподневне шетње...тишину прекида песма  гугутке,капљање капи са олука и стреха,покоја кола и тихи разговори праћени смехом.Тихи разгоори пролазника...све мирује,спрема се за вече...чак је и ветар престао,некуда је нестао...гладни голубови и врапци траже још мало хране пред вечерњи починак.Киша отвара видике,могао би човек да седи тако сатима и да ослушкује и гледа...и док се поподневна прича полако завршава почиње она ноћна,још тиша и свежија.Али и тајанствена.Сада се горе на небу иза облака пале звезде,полако једна по једна...да ли ће ова ноћ бити ведра?Деца полазе полако на починак а људи сами или са породицом и пријатељима варе полако дешавања протеклога дана и спреамају се у мислима за нови дан.И све иде у том вечерењем угођају...неки мир,неки благи сентимент,заслужени починак после брзога ритма дана.Ствара се простор за мир ноћи у коме ће се створити идеје и родити снага потребна за долазак новога дана...и опет почиње да пада.И као да је време стало, само киша пада и пада.Могао би човек само када би се мало замислио да проникне у овај рад кише,да погледа шта она чини заливајући све около...и земљу и траву и цвеће,дрвеће,па и нас...умива нас од умора,нудећи нам ширину и свежину.А свежина је свукуда около.

Зоран Милојевић: Србовјерје у Србистини

Најчемернији срб(п)ски грех је неслога! Четири слова „с“ су исписана око Крста! У Крсту је слога, а не у словима! Кад би сви Срби то знали и Крсту се приклонили, брзо би се сложили! Али, многи виде сва четири слова, а не виде Крст! Крст ствара слогу, а слога Србина спасава!

Од Срба је, после турског ропства, сакривена истина, а ја, коме су истину откривали од малих ногу, ја се трудим да потврдим срб(п)ску истину: „Тужни пишу, срећни немају кад да мисле“! Тужан јесам, јер слушам око себе несугласице мог рода са самим собом! И не могу да се понашам као комунисти, Титоиди: „Имам нешто да кажем, али сачекаћемо да немам“!

Једна општа срб(п)ска несугласица је незнање! Још 1903.г. Свети Владика Николај је завапио: „Уби нас незнање“! Већина Срба не зна ни имена свих прабаба, ни имена свих прадедова! Титоиди су купили срб(п)ске сељачке душе, које су овцеизиране, претворили у грађане, да би ти „грађани“ постали несвесни себе и своје околине!

Миодраг Поповић: Вид је врховни Бог старе српске вере, Бог обиља, свјетлости и рата

Поред ових наслућивања, сама чињеница да је Видовдан у народној свести сачуван као дан јуначког огледања, говори да је за српског Вида, као, уосталом, и за  западнословенског Световида, био везан не само култ обиља и светлости већ и култ јуначког огледања. Српски култ био је, додуше, нешто другачији него словенски на острву Ригену, о коме у XII веку пише немачки хроничар Хелмолд. Рекло би се да је он био посебна, у основи херојска варијанта Световидског култа. У дане пророка Амоса, чији је празник падао 15. јуна, као и северозападни Словени, и српски преци славили су свог паганског бога, с том разликом што се код њих његов култ све више померао према рату и јунаштву. Будући да су Срби, и пре и после Косова, били склони ратовању, онај део Видовог култа који се односио на жетву и обиље временом је потискиван, а у први план дошао је култ херојског родоначелника. Видовдан је тако, пре примања хришћанства, много година пре Косова, постао дан јуначког огледања.

Снежана Радуловић: Интервју са Марком -Батом Царевићем, најдостојнијим Србином у Црној Гори

Марко-Бато Царевић
Марко Царевић, дипломирани економиста, један је од најистакнутијих Срба и један од најуспјешнијих приватних предузетника у Црној Гори;  родољубљем и осталим најбогатији  политичар у Црној Гори; носилац ордена Светог Саве; велики хуманиста; донатор за обнову и изградњу манастира и цркава; некадашњи предсједник општине Будва који је своје мјесечно примање као први човјек Будве поклањао у разне хуманитарне акције; некадашњи  предсједник ФК Грбаљ (за вријеме једанаестогодишњег управљања изборио је право  наступања у квалификацијама за Лигу Европе, што је историјски успјех; велики задужбинар штампања капиталне студије др Петра Милатовића Острошког под насловом "Српско благо у Бечу....";  човјек који је несебично помагао разне српске културне и националне инститције и, и...., дугачак је списак Царевићевих доброчинстава о којима може да се напише дебела књига, што ће се, убијеђена сам, једног дана и десити, јер, руку на срце, гријех је и штета да Царевићева доброчинства у корист српског народа буду прећутана у будућности.

Вукота Вртикапа: Војна агресија НАТО на СРЈ и српски народ

„Куго људска, да те бог убије!
Али ти је мало пô свијета,
Те си својом злошћу отровала,
Но си отров  адске своје душе
И на овај камен избљувала?“
                                                                                                  
(П. П. Његош)


Кад од Срба одговор добише,
Од радости НАТОВЦИ скочише,
Стари лисац Солана Хавијер,
Скочио је ко' рањена звијер,
И показ'о своје право лице,
Прикривеног масовног убице.

Свети Великомученик Пантелејмон


Вапајне молитве
из срца примаш
Свети Великомучениче
Пантелејмоне.

Благодаћу у Христу
исцјељујеш болесне,
вјера у срцу 
са надом васкрсне.

Љубављу ране видаш
терет са душе 
топлином скидаш
да капи истине не пресуше.

Великомучениче трпељиви
болове и патње
храбро си поднио
вјернима здравље донио.

Игор Д. Марковић: О стоци ситног зуба

Изабрани уштрокаве руке од свиле
сваки пут када дотакну образ
Не од ораница које потопи киша
Као да свиње не воле блато.
Омаж
Себи
казују често

Вукота Вртикапа: Ултиматум НАТО-а и одговор српског народа


„И као што је пре две хиљaде година,
све скочило на једног кличући:
Распни га, распни!” – нешто слично се
данас догађа са Србима.
И као што је снага јединца света
била у његовој невиности – у осећању
да страда на правди Бога је и највећа
нада и снага српског народа.

Академик Матија Бећковић

„Виш' Србије по небу ведроме“

 

На хи­ља­ду де­ве­те сто­ти­не,

Де­ве­де­сет де­ве­те го­ди­не,

Март је мје­сец, сва­ну­ло про­ље­ће,

Два­де­се­то из­ми­че сто­ље­ће.

Кад је ју­тро про­љећ­но сва­ну­ло,                       

Кр­ва­во је сун­це огра­ну­ло,

Петар Милатовић Острошки: Тестамент тиранина Јосипа Броза (I дио)

Насловница политичке сатире
из пера Петра МилатовићаОстрошко
г
Ја, Јосип Броз, звани Тито, мајку вам божију, за кога кажу: да сам србогладни србождер; двоструки зликовац, ратни и мирнопски; највећи син народа и народности чији су најбољи синови живјели (живјеће и даље!) најгорим пасјим животима; троструки народи херој који се, кажу, мајку им божију, прославио убијањем голоруког народа; доживотни предсједник, а и касније (послије мене опет – Ја!); отац три нације (македонске, црногорске и муслиманске) од постојеће српске на њену штету, мајку јој божију; свемогући који је све богове претворио  у најгоре скотове; двоножно божанство које су узалуд потајно клели и јавно, антологијском сервилношћу, патолошки вољели, мајку им божију; - прије него одем, наравно привремено, остављам трајни тестамент, да с њим, као тапијом умјесто барјаком, машу сви моји следбеници и с лијева и с десна и по средини, као и сви моји противници, мајку им божију!

Главни циљ мога тестамента јесте нада свих оних без наде који ће говорити: „Док је Тито био жив, било нам је боље!“, што значи да ћу ја, по овом тестаменту, поново доћи међу народ који ће ме послије смрти чувати ревносније него што сам га ја таманио до истребљења од њиховог Ивањдана 1941. године када је Србин пуцао у Србина  и отрцану паролу бана Натлачена „Србе на врбе“, замијенио далеко ефикаснијим мојим титоизмом: „Србе на Србе“!

Тај луди народ, мајку му божију,  који патолошки прогони синове одане и ревносно устоличава пробисвијете и протуве продане, плести ће Ивањданске вијенце, не од цвијећа него од симбола са свога образа који су  копита на њиховим образима које оставише моји Тројански коњи са магарећим отисцима, по образу, мозгу и срцу српског народа, мајку му божију и по овом тестаменту пјеваће се широм Бестрагије:
„Жив је Тито, умро није,
док је лудих Срба и Србије...!“, 
иако сада испред аустријског парламента сљедбеници оног књижевника ултранационалисте из богоборачке Црне Горе, како га називају моји Аустријанци пјевају испред аустријског парламента, америчке, њемачке и енглеске амбасаде:
„Друже Тито, ми тисе кунемо,
усташа си, мајку ти јебемо...!“, 
дакле, мајку вам божију, мораће наредних 100 година да се из освете пјева:
„Жив је Тито, умро није,
док је лудих Срба и Србије...!“, 
а ко у то посумња боље да се ни родио није, прогутаће га његови ближњи, они који никад не косте него крв пију и глођу кости својих ближњих, дакле као да никад постојао није!

Петар Милатовић Острошки: Музичке баханалије на гробовима српских бораца!

Поред недавне бруке и срамоте на престоном Цетињу кад је конвертирана Српкиња, сада велика Крватица, Северина(Вучковић), коју је више прославио порно снимак на јахти него пјевање, а која је разголићена пред Његошевом Биљардом недавно буквално оскрнавила бесмртног Његоша, сада у срцу Србије, конкретно у Ваљеву, градска власт је одлучила да 12. августа ове Господње 2023. (7531) године, поводом  „Тешњарске вечери“, морбидно организује концерт Здравка Чолића на непобројаним гробовима српских бораца из Првог свјетског рата,  на простору гдје је срушена касарна „17 Пука Дринске дивизије – Кадињача“, а управо са тог мјеста српски борци су кренули у одсудне Церску и Колубарску битку у Првом свјетском рату, славне битке које су задивиле цио свијет.

Одликовани и унапређени ЈВуО 1941-1945

                 НАРУЧИТЕ ОВО КАПИТАЛНО ДЈЕЛО КОЈЕ ОБАВЕЗНО ТРЕБА ДА ИМА СВАКА СРПСКА КУЋА!

Вукота Вртикапа: Косовски завјет, Видовдан, епска поезија и гусле у историји и памћењу српског народа


 „Границе душе нећеш наћи, 
па ма прошао свим путевима 
толико је дубок њен логос“
ХEРАКЛИТ


О феномену Косова у српству, косовском завјету, видовданској етици и самом Косовском боју, писали су са научног, историјског, религијског и филозофског аспекта бројни наши и страни аутори свјетског угледа и гласа.

Петар Милатовић Острошки: Није твоје да барјачиш

Наслов ове колумне је, у ствари, наслов другог дијела мог аутобиографског романа „НА БРАНИКУ ИСТИНЕ“!

Петар Милатовић Острошки
Борио сам се за Српство од 1968. године  и три пута робијао због националног антикомунизма кад данашњи професионални Срби у Црној Гори нијесу били рођени, да бих касније отишао у емиграцију у којој сам преживио два атентата и оба пута су атентатори однијети на болничким носилима; организовао сам и предводио у емиграцији 200 масовних српских демонстрација са по неколико десетина хиљада Срба испред аустријског парламента, америчке, енглеске, њемачке амбасаде, одржао сам преко 1300 националних говора у српским насеобинама у: Аустралији, САД, Канади, Аустрији, Швајцарској, Њемачкој, Француској, Енглеској, Италији, Грчкој, Русији, Чешкој, Словачкој, Румунији; објавио 43 књиге у корист Срба на српском и њемачком језику; створио сам своју читалачку империју у цијелом свијету од 850 хиљада читалаца, дакле 200 хиљада више читалаца имам него што завичајна Црна Гора има становника; први сам Србин у свијету који је прије стварања вишепартијског система у ондашњој Југославији, тачније речено 13. маја 1989. године, јавно објавио „Предлога за нацрт СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ПРОГРАМА“, због чега је Окружно јавно тужилашто у ондашњем Титограду подигло оптужницу против мене по члану 133 став 1 (казна затвора од 3 мјесеца до 3 године) и члану 134, став 1 и став 2 (казна затвора од 10 година до смртне казне – смртна казна тада још није била укинута) а за мном је ондашњи републички СУП расписао савезну полицијску потјерницу 11. јуна 1989. године са роком важности од 5 година, да би послије тог рока била опет обновљена и та савезна полицијска потјерница укинута је 11. јуна 1999. године, јер више није могла да се законски продужава, а укинута је, да подсјетим, истог дана када је у Куманову потписана капитулација и легализована зликовачка НАТО агресија, а у међувремену сам максимално сатанизован у комунистичкој штампи у: Подгорици, Београду, Новом Саду, Сарајеву, Загребу, Скопљу из пера комунистичких новинара: Фахрудина Радончића, Микана Миловановића, Момира Чабаркапе, Илије Лакушића, Елеоноре Вецовске, Александра Тијанића и тако даље, као и у усташкој штампи коју је финансирао Анте Мештровић, син Ивана Мештровића чије монументално усташко-комунистичко чудовиште на Ловћену представља највећи културоцид у историји свјетске културе.

Зоран Д. Милојевић: Србистина - србоверје

Енглеска култура
У паклу су службени језици енглески и хрватски! 

Овај свет, један за све, често је свет у коме сви трпе једног, а један не трпи никога! Све што чини тај што никог не трпи је да сваки човек буде пред њим снисходљив, као сирома' пред порезником!
Ово је време владавине људи, који овај ненавиднички свет деле на свет победника и свет поражених! За њих је Христос поражен, распет је, испљуван, понижаван, па вековима ниподаштаван! Закон је у сили, сила дели правду, сила Бога не моли...!!! Ови људи су владаоци времена у којем је врхунац духа култура смрти!
Британнци су носиоци духа културе срб(п)ске смрти!
Нема музеја богатијег експонатима на свету од „Музеја опљачканих вредности“, који се зове „Британски национални музеј“! Нема веће скривене светске лажи од скривене истине о логору Јасеновац!
У паклу су службени језици енглески и хрватски! 
Осим што су постали власници опљачканог светског и, између свих и срб(п)ског, материјалног културног блага, Британци су постали власници и опљачканог светског, али и срб(п)ског културног блага, између осталог и права на истину, сводећи светску истину о Србима на белосветске одвратне и мизерне лажи.

Зорица Бранковић: Три песме

О ЉУБАВИ

О љубави све је речено,
а опет је нико неће знати...
Талас живота пуца.
Лудило оживи...
И нико не зна кога волиш,
тајна је то,
осећај само твој.
Ни ти драги не знаш колико си мој.

Урош Марјановић: Нека река милости све нас претекне

1.

Ноћно небо велико
Ноћна тишина стална
Благи поветарац
Месец сјајни
Звезде тајанствене
Човек уморан
Ноћним одмором и свежином
Осећао је полет и растерећење
И слушао тишину
Гледао месецом обасјану долину
А горе на небу тихо плове облаци указујући на огромност ваздушних пространстава...
Тишина му је сведочила о животу
Долазили су му многобројни мириси ношени ветром

Миладин Берић: Голи оток

Може бити да сам нешто лан'о
и пипнуо друштво одабрано,
ал' сам конт`о: путем Интернета
ако ланеш - мало коме смета.

Преварих се, 
јер - не лези, враже - 
нема гдје ме од јутра не траже.
Још се „Фејсбук“ охладио није
кад ето ти кући милиције...

Нашли су ме на мјесту злочина:
на „Фејсбуку“ како кршим закон.
„Крив си, црве, 
кривљи него Дрина;
судиће ти судац звани Дракон“.

Мало су ме тапшали по глави
и мјерили ребра с пендречином
да потпишем затим су ми дали
да прекидам с злочиначким чином.

Весна Јаковљевић: Лепотица града

У једном градићу 
поред старог моста,
беше кућа стара и помало трошна.

Осуђена, остављена једна жена млада 
стварала је кору хлеба од старог заната.

Лепотица града тек пупољак руже
давала је љубав за хлеб што јој пруже.

Примала је кућа младог оџачара 
судију, војника и по ког лекара.
Инжењера, радника и колону људи
и свакоме  ружа нову младост буди.

Душан К. Митровић:Четири песме

НЕ ЗНАМ ДА ЛИ ОН ТО ЗНА?

Мом срцу се црно пише,
Јер одавно симпатишем 
Девојчицу из Трећег два;
А и она мене зна.

Огњен Војводић: КРАЂА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА СРПСКОГ И СРПСКИХ ЋИРИЛИЧКИХ КЊИГА (поводом књиге докумената "Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија" Петра Милатовића Острошког)

КОЛОНИЗОВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Претхришћанску латинску колонијалну културну политику римског царства наследила је колонијална политика римокатолицизма која је, као континуитет латинске племенске политике, под псеудонимом хришћанског универзализма спроводила мисију латинске вјере и латинског језика. Римокатоличка мисија подразумијева латинску језичку мисију - наметање нелатинским народима речника латинске схоластике, латинске писмености и књижевности. Латинска славистика или германска славистика, код нас непосредно позната као аустрославистика, је колонијална културна политика која је тежила да латински језик, латинско писмо и речник латинске схоластике наметне као основу опште културе и језика науке, државне администрације и религијског речника словенских народа.

Словенска просветитељска мисија Светих Кирила и Методија је, формирањем црквеног словенског језика и словенског ћириличког писма и увођењем словенске научне и теолошке терминологије у хришћански богослужбени канон на црквенословенском језику и словенском писму, то јест нормирањем ћириличке писмености и књижевног језика словенских народа, зауставила и богословски оспорила латински вјерски и језички прозелитизам (тројезичну јерес - теорију о три језика као благословена у богослужењу међународним односима – латински, хебрејски и грчки). Свете Кирила и Методија црква назива равним апостолима јер ћириличка писменост и црквени словенски језик представљају православно просветно предање. После мисије Светих Кирила и Методија, а посебно после и формалног римокатоличког раскола са хришћанским предањем 1054. године, ћириличко и латинично писмо су представљали религијске границе између хришћанства и римокатолицизма као латинске племенске религије.

Миладин Берић: Острог

једном неће шумити лишће и неће бити вјетра. . . 

тамо гдје мирис земље прелази у мирис камена 
и гдје ријетка трава додирује спржено небо 
Свети Василије Острошки 
се сваке ноћи спушта до Горњег Острога 
да са штапом од тисовине 
уклони завјесу што крије тајни пут 
до Цркве Светог Спаса 

затим попрска погурена старачка врата 
са три капи Свете водице што му се у поноћ отисну 
из бљештавог ока 
и тек кад се сама отворе понизно уђе 
тамо гдје се одувијек на кољенима улазило

Урош Марјановић: Познао је говор

1.

Небо је месец испратило
А дан допратило
Звездано небо је зашло
Одмора себи нашло
Истина дана је сада тврда
Сунце је најављује иза великога брда
Још мало ће по овој равни
Засијати дан славни
Обиље живота се диже
То нови дан стиже
Све на њега мирише
Свака душа њиме уздише
Цвеће и дрвеће,ове горе диве
Почињу зором да га живе
И сунце све буди

Чудни су путеви вјере од Лима до Зете

СТВАРАЊЕ И ПРОМОВИСАЊЕ ВЈЕРСКОГ ТУРИЗМА

Видоје Дидановић, Константин Дојић, Марко Ковачевић, Митар Бараћ
Туристичка организација Прибој са партнерима Епархијом будимљанско-никшићком и Епархијом милешевском, а у склопу пројекта прекограничне сарадње Србије и Црне Горе, тј. градова Прибоја и Никшића, који је ко-финансирала Европска унија (посредством Министарства финансија, Сектора за уговарање и финансирање програма из средстава Европске уније Републике Србије у оквиру Инструмената за претприступну помоћ) организовала је (у периоду од 16. до 23. јуна) два промотивна путовања (једно из Никшића, а друго из Прибоја) за новинаре из Црне Горе и Србије под називом „Чудни су путеви вјере од Лима до Зете“ (или „Стазама Холмије“) ради  успостављања контаката између туристичких радника и представника медија, односно ради представљања и популарисања новоствореног туристичког производа који ће бити доступан преко  агенција, туроператора и субјеката у сектору туризма, како домаћим тако и страним гостима којима је религија и духовни напредак основни мотив за путовање.

Зорица Бранковић: Нас нема и било нас није

ТУГЕ

Све су ме туге ноћас пронашле...
Слика живи...
О срећи нисмо причали, бол свој нисам слутила.
Знала нисам да и поглед се важи...
Грешна сам...
Без греха, грешница...
А ти?
Грешнији...

Миша Матић: Највеће похвале су добили клошари

После партијског задатка и упућивања на теренски рад у Студенски парк, другови кучићи су поднели извештај, који су другови из комитета једногласно прихватили. 
ИЗВЕШТАЈ СА ТЕРЕНА
Друштвено политичка атмосфера у парку је повољна, али је уочено постојање идеолошких противника, као и неке грешке код другова комуниста и другова левичара. Најбоље резултате постижу другови пензионери и другови студенти, које предводи чланство удружења Маркс 21. Њима уз раме су другови педери и другови наркомани. Код другова наркомана је примећено фракционашење, у чему се посебно истичу другови пајдомани, а поједини другови наркомани су потпали под утицај националиста и алкохоличара. Држање другова педера и другарица лезбејки је похваљено од другова из комитета. Највеће похвале су добили другови клошари, који од пролетос спавају на клупама, лицем окренути према згради градског комитета,  чувајући тако тековине наше социјалистичке, самоуправне заједнице. Другови мигранти су најнапреднији у класној борби, пљачкајући буржоазију и сукобљавајући са окорелим националистима , који су, нажалост, често присутни и бране буржоазију и реакцију од другова миграната и другова лопова. Другови полицајци и другови комунални милиционари су укључени у борбу против националиста и заштити другова педера и другова миграната.

Петар Милатовић Острошки: Бечка купопродаја старих српских рукописа

    


Ријеч је о продаји старих српских рукописа Царско-краљевској Дворској библиотеци, претечи данашње Аустријске националне библиотеке у Бечу.
    Аустријска национална библиотека (њем. Österreichische Nationalbibliothek) скраћено ÖNB, која се налази на Јозефовом тргу број 1 и на Тргу хероја, највећа је библиотека у Аустрији са 7.4 милиона јединица у својој разноврсној колекцији. Библиотека је смјештена у палати Хофбург у Бечу. Од 2005. године у барокној бечкој палати Palais Mollard-Clary. Основали су је Хабсбурговци и у почетку је носила назив Империјална библиотека (њем.  Hof-Bibliothek).  Данашњи назив (Аустријска национална библиотека)  усвојен је  1920. године. Комплекс библиотеке укључује и четири музеја, као и неколико специјалних колекција и архива.

    Данашња Аустријска национална библиотека вуче своје поријекло из Империјалне библиотеке која је постојала још у Средњем вијеку. У том периоду аустријски војвода Албрехт III Хабсбуршки (1349–1395) је сакупио књиге из више бечких збирки и од њих основао библиотеку. Најстарија књига у библиотеци је јеванђеље из 1368. године, осликано златним словима од стране свештеника Јоханеса од Тропауа из Брна у бургундијском стилу, а које је било у војводином личном власништву.
    У Аустријској националној библиотеци налази се 217 ћирилских рукописа, а од тога 159 српских, од којих су многи далеко старији од најстаријег аустријског, као на примјер фрагмент из Маријанског јеванђеља из десетог вијека, а то јеванђеље је старије најмање 300 година од најстаријег аустријског.
    Стари српски рукописи и старе српске књиге стизале су у Аустријску националну библиотеку на разне начине: продајом српских рукописа и књига од стране Вука Караџића у периоду од 1856. до 1858. године и његове кћерке Вилхелмине (Мине) послије очеве смрти; откупљивањем рукописа из Хиландара од монаха бугарског поријекла 1827. године; ратним заплењивањем; продајом разним антикварницамна; заоставштином Франца Миклошича и других. 
     Дакле ријеч је о бечкој купопродаји  српских рукописа и старих књига.

Поклоничко путовање из Црне Горе светињама Холмије (Хума)

Хришћанско наслеђе представља значајан туристички ресурс

„Чудни су путеви вјере од Лима до Зете“ назив је пројекта прекограничне сарадње између Црне Горе и Србије, односно сарадње Никшића (Епархија будимљанско-никшићка) и Прибоја (Туристичка организација Прибој и Епархија Милешевска). Сарaдња двеју општина је започела још 2020/21. године с циљем стварања предуслова за заједничку понуду из области вјерског и културног туризма који је препознат као важан потенцијал за развој општина Прибој и Никшић. Како хришћанско наслеђе представња значајан туристички ресурс двије земље које треба његовати, промовисати и користити, а имајући у виду и да ове двије општине нису довољно популарне као туристичке дестинације, као ни шире подручје сјевера Црне Горе и западне Србије, упркос значајном културновјерском и природном богатству, препозната је потреба да се таква ситуација промијени понудом туристичког производа - путовања у слободно вријеме гдје је религија основни мотив за путовање, гдје је само путовање облик духовног напретка. У циљу промовисања и прављења вјерског туризма осмишљено је да се започну два промотина путовања за представнике медија из Црне Горе и Србије.

Велиша Марковић: Ускоро друго издање капиталне српске националне студије «СРПСКО БЛАГО У БЕЧУ И ВУКОВА ПРОДАЈА СРПСКИХ РЕЛИКВИЈА»

Ускоро ће у издању «Горских видика» из Павловграда (Даниловграда) бити објављено друго издање капиталне српске националне документарне  студије «СРПСКО БЛАГО У БЕЧУ И ВУКОВА ПРОДАЈА СРПСКИХ РЕЛИКЦИЈА» на 450 страна у луксузном тврдом повезу. Подсјећамо,  прво издање ове значајне студије  објављено је 2019. године и за свега 7 дана тираж (1000 примјерака)  је распродат, што је куриозитет на нашем тржишту књиге.

Аутор др Петар Милатовић Острошки  је послије напорног научно-истраживачког рада у Аустријској националној библиотеци, Универзитетској библиотеци и Библиотеци конгрегације Мехитариста у Бечу систематизовао и хронолошки прецизно обрадио (почев од 10. вијека) 159 српских средњовјековних рукописа  са: кодиколошким описом, временом писања, врстом писма, садржином, врстом повеза, записима, сигнатурама, илуминацијама, украсима, домаћом и страном литературом за сваки рукопис, као и по неколико фотографија у боји уз опис сваког рукописа, као и документарна објашњења како су рукописи из српских манастира и цркава, као и Хиландара, доспјели у Аустријску националну библиотеку, Универзитетску библиотеку и Библиотеку манастира Мехитариста у Бечу, било као ратни плијен, или продајом и заоставштинама.

У посебном поглављу Старе српске књиге штампане у Бечу др Петар Милатовић Острошки доноси преглед са описом огромног броја вриједних 350 књига које су штампане у Бечу у току XVII, XVIII, XIX и XX вијека, а без којих се не може замислити историја српске књижевности, мада је највећи дио ових књига широј јавности непознат.

Српској штампи у Бечу др Петар Милатовић Острошки такође је посветио велику пажњу, почев од Славено-сербског магазина Захарија Орфелина; Сербски повзедневниа новини које су у Бечу од 1791. године штампали грчка браћа Публије и Георгије Маркидес Пуљо; Славено-сербски вједомости које је од 3. августа 1792. године у својој штампарија штампао Стефан Новаковић; Новине сербске из царствујушчега града Вијене које су уређивали Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић и које су излазиле до краја фебруара 1822. године у Бечу, све до Гласа Срба, Српских видика, Србослова у XX и Словословља у XXI вијеку.

Зоран Д. Милојевић: Чије је наше Косово поље и Метохија?

Ово пишем на Велику Суботу 2020.г.! На данашњи дан Христос је боравио у Хаду, опраштајући и ослобађајући од греха, а ја се батргам „у земаљком Хаду“ заробљене и у ланце свезане срб(п)ске мисли!

Данашња срб(п)ска мисао одише цвркутом „интелектуалне масе“ са свих медија „о ускршњим празницима“, „ускршњој трпези“, „ускршњим јајима“, а врхунац цвркута је рефрен. „Ускрс, најрадоснији празник“! Птице певачице, учене у срб(п)ским школама, дарују нам „песме незнања и површности“! А Свети Николај Србски је још 1903.г. завапио: „Уби нас незнање“!

На Васкрс 2020.г.

Шаљем поруке-честитке: „Христос воскресе“, узвраћају ми са „Ваистину воскресе! Срећан Ускрс“! Гутам кнедле и увраћам: „Ускрс је био прошле недеље, а ове недеље је Васкрс“! Нико да настави...

И онда помислих: „Свака птица пева онако како јој је порастао кљун“! Испаметовах: „Ко је срб(п)ске генерације, кроз срб(п)ско школство, могао да научи каква је разлика између Светог Тројства и Свете Тројице, Ускрса и Васкрса, најрадоснијег празника Божића и Празника над Празницима - Васкрса“? Срби су, од четрдесет пете, учени да живе, као да никада неће умрети, а онда умру, као да никада нису живели! Срби не знају много једноставније ствари, које би морали да имају на уму!!! Зато сам решио да послушам очев савет стар 35.г.: „Испричај истину и посрами ђавола“!

Александра Броћета: Свети Јустин Ћелијски

Свети Јустине Ћелијски
бисеру православне духовности,
завољех твоју бистру мисао
која уништава сваки бесмисао.

Исписане странице вјероисповијести
распламсавају дар молитвености,
поуке и реченице мудрости
точе се ка извору вјечности.

Текстови, снимци и књиге саборности
силином надахнуте просвећености,
окрепљују православне Србе
олакшавајући им духовне борбе.

Петар Милатовић Острошки: Нови свјетски поредак као лијеви и десни нови свјетски тоталитаризам

Петар Милатовић Острошки
     Глобализам није творевина 21 вијека већ почетком 20 и то најприје као лијеви, а касније као десни. Наиме, послије Француске револуција (1789—1799), иза масонских кулиса започет је процес примитивизације цивилизације. Најприје у сред Првог свјетског рата кроз увођење комунизма на истоку Европе и то је лијеви глобализам,  да би у Другом свјетском рату глобализам  на западу  Европе био уведен као фашизам и нацизам и то је десни глобализам.

   Творци десног глобализма, односно фашизма и нацизма, демонтирали су ту црну сатанску машинерију из неколико разлога. 

    Први је да прикрију стварне креаторе. Подјсећам. У Европи је забрањено презиме Хитлер. Ја сам лично у телефонском именику  Тел Авива нашао осам фамилија са презименом Хитлер,  као што сам у телефонском именику  Беча нашао750 породица сапрезименом Броз, а ово може да провјери свако ко је иоле писмен и ко жели.

     Други разлог је искључиво профитерске природе. За само један народ на свијету се каже да је претрпио геноцид изгубивши 6 милиона људи, а зар Руси нису претрпјели геноцид  кад је страдало 25 милиона Руса, или Пољаци којих је страдало пет и по милиона, или Срби којих је страдало милион и седам стотина хиљада. 

  Дакле, десни глобализам, који смо запамтили кроз Хитлерову синтагму „НОВИ  ПОРЕДАК“, запамтите, ограничен само на Европу, срушен је 1945. године у режији оних истих који су га инсталирали  и као кукавичје јаје подметнули западној Европи.

     Десни глобализам кроз фашизам и нацизам, послије Француске револуције и уништења Галског духа, уништио је, прије свега, још једну велику европску нацију – њемачку;  а лијевим глобализмом кроз комунизам покушано је уништење руске нације; дакле три европске нације бацити на колена, али енглеску оставити нетакнуту. Зашто? Одговор је јасан у упитној ријечи!

     Да не би неко био у дилеми, циљ је био и остао – спријечити стварање континетлане осовине: Париз-Берлин- Москва-Пекинг-Њу Делхи, јер само континенталне осовине су хиљадугодишње, за разлику од морских осовина. Подсјетимо се примјера из историје.

    Овај "нови свјетски поредак" није ограничен, као онај Хитлеров "нови поредак" само на Европу, већ на читав свијет, што значи да су неохитлеровци испод разних боја, идеологија и религија већи Хитлери и од самог Хитлера.

Снежана Радуловић: Интервју - проф. др Виктор Радун Теон

ОВО ЈЕ ДОБА РАТА ЗА ЧОВЕКА,
 ЗА СЛОБОДУ И БУДУЋНОСТ СТВАРАЛАШТВА 

    Проф. др Виктор Радун (Теон), књижевник, економиста, преводилац, филозоф, есејиста, футуролог ... рођен је у Скопљу, а од 1991. године живи у Новом Саду. Запослен је као професор екологије, економије и менаџмента на Факултету за примењену екологију при универзитету „Метрополитан“ у Београду. 
     Објавио је 6 књига поезије: „Јаје једнорога“ (2008), „Вавилонски водопади“ (2012), „Чудо Феникса“ (2013), „Крв и ружа“ (2016), „Змија олује“ (2019) и „Манифест камена“ (2020). Поезија му је превођена на енглески, шпански, руски, румунски, македонски, словеначки и бугарски језик. Заступљен је у антологији савремене српске поезије „Фигуре у тексту - градови у фокусу“ („Кораци“, Крагујевац, 2019) и антологији - панорами „Песници Новог Сада“, прир. Зоран Ђерић (Друштво новосадских књижевника, Нови Сад, 2020), а са Радетом Нишавићем је и сам приређивач књижевне антологије „Кућа од камена и сунца“ (Бистрица, Нови Сад, 2019). Бави се и превођењем са енглеског и македонског на српски језик и обрнуто. Превео је 30 књига са енглеског на српски језик. Објавио је и: 8 уџбеника, 66 научних и стручних радова, преко 60 есеја, критика, приказа и рецензија, као и 5 књига из области филозофије, економије и студија будућности: „Конкуренција на нишану“ (2008), „Светло у човеку“ (2010, 2017), „Храм екстазе“ (2017), „Велика звер“ (2017), „Трансхуманизам, будућност без људи“ (2018). 
Члан је Управног одбора Друштва књижевника Војводине, Удружења новинара Србије и  Удружења стручних и научних преводилаца Војводине; предсједник Надзорног одбора Стеријиног позорја; стручни сарадник Друштва за популациону политику „Брег“; члан Института за науку, алтернативу, културу и уметност - ИНАКУ, Скопље, Македонија.
Оперативни је уредник часописа „Бранковина“ (Ваљево) и уредник ИК „Неопресс Паблишинг“, Београд. 

- Ваша књига „Конкуренција на нишану“ је ПРВА књига - монографија - о Конкурентској интелигенцији у Србији и региону. Како је настала идеја да напишете ту књигу? 

Идеја о књизи о конкурентском интелиџенсу (или интелигенцији, скраћено КИ) настала је као резултат мог познавања тог стратешко-истраживачког концепта и методологије коју КИ обухвата, као и сазнања да је таква књига неопходна, јер тада је КИ била потпуно непозната област, како у економији и менаџменту, тако и шире. КИ је стратешки концепт и методологија за истраживање и анализу конкуренције на тржишту. Први пут сам за КИ постао заинтересован на постдипломским студијама на Економском факултету у Суботици, из дискусија и разговора са мојом меторком, професорком Станиславом Ацин-Сигулински.

Урош Марјановић: Петоструки стиховез

1.
 
Када јутром сунце сине
Моје парче неба прича приче
Тајанствене далеке
Бојом белом испресецане
Током дана
Ме боја плава
На радост сећа
Онде где ме пече
Радосно ми  нешто  лепо рече
У облацима видим нешта велико
Тајанствено далеко

Душан Митровић: Изгубљена срећа

"И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу".
(Свети Василије Острошки, слава Му и милост)


ИЗГУБЉЕНА СРЕЋА
 
О теби певам, ал' никада више
То Сунце среће неће ми сјати.
И, као дугу по престанку кише,
Љубав ће мени несрећу дати.

Где ли си сада, ко те сад има?
Ко је тај срећник што те сад љуби?
У грудима мојим бура и плима,
И срећа она - све се сад губи!

А живот тече, носи к'о река
Све муке љубавне и зној, и труд;
Све је без тебе к'о пустиња нека…
Умрећу, жено, за тобом луд!