 |
| Зорица Бранковић |
.jpg)
 |
| Протојереј Звонимир Јовић |
 |
 |
| Зорица Бенарик |
- Бања! Ту ћу провести двије седмице уз њене груди – петице.
- Из те фабрике директор шута раднике – само му се тајница напеналила.
- Мужу купује тијесне ципеле – само да би му могла стати на жуљ.
- Док се она њему још продаје – роба јој све више губи на цијени
- Бори се за голи живот… Гола.
- Кад је сватила да је њено тијело богатство – почела је да га продаје.
- Никад није било брака без мрака – кад се ожените, смркне вам се.
- Жена је злато које муж топи у ватри.
- Све је више незадовољних жена.Мушки се купе око задње рупе.
- Он има све конце у рукама , а жена везе.
- Наше цвијеће оде у свијет.Ваљда ће и овдје остати нека кита.
- Кад ти пред женом падне мрак на очи , не пали свјетло.
- Ако из ведра неба сијевне, жена зна колико је сати.
- Ако ово вријеме уведе жену под своје, није господар ни свога тијела.
Док си ме волео
Док си ме волео
кажеш, опседнут био,
писао си ми песму дневно.
БУРИДАНОВ МАГАРАЦ
Дођу ми, тако, неке вечери
У којима попут Буридановог магарца
Стојим испред своје библиотеке
Неодлучан које књиге да се латим
Са ким би се ваљало дружити вечерас
На чијим се изворима мудрости напајати
У времену које не признаје ничију мудрост
Општег посрнућа, свакојакога лудила и бесмисла
У свету који се подсмева мудрости, слави
Глупост, простоту, површност и баналности
Морал је убијен, истина цвили згажена
У блату лажи, превара, злочина и огољене силе
 |
| Др Наташа Димитријевић |
• Човек највише научи о себи када не добије оно што жели и чему се нада.
• Бити коректан према свима значи бити некоректан према себи.
• Упознајући људе ми заправо разбијамо нашу илузију о њима.
• Не такмичити се са другима, то је већ победа.
• Већина људи је, нажалост, управо оно што видите.
• Разум је, без интуиције, само логичка рупа.
• Толеранција је контролисана нетрпељивост јер су различитости непомирљиве.
• Много је људи око нас који нас вуку ка дну. Речима, делима, ћутањем...Наш, нимало лак задатак је, да им се отргнемо из руку.
Жељка Башановић Марковић
У ој пећини живео је Бог. Можда и није био прави али, су га сви у селу тако звали. Имао је три обруча. ¬Златни, сребрни и бакарни. На кога би бацио обруч, десило би му се управо оно што је тај обруч представљао. Седео је по цео дан гладећи своју дугу седу браду загледан у даљину. Сељани су му доносили иће и пиће тако да своју мудрост није расипао на баналност као што је преживљавање а, како је мало јео није му тешко било удовољити. Лишио се он одавно овоземаљских уживања. Кажу, да је имао је директну везу са небеским царством. Као деца плашили смо се да приђемо пећини а камоли да крочимо унутра. Старији су ишли само кад би их нека мука натерала или ако би их Бог позвао по Илији који му је уносио храну или нешто што би тражио. Нико се не сећа од кад живи у пећини али сви говоре исто, знамо га од кад знамо за себе. Међутим, једнога дана сећају се сви. На крају села живео је пастир који је надничио чувајући туђе овце. Тешко су живели, петоро деце, жена и стара мајка која је скоро потпуно била слепа. Хране су имали таман толико да не буду гладни. Када се најстарији пастиров син разболео нико није знао шта му је, копнио је и данима непомично лежао на сламарици тресући се у грозници. Пастир га је једне ноћи однео на рукама Богу у пећину. Дечак је ту заноћио а ујутру је изашао потпуно здрав, скинуо је сребрни обруч преко главе и он се закотљао назад у пећину. Пастир и његова жена били си неизмерно срећни када су га угледали на вратима здравог и веселог. Дечак је после причао како сјајни обручи у пећини имају магични моћ и како Бог са њима прича као да су живи, како су то његова три сина Златко, Бакро и Сребрнко. Причао је и превише јер се једно јутро пробудио потпуно без гласа. Пастир, његов отац опет је ишао да потражи помоћ од Бога али се он више није одазивао. Од тада нико није гласно помињао Бога, веровали су у њега прећутно а кажу да су његови синови били још опаснији. Не држите ме за реч јер ово је само једна праисконска прича у којој се генерацијама преправљало и додавало, и још није крај.
Улица сва позлаћена сија
оградама дрвеним окићена.
Сунце слика, па мало дрема,
обојена је свака капија.
Купила сам дугу сукњу
Са пуно набора
И цветног дезена,
Просјачку праву.
Обућу неку блузу
Какву просјаци носе,
Шарену мараму
Ставићу на главу
И на ноге босе
Папуче какве просјаци носе.
ВАТРА
Биљана Станисављевић
Капија се сама отварала
од његовог звиждука у предвечерје
недра ми се шећерила
при помисли на његове велике шаке
на његова плећа што су се сударала
ко пар најбољих волова у јарму
О како бих се ко ласта
шћућурила испод те кошуље
на којој дугмад од снаге пуца
свањивала на грудима што су два бедема
која супиру моју дивљу жељу
да не поплави село
При помисли да му срце слушам
мирише ми жудња
Смех је лековит. На више начина. Релаксира и опушта. Измести нас из реалног света и прочисти нам дух и мисли. Оздрави нас. Ојача.
Када нас живот,на тренутак,уљуљка у лепоту и да нам наду да је пут,којим смо кренули, прави, смех чини лакшом сваку нашу одлуку. Спознамо ли да је сигурност само привид и одраз наших прикривених снова и жеља,лакше ћемо то уз смех. Отклонимо ли то парче лицемерја од себе, заболеће,али ћемо га смехом лечити. За такве,радикалне резове, често немамо ни храбрости ни снаге. Бирамо да наставимо. Бирамо наду као извесност. Отресемо од себе тако јасну и видљиву лаж, у жељи да верујемо,јер верујемо себи. И тада је смех лек. Само га се тешко докопамо. Није нам до њега.