Петар Милатовић Острошки: Предсједниче хитно посјети логопеда

Драги рођаче, предсједниче Црне Горе, послије твог вечерашњег телевизијског интервјуа, морам да ти упутим најдобронамјернији савјет. Хитно посјети логопеда, стручњака  који се бави превенцијом, дијагностицирањем и третманом поремећаја људске комуникације. 

Замоли га да ти одреди логопедску терапију која подразумијева одвикавање од лоших говорних навика и та терапија подразумијева стицање правилних говорно-језичких модела.

Урош Марјановић: Недељне зоре најлепше руде


1.

Када ме спопадну мисли тешке неке
Одем понекад на обалу реке
Док воде својим током теку
Ходам у грчу свом као почаст неку
Генерацији овој немаштином и несрећом угаженој
Давно пре рођења чини ми се растрешеној
Док река путем својим иде долом
Шетам и мислим моје буру праве мени болном

Мртва снага и снага будућности – Фјодор М. Достојевски

 Предговор и превод Огњен Војводић
ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ И РИМОКАТОЛИЦИЗМУ

„Папизам“ је актуелно вјерско и политичко питање од римокатоличког раскола до данас. Папизам је назив за институцију и владавину римског патријарха – папе, поглавара римокатоличке цркве, који је у римокатоличком учењу о папском примату намјесник Христов на Земљи, непогрешив у питањима вјере, политике и науке… Папизам, постулат и култ римског католицизма, је креиран као комбинација форми хришћанских универзалија и староримских паганских прерогатива римских царева који су произвођени у „божанство“ у правно-религијском чину апотезису (старогрчи: ἀποθέωσις, латински: ăpŏthĕōsis = „претварање у бога“). Геополитичке подјеле модерног свијета можемо пратити повјесним мапама политике папизма – од крижарских ратова на Босфору, као почетка новоевропског колонијализма, до конквистадора на простору Јужне Америке, од папске политике прозелитизма према православним народима до антисемитизма, од Хладног рата до рушења Берлинског зида, Југославије и СССР-а, све до данашњих сукоба у Украјини и на Блиском истоку. Такође, мапу вјерских и политичких подјела данашњег свијета можемо пратити путевима пастирских папских путовања и посјета старим и новим чланицама „свете атлантске алијансе“.

Слободан Ристовић: Сиђи Боже

Мораће се опет у хајдуке
Или преко Проклетија
Од јаничара се више не може живети
А и каплара се накотило
Мој Гаврило
Када би сад запуцао
Свакако се не би огрешио
Де год да се окренеш
Неки са суром главом те вреба
А на њему чекрк и челенке
Више Србин од онога
Којег је Милица родила
Замутили се Ибар  и Ситница
Колубара се под жиле завукла
Затруднели и Дрина и Сава
Дунаву је гуја у канији
Сиђи боже
Ено Циганије скида плек са цркви
Закиснуће темељни гробови
Нећете више имати ни ко да опсује

Петар Милатовић Острошки: Јаков и Мило из истог шињела

Драги рођаче, да сам прије неки дан умро (мада нећу умријети још дуго, иако се неки труде да што прије умрем  са подметањем пушака испред моје куће у мојој одсутности ), дакле да сам јуче умро  не бих знао да добро познајеш Boaz“, односно масонско руковање притискањен палца о зглоб кажипрста, што си нам недавно показао у Ватикану поздрављајући се са папом Фрањом (рођено име и презиме - Хорхе Марио Бергољо) и државним секретаром Свете Столице кардиналом Петром Паролином.

То што добро познајем све масонске ритуале,  сасвим је нормално, јер сам за последњих педесет година много чланака објавио у домаћој и свјетској штампи о масонској злоупотреби вјере, нације, подређивању различитих идеологија, међусобно супротстављених са истим циљем, прецизно дефинисаним у „протоколима...“ .

Видим да и ти добро познајеш масонско руковање, па хајдемо да заједнички објаснимо неупућенима шта оно значи и какво је, мада је наше познавање масонских поздрава са дијаметрално супротних позиција: ти познајеш као припадник,  а ја као противник масонерије!

Снежана Р. Радуловић: Интервју са Вељком Топаловићем (НЕПОЗНАТО О МИРОСЛАВЉЕВОМ ЈЕВАНЂЕЉУ)

* Уводне реченице Вашег предавања о Мирослављевом јеванђељу имају неочекиван обрт. Подстакле су ме да с пажњом испратим невјероватну причу, па предлажем да кренемо од њих.
 

Мирослављево јеванђеље је најстарији сачувани српски ћирилички рукопис. Сматра се највреднијим српским покретним културним добром. УНЕСКО га је, 2005. године, уврстио међу 120 највреднијих докумената целокупног човечанства.

У току два светска рата чувано је са свим златом које се налазило у Србији у том тренутку. После Другог светског рата, Република Србија издвојила је 10.000.000 евра за израду фототипског издања. Председник Србије полаже заклетву на факсимилу Мирослављевог јеванђеља. Изложбу Божанско надахнуће - Мирослављево јеванђеље до сада је видело 1.400.000 посетилаца широм света.

Однеше сузе у Бесеровину (Драгићу Миловановом)

Пада киша доле у Башти
Истера и кртице напоље
А код нас у Бесеровини ни за у око
Раскопавамо темељ на старој кући
Укће багар
Да је бар за чашу воде
Да не изгори мотор
Да се нађе гуји под прагом
Ударило и са Таре

Жарко Бумбић: Забележен си под бројем NO

На простртом војничком шињелу, при врху брежуљка испод тежачког коловоза, лежи  и одмара се Раде,  утапајући се у пријатни вечерњи ваздух што се попут мелема разлива топлим брежуљцима. Пред њим Шумадија набрекла и набубрила, просула љепоту плодности као блажена невјеста кад  зарумени задовољством трудноће, разоткрила  дојке, избацила бутине и осваја разголићеном  љепотом помодрелих шљивика, ишараних  мирисом винограда и мекано пресвученим лединама што у предвечерје личе на разбацане тепихе на које слијећу виле да се науживају у преосталом рају.

Зорица Бранковић: Крени ка спасењу

 

САДА

Данас је почетак свих твојих почетака,
изабери живот,
крени ка спасењу...
Са ивице амбиса,
одлази што брже.
Остави шаптаче што пропасти кличу,

Петар Милатовић Острошки: И послије Мила Јаков (Писмо челницима Црне Горе)

Ваше Високопреосвештенство Митрополите Црногорско-приморско-скендеријски Јоаникије, предсједниче Скупштине Црне Горе Андрија Мандићу, предсједниче Владе Црне Горе Милојко Спајићу, са запрепашћењем сам примио злу вијест да је мој рођак, актуелни предсједник Црне Горе, Јаков Милатовић данас позвао римског папу да посјети Црну Гору, што је довољан повод да сви заједно иницирате смјену актуелног предсједника Црне Горе из следећих разлога.

Прво, позивом папи да посјети Црну Гору Јаков Милатовић је буквално зарио нож у лећа свим Србима у Црној Гори, јер је постао предсједник Црне Горе захваљујући управо српским гласовима, а како се одужио наивном бирачком тијелу сада види и последњи слијепац, јер наивно бирачко тијело вјеровало је у невјероватно, да ће Јаков бити бољи од Мила, иако сам на вријеме упозоравао да ће Јаков Милатовић у много чему бити гори од Мила Ђукановића. Овим недржавничким и антиправославним чином Јаков Милатовић је буквално погазио аманет блаженопочившег Митролита Амфилохија и дилетантски расуо енергију литија које су срушиле режим  Мила Ђукановића, али није свјестан  да ускоро могу да услиједе нове литије које могу управо њега да сруше на најцивилизованији начин. 

Миле Ристовић: Коферче

На изборе стално губи
И увеk на власти
Други коси, други воду носи
А он само пласти
Весео је и раздраган
И за песму има дара
Свака власт му одговара
Спреман је да прода
Поверење, реч и образ

Петар Милатовић Острошки: Стидим се као Србин!


Као човјек, као писац, као Србин, као мислеће биће, са гнушањем сам примио вијест о спаљивању лутке са ликом Николаидиса са којим се у много чему не слажем, али одлучно се противим оваквом монструзном и морбидном популизму који је, по свим параметрима, чак испод нивоа калдрме која је декорисана изгаженим испљувцима!

Спаљивање лутке писца Николаидиса, без обзира на политичко и национално опредјељење, превазилази Адолфа Хитлера, јер Хитлер није спаљивао лутке писаца  него књиге, да би касније спаљивао људе, а ови вајни црногорски „демократи“ превазишли су овим чином самог Адолфа Хитлера који је на Опернплацу у Берлину 13. маја 1933. године спаљивао књиге, а међу књигама које су тог дана спаљене била је и књига Хајнриха Хајнеа “Алмансор” у којој је пјесник записао “Тамо где спаљују књиге на крају ће спаљивати људе”!
Вајни „демократи“ овим чином под ноге су бацили образ људи који су склопови мисаоних, духовних и емотивних констелацији по мјери Бога и попели се на трон распамети по мјери Ђавола!

Слободан Ристовић: Речи од суза (Мајци)

Увек када се сетим мајке

Загрлим њену преслицу

И слушам како ми шапуће

Добро сам

Немој плакати


Рогатица. 29.02.2024 . године

Миле Ристовић: Ко то по небу црта?


Кад сатана узјаше небо 
И по њему црте црта 
Изазива слутње и прави смутње 
У сред нашег земаљског врта 
Кад сатана узјаше небо 
И по њему распршује аеросоле 
Тад медији просипају причу 
Да то раде зато што нас воле
Кад сатана узјаше небо 
И животу сунашце ускрати 
Тада човек мора да устане 
И да себи светли образ врати 
Кад сатана узјаше небо 
И по њему отрове бљује 
И тако пчеле, птице и децу нам трује 
Тада мора да зазвоне сва звона 
За борбу против демона 
Кад сат-АНА и остале наше демончине 
Узјашу и небо и земљу Србију 
Одричу се светог нам Космета

Урош Марјановић: О љубави

1.
О љубави, љубави
Где то правда беше
О љубави, љубави
Шта нам из тебе све остаје
О љубави права
О љубави свака друга
О љубави у по ноћи
И у сред белог дана
Љубави прошла
И садашња
И у будуће дане
Љубави добра
Љубави у шумовитим луговима
Сенком дрвећа прављена
Зачињена мирисима трава

Слободан Ристовић: Бранкиша

Не слажу нам се 
Катастарске ћаге Бранкиша
Имам ја Стражилово
У Гавриној шуми
Сво стало под грм
Старији од онога у Такову
И под њим пањић брестов
Леп за под рекљом да се носи
Однесем га тамо
И метнем јабуку испред
Па те дозивам
О Бранкиша
Ајде вамо
Донео сам ти шаренику
Пробуди се
Да видиш Добрилу Гаврину

Миле Ристовић: Ко то по небу црта

Кад сатана узјаше небо
И по њему црте црта
Изазива слутње и прави смутње
У сред нашег земаљског врта

Кад сатана узјаше небо
И по њему распршује аеросоле
Тад медији просипају причу
Да то раде зато што нас воле

Слободан Ристовић: Молба мајци да Бога не цвеља

И године је мемла нагризла
Како је ковач Момчило
У белој џигерици
Мојој
Разгорео ћумур да те
Од  златне несанице искује
Коју  неће рђа појести
Кад спадне  гар из недара
И са нафором земље се помешам

Петар Милатовић Острошки: Порука потомцима комунистичких зликоваца

Петар Ј. Милатовић (1904-1941)
убијен са својом женом на пола ноћи 
на кућном прагу

Знам да нисте ви лично криви што су вам очеви и дједови чинили грозна злопочинства, али имате моралну обавезу да се стидите, а не да мене критикујете, или да ми о глави радите, зато што пишем о комунистичким злочинима у Црној Гори и писаћу све док се пред лице правде, макар и постхумно, изведу сви зликовци који су браћу своју у братској крви давили и са крвницима се братимили!

Убијали су у Црној Гори ваши очеви и дједови најпаметније, најшколованије, најчеститије, најморалније, отечеству највјерније, најбогатије. Тако су по наређењу зликоваца Моше Пијаде и Милована Ђиласа партизански зликовци Милош и Сретен Пелевић из Велета, Неђељко-Неђо Богићевић из Богићевића, Саво Савовић из Лалевића, Драгиша Ивановић из Сjeнице код Подгорице, Марко-Мило Радоњић и Војислав Ђуровић из Фрутка ликвирали, на пола ноћи из засједе на кућном прагу у Велети код Павловграда (Даниловграда), мог дједа Петра, учитеља, бабу Љубицу, рођену Павићевић, а касније су ликвидирани моји стричеви Мркоје и Властимир гимназијалци.( Све појединости се налазе у публикацији „Пакао или комунизам у Црној Гори, издање „Гласа Црногорца“, Цетиње 1943. године, свеска број 1, страна 42, репринт издање Митрополије црногорско-приморска, ИИУ „Светигора“, ISSN 2337-0580, COBISS.CG-ID27915280)

Комунистички зликовци су мом прадједу Јовану стављали врели сач са ужареним угљевљем на главу због чега је мој прадјед умро у стравичним мукама поред свог огњишта у комунистичком крематоријуму у властитој кући. Убила је комунистичка Удба мог оца Слободана 12. марта 1977. године.

Слободан Ристовић: Пуни ћошкови паучине

Роде,
хтедох уз кафу и лозу, да ти напишем коју братску реч. И учиних, а испаде, какав Брат такве му и речи.
Ошкргутавих од истине, која је Србију сколила.
Слабовиди народ, клемпа у своје блатиште.
Исцедила се јапија у нама од које се могла подрожњача истесати.
Копни Косово ко Украјина.
Опадају рајснадле са флекавих застора на таваницама.
Згуриле се шунадле и чељад на сликама у жижљивим рамовима.
Пуни ћошкови паучине, мишијака, акрепа и сиротиње.

Миладин Берић: Ала се увалих (попушитис)

Моћницима понестало слуга
па се неко сјети браће с Југа.

И тај дода тек кад се раздруже
свак ће своје да измоли уже.

У будућност не умем да гледам
али слутим служинчади седам...

нису снови него гола збиља
од Дорјана па све до Шентиља

Урош Марјановић: На путу нашем

1.
У нашем свету угасило се нешто
Угасило се када људи воле
Када се заједно радују
Живот љубави планирају
Као да у љубави иако је права 
Љубави више нема
Сва љубав права овде више нема
Угасило се у добрим односима 
Угасило се када сусед суседу  помаже

Вукота М. Вртикапа: Натраг Светосављу

Наука је доказала а историјска пракса потврдила да народи који живе искључиво од своје прошлости и традиције осуђују себе на стагнацију, а народи који заборављају своју прошлост и традицију и живе од побуне против прошлости и традиције осуђују себе на уништење.

Миладин Зечевић: Само да буде довољно времена

Пуно сам чекао, али успјешно. Гледао сам наоколо, елита. У углу заједничке просторије неки нобеловац. Велики фински револуционар, подигнуте ноге на столицу, ватрено говори. Иза мене, они са Wall street-a, изговарају чаробне формуле за економски развој. Пјесник, талента немјерљиво мањег од мојега, рецитује. Умне главе, једна до друге. Сијасет писаца, политичара са визијом. Војсковођа, љекара и тек понеки Апостол. Новинари извјештавају за своје редакције. Дође чувар и поведе ме. Соба широка, бијела. На прозору решетке, о безбједности мојој мора се водити рачуна. Немам пуно времена, зато одмах затражих папир и оловку, штафелај, боје.

Славица Илинчић: Данас је преминуо књижевник и академик Горан Петровић

У Београду, 26. јануара 2024. године, у 63. години, преминуо је академик и књижевник Горан Петровић (Краљево, 1. јул 1961), један од највећих, најзначајнијих, најпревођенијих и најпризнатијих стваралаца савремене српске и регионалне књижевности. Колектив Народне библиотеке „Радосав Љумовић“, која је прије пар мјесеци имала част да угости великог писца, овим путем, породици и пријатељима, изражава искрено саучешће.

Горан Петровић је студирао југословенску и српску књижевност на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Радио је као библиотекар у огранку Градске библиотеке у Жичи. Био је главни и одговорни уредник часописа „Повеља” (2003–2010) и издавачке дјелатности Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“. Такође, био је запослен као уредник у ЈП „Службени гласник“. 

Миладин Зечевић: Словенска вертикала

Замотано као бршљан око стуба, увијено и чворовато. Без потпоре у видљивоме спектру. Без објашњења и разложности. Дуготрајно и без прекида, ко зна од када? Везаност и осјећај јединства, подједнако јак и код убогих и код оних који боље стоје. Подједнако међу живима и онима који живе у некоме другачијем свијету. Тешко и лако, и мило и недраго. Јединствно у патњи и радости, у мирноме рату и у ратноме миру. Не на крају нечега већ на почетку. Словенска слога Руса и Срба. Је ли стуб Православље? Наравно да јесте, али не и једини. Можда заједнички језик? Па и он. Многи су покушали објаснити тај однос, час са тежиштем на комунизму, вјери или религији. Меким, тврди политичким утицајем или једноставно глупошћу и непрактичношћу.

Петар Милатовић Острошки: Оскар за лапсус деценије

Драги рођаче, с обзиром да си био „ђак генерације“ и „студент генерације“ (зли језици кажу бубалица и штребер, мада не признајем зле језике, већ само чињенице), заслужио си да ти се додијели „Оскар за лапсус генерације“, због бројних лапсуса од којих издвајам три и они гласе: „Желимо да дамо пуни допринос негативном утицају ужасних ратних дешавања у Украјини“ (1)   и због двије синтагме „апелује премијера“ (2)   и „апелује све“. (3)  

Од три врсте лапсуса овдје је ријеч о „лапсус лингви“ (грешка у говору), а поред ове постоје и лапсус калами (грешка у писању) и „лапсус меморије“ (грешка у сјећању). 

Уколико у твом писању и јавном дјеловању уочим примјере преостала два лапсуса, предложићу да ти се додијели „Оскар за лапсус вијека“! (4) 

Звездана Крстић: Кип од алабастера

Умирем у себи драга,
Спољашњост ме одаје,
Не искрим више очима смејним,
Кип сам од алабастера.

Сећам се драга, био сам од крви и меса,
Сећам се и криве на уснама,
Што се претварала у почетно слово твога
светлуцавог имена.

Умирем у себи драга,
Јер не да ова чаура заптивена,
Срцу да куца, не да души да дише…
Заробио сам себе у себи зарад…

Петар Милатовић Острошки: У праву је отац предсједника Црне Горе

Милан Милатовић, отац актуелног предсједника државе, шири гласине: Петар Милатовић има специфичан став о Милатовићима. Ништа тачније од тога.  Заиста имам специфичан став према неким Милатовићима због којих се стидим. На примјер, стидим се Вељка Милатовића, некадашњег комунистичког предсједника Црне Горе који је био на челу антинародног тијела које је срушило Његошеву капелу на Ловћену и подигло усташко-комунистичко чудовиште, што је највећи културоцид у историји свјетске културе.
Стидим се актуелног предсједника Црне Горе Јакова Милатовића коме су падежи давежи кад не разликује акузатив од локатива, што сваки основац мора да зна да би добио прелазну оцјену из српског језика; стидим се кад честита Велики петак, најтужнији дан у хришћанству који само сатанисти честитају и да не набрајам даље.
Милане Милатовићу, заиста си у праву, имам специфичан став  о таквим Милатовићима.

Михаило Меденица: КАД ОБРАЗ ЗАЋУТИ, А ГУЗИЦЕ ПРОГОВОРЕ (гузица је најскупља српска реч

Михаило Меденица
Отимају нам цркве – ћутимо.
Ћутали смо и кад су гореле.
Не би гореле да нисмо ћутали.
Не бих их отимали да не ћутимо.
Ћутаћемо док нам је гаћа на гузици – гузица је најскупља српска реч!
Море, ћутаћемо и гологузи, шта нам тешко.
Нек свира северац преко гузица, не мари, гологузи али чиста образа…
Образа је остало таман за још неколико шамарчина, коме год се прохте да нам их свеже.
А, може ко хоће, задња белосветска битанга, није проблем, нек шамара – ми јуначки ћутимо!
Не могу они нама да узму колико ми можемо да дамо.Ваљда се водимо оном: „Наше је само оно што смо дали“, па, ето,
што више дамо – више ће нам остати, јел да?
Нек иде заветна светиња, нек иде Република Српска, нек иде Црна Гора (Републику Српску Крајину више и не помињемо), само нек нам не дирају гузице јер – најскупљу српску реч не дамо, тако нам ћутње!
Не може Србије да буде мала колико ми можемо да се шћућуримо у њој!Две шаке земље да остану – доста је.

Миладин Берић: Срећа у несрећи (наук синовцу)

Имао сам срећу у несрећи 
да сам био лопов понајвећи 
у тренутку кад је нека блеса 
хтјела глумит' Елиота Неса.. 
Та будала мислила да груне 
без залеђа и на нас тајкуне... 

*** 
Пара врти гдје бургија неће. 
Жао ми га - није им'о среће... 
Ал' је им'о срећу у несрећи, 
па не сконча ко други у врећи... 
Сад се лијечи у дилкари некој 
под катанцем, од Бога далекој... 

Миладин Зечевић: Сага о предсједницима

Живјети на било којем мјесту на свијету, тражи да се бирају пријатељи стране и дресови, да се траже себи слични. Ако, на примјер, не желите да будете дио нечијега космоса осим својега. Онда сте у процијепу. Између игнорисања и нападања или у бољем случају да се на вас гледа са подозрењем. Иако никоме не желите ни зло, нити забадате нос у његове ствари. Само искажете свој став. Нијесам се бавио туђим ставовима, искрено није ме ни брига. Гдје је био, шта је радио? Занесен собом и себи важним стварима. Само сам очекивао, да ме оставе на миру и баш ништа више. Своје пројекције и жеље, бранили су као „моја“ права. Извјесног господина никада нијесам гласао.

Октоих на Ободу

Пише: Огњен Војводић

Четвртог јануара православног јулијанског календара 1494. године, у Ободској штампарији на Ријеци Црнојевића штампана je прва ћириличка књига на словенском језику. На Ободу православног простора од латинских и османских освајача, Ободу слободе од ропства, воде од копна, вјере од кривовјерја, на ободу границе латинске и православне писмености, подигао је одбрамбени Обод господар Зете, Иван Црнојевић. Син Ивана Црнојевића, Ђурађ Црнојевић, „љубитељ просвете и ревнитељ хришћанске православне вјере“, господар земље Зете, последње балканске и медитеранске православне кнежевине слободне од османске окупације, основао је на Ободу штампарију црквених ћириличких књига, као одбрану духовне и државне суверености, залог и завјет предања ћириличне православне писмености.

Српска стратегија – Стерија Јован Поповић


Пише: Огњен Војводић

Првог јануара по православном јулијанском календару 1806. године родио се у Вршцу Јован Стерија Поповић (1. јануар 1806 – 10. март 1856). Јован Поповић је био министар просвете Књажевине Сербије, књижевник, филолог, оснивач српске драме, први и један од најбољих српских комедиографа. Средње име Стерија (Стерија на грчком значи звијезда) је узео по имену оцa који је био Грк, досељеник у Књажевину Србију. Стеријина мајка је била Српкиња од породице Нешковић, кћер познатог сликара Николе Нешковића. Мало је познато, ван стручне јавности, да је Јован Стерија Поповић, поред тога што је био познат драмски писац, био и угледни правник, просветни дјелатник и филолог који је, као професор Природног права на Правословном одјеленију Лицеја у Крагујевцу и Београду и као министар просвете, унапредио српску правну, просветну и филолошку науку, и да је један од устројитеља школског система, установа културе и науке у Србији.

Петар Милатовић Острошки: Приватизовано секташко "српство"

Свједоци смо секташког понашања међу такозваним српским „патриотима“  у Црној Гори, како на политичком, тако и на културолошком плану. Наиме, освједочени конвертити, они који су њихову истинску вјеру у Тита, замијенили својом лажном вјером у Бога, они који су до јуче Бога спомињали једино у најсочнијим псовкама, сада нападно „србују“ и још једној властитој заблуди робују.
 
Познато је да је деведесетих година партије и покрете у ондашњој СФЈР, па следствено томе и у Црној Гори, оснивала некадашањ Удба, односно Служба државне безбједности и на чело странака и покрета постављала провјерене комунистичке и удбашке кадрове,о чему сам писао прије 30 година у многим својим књигама.
 
Та пракса се са политичког, између осталихм  прелила и на културoлошки план.

Драгица Илић: Крила ми вежи..


У сну.. Земља роди Небо..б лагородно.. плодно
А Небо оплоди Месец и Сунце..
Од љубави настале Звезде.. што небом језде
И Анђели крилати. Што дарују чежње..
И Виле златокриле..Вилењаци..Чаробњаци..
И свет настао из дубине мене..
Жене јаке ..нежне..стамене..бронзане.
У свету Титана и Киклопа  ..просребрен страх
У свету Хада..љубав не влада..
Славимо Еросе и Венере..пламене стреле..
И руже на гробу љубавника свеле. 
Славимо Планете..несталне комете..
И олујне ветрове..сто космос ремете..
Ко по земљи гробове клете..

Снежана Р. Радуловић: Интервју са Миљаном Николићем (Дугујем српском језику и читаоцима, а не партијама и клановима)


Миљан Николић, књижевник, књижевни критичар, есејиста, пјесник, новинар, рођен је у Хрватској, у Загребу,  18.  августа  1977.  године. Од 1992. године живи у Црној Гори, у Подгорици. Филолошке студије, Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности,  завршио је у Никшићу.
Пјесме су му заступљене у четири зборника  поезије:  „Дан  послије  будућности“ (1999),  „Флуид“ (2006),   „Седам  ноћних  рукописа“  (2007)  и  „Савремено  српско  песништво у  Црној Гори “ (2008). Приређивач  је  и  коаутор  књиге  поезије  „Предио у праскозорје” (2008).
Објавио је двије књиге пјесама „Увод у Итаку“ (2014), у издању едиције „Хододарје“, Матице српске из Црне Горе и „Лептиров пир“ (2019), у издању едиције „Нови талас“, Удружења књижевника Црне Горе.

УГОДНИ РАЗГОВОР ПРИЈАТЕЉА О НЕУГОДНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА

Пише: др Петар Милатовић Острошки

Петар Милатовић: Помоз Броз!
Миша Матић: Броз не мого!
Петар Милатовић: Да Бог да им одмого!
Миша Матић: Нек им помогне, да оду код њега
Петар Милатовић: Амин!  Они још увек певају: Друже Тито, ми ти се кунемо!
А ми певамо? Шта?
Миша Матић: Ми смо у жалости за Брозом, а у жалости се не пева
Петар Милатовић: Ја ћу да певам, па нека ми Броз опрости. И певам: Усташа си, мајку  ти гребемо!

Миле Ристовић: ПАПИЈАРХ ЕКУМЕНСКИ (Ђурађу Бранковићу који је изричито забранио патријарху да 1439 године иде у Фиренцу да потпише унију са Ватиканом а Ватикан то Србима никада није заборавио)

Одмако се од свога народа
А примако туђину и власти
“У маниту гору обрнуо”
И с' поносом изрече беседу
“Загреб и ја се волимо јавно
Хрватска и ја се волимо јавно,
ма колико неком то сметало”
Не рече нам топло и искрено
Да Србију исто воли јавно
Ал' потврди да злотвор Степинац
Ватикански он није злочинац

Петар Милатовић Острошки: Извињење народу Републике Српске

Христос се роди. Ваистину се роди!
     Часни народе Републике Српске, Пијемонту Српства данас, ви сте сада оно што је некад била часна јуначка Црна Гора.
     Обавијештен сам да су позиве за Дан Републике добили мој весели рођак Јаков Милатовић и Андрија Мандић, професионални Србин на батерије.
     Мој жалосни рођак Јаков Милатовић одбио је да дође уз антисрпско образложење, поистовјећујући се са српским непријатељима, а Андрија Мандић недолазак правда наводном „славом“, а обојица дјелују по упутствима масонским који од Срба праве послушне робове који захвално љубе гробарске лопате.