Урош Марјановић: Мењам самоћу за неку другу срећу

1.
Млади смо били када смо заједно кренули на тај пут
Млади смо били
Снове смо заједно снили
Растанком је он прекинут

Бачена на море живота далеко отишла
А ја лутам сам док се бура не стиша
Другим смо путевима ишли 
Одвојено животе живели

Заљубили смо се
Само једно жалити нећу
Растали смо се
Мењам самоћу за неку другу срећу

Петар Милатовић Острошки: Рођаче, ти си штафетни феномен!

Рођаче, чудим се како си уопште жив. Па ти си свјетски феномен. Толико си пута себи пуцао у ногу да је право чудо да уопште мрдаш доњим екстремитетима, али не свим. 

Човјече, ако бих набрајао све твоје грешке и дрска изигравања бирача који су те изабрали ту гдје тренутно јеси, али не још дуго, морао бих да напишем још једну дебелу књигу поред ове у којој објављујем све моје колумне о теби са насловом „Писма рођаку“ са поднасловом „Како сам допринио рушењу предсједника Црне Горе?“

Ипак мислим да си неправедно запостављен, не од бирача у Црној Гори него од стране Трилатералне комисије, Билдерберг групе, Сороша, Усташије и Мила Ђукановића. 

Чуди ме да ти Трилатерлана комисија није додијелила Орден Витешке српске штеточине; чуди ме да ти Билдерберг група није додијелила титулу Врховног Гаулајтера у државном логору званом Карадаг; чуди ме да ти Ђерђ Шварц, алијас Џорџ Сорош, није додијелио  Орден Великог Манипулатора у затвореном друштву; чуди ме да ти Усташија није умјесто мача поклонила Србосјек; чуди ме да те Мило Ђукановић није одликовао Орденом Трајне Захвалности јер га ти својим радом у корист своје штете несвјесно опет доводиш на власт послије твоје смјене у Скупштини Црне Горе, бар тако се надају сви србогладни србождери, али како оно рече Милов тата „мало морген“!

Петар Милатовић Острошки: Рођаче, опрезно кроз минско политичко поље

 
Драги и весели рођаче, свако је ковач своје среће и своје несреће. Пред тобом су два пута, у срећу, или у несрећу. 

Крећеш се кроз минско политичко поље. 

Да ли ћеш бити политички пуковник, или политички покојник, зависи искључиво од тебе. 

Наиме, уколико наставиш кокетирање са кадровима ДПС-а у циљу формирања локалне власти у Подгорици то ће бити твоје политичко самоубиство јер ћеш у том случају у Скупштини Црне Горе одмах бити смијењен.

Снежана Р. Радуловић: Интервју са др Сандром Ђурановић – првим и јединим клиничким токсикологом у Црној Гори, којој није омогућено да ради у својој струци у Клиничком центру Црне Горе

Др Сандра Ђурановић
* Ваша биографија. 

- Поштована Снежана,
Драго ми је што сте заинтересовани за интервју са мном. Шта могу рећи о себи, основну школу и Гимназију „Слободан Шкеровић“ сам завршила у Подгорици и након тога завршила Медицински факултет у Београду. У току студија сам се удала за мог бившег мужа који је из Деспотовца и тако радила као љекар у амбуланти медицине рада у Ресавици, као сеоски љекар у Сењском Руднику, Стењевцу, љекар у ДЗ Деспотовац у  хитној помоћи и стационару. Након тога добијам специјализацију из ургентне медицине 2006. год. у Београду. Специјализацију завршавам девет мјесеци раније. То исто вријеме се поклапа са мојим разводом и враћам се у Црну Гору. 

* Први сте и једини клинички токсиколог у Црној Гори?

Да.

*Можете ли нам рећи нешто о свом путу до специјализације?

- У току специјализације сам волонтирала на кардиологији УЦ КЦС и на токсикологији ВМА. Доласком у Црну Гору сам распоређена у хитној помоћи, па након шест мјесеци прелазим у УЦ КЦЦГ, (14. јуна 2010), у интернистичку амбуланту гдје сам 2018. добила ужу специјализацију из клиничке токсикологије за потребе Клиничког центра коју сам чекала толико година.  Новембра 2020. након завршетка уже специјализације још није било јасно дефинисано моје  радно мјесто. Токсикологија је релативно млада грана медицине и њен значај чак многе моје колеге још не познају, а да не говорим о грађанима Црне Горе. Токсикологија је јако битна за једну државу, поготово за Црну Гору која је прва еколошка држава. 


* Бивша директорка Клиничког центра  Црне Горе, Љиљана Радуловић, није Вам омогућила да почнете да радите као доктор токсикологије. Како то коментаришете?

- То питање ипак не треба бити упућено мени већ неком другом.

* Обраћали сте се и Министарству здравља?

- Да, више пута, међутим моје мишљење је да још многи нису упознати са значајем токсикологије и тога у чему токсиколози могу помоћи за напредак једне државе. Надам се да ће се то брзо промијенити.

*Ових дана је актуелан проблем радника компаније Port of Adria  из Бара који су отровани оловом што је био повод да се алармира јавност и затражи од оних који су надлежни да Вам омогуће да радите свој посао и тако помогнете грађанима Црне Горе да се лијече у Црној Гори. Реците нам нешто о томе и - има ли, коначно, неке реакције државе?

Петар Милатовић Острошки: Апел за спас народа и државе од Јакова Милатовића и Мила Ђукановића

Поштовани посланици Скупштине Црне Горе, неколико вас је са мном разговарало у августу ове године и при том сте ми казали да сте инспирисани мојим коментарима, у Борби, Словословљу и осталим медијима, у којима раскринкавам национално штеточинство и политички дилетантизам предсједника Црне Горе Јакова Милатовића, а један од вас отворено ми је рекао да ће лично  покренути иницијативу за његову смјену одмах послије локалних избора у Подгорици.

С обзиром да су локални избори прошли, с једне стране; 

с обзиром да је на локалним изборима предсједник државе еклатантно прекршио члан 95 Устава Црне Горе који не дозвољава предсједнику државе да се мијеша у рад било које странке, што је учинио давши коалицији чак и своје име и презиме, активно учествујући свакодневно у предизборној кампањи, с друге стране;

Миле Ристовић: Отаџбино моја

 

“Отаџбино, волим те као своје старе изношене ципеле”.
(Луис Карлос Лопез, песник Катагене, Колумбија)

Отаџбино моја
Китим те звезданим небом
Божанске љубави
И сновима месечевог сјаја
Ја сам твоја сен и твоја јава
Где год заноћим и ојутрим
Ја припадам теби
Као што пчела припада цвету
Јоргована,трешње, шљиве,јабуке, дуње

Урош Марјановић: Тамо се нешто дивно крије


1.

Тамо на планинским изворима
Где све цвета потоцима
Тамо где тежине тесне неста
Тамо има за сваку душу места 
Оном стешњеном истином црном
Оном убоденом од погрешна времена трном
Тамо има нове снаге
Сваком срцу жељне наде
Нек нас извор забави
Нађимо у њему љубави
Тамо где планинске биљке зру
Где се ваздух ствара по зеленом сну
Где планински ветар вије
Где мирис каквог нигде нема зрије

Петар Милатовић Острошки: Коцка је бачена

Драги весели рођаче, коалиција којој си дао властито име и презиме  и коју си противуставно предводио (што није  моја брига већ Скупштине и Уставног суда Црне Горе!), постала је тас на ваги послије јучерашњих локалних избора у Подгорици.

Пред тобом су сада два пута. Или са народом који је 30. августа 2020. године смијенио тридесетогодишњу неокомунистичку тиранију, или сада с њом. 

У случају да се опредијелиш за онај први пут, дакле са народом , повратићеш свој пољуљани предсједнички ауторитет који си сам срозао властитим аутоголовима, а други пут ће бити твој дефинитиван политички крај.

Уколико се, не дај Боже, опредијелиш, за овај други пут, дакле да правиш коалицију са омрзнутом Демократском партијом социјалиста, сигуран сам да ћеш бити смијењен. 

Ово не пишем без разлога. Наиме, неколико утицајних посланика из владајуће већине у Скупштини Црне Горе, читајући моје колумне о теби и о мом пледирању да се смијениш још од почетка твог ступања на престо, затражили су разговор са мном и сви су ми обећали да ће покренути иницијативу за твоју смјену у Скупштини Црне Горе. 

Извјесно је да ће та иницијатива бити подржана већином у Скупштини Црне Горе и скупштинска одлука о твојој смјени ће се наћи тамо гдје треба, а то значи да ће Уставни суд Црне Горе потврдити твоју смјену и о томе обавијестити тебе и Скупштину Црне Горе.

Александра Броћета: Благослов

Дубина и ширина православне вјере, ортодоксно хришћанство, преношено и искушавано кроз вијекове, угнијездило је духовно саће светиње манастира Острог. На мјесту црногорског камена у срцу планине, бјелином невиности и чистоте, непоновљивим сјајем свијетли и дању и ноћу примајући молитве милиона ходочасника, који срцем и душом изливају несавладива искушења очекујући помоћ, а враћајући се кући са надом и озарењем.

Монах Пантелејмон, своје монашке дане живио је на високим стијенама Грчке и за њега висина није представљала посебно усхићење, јер се навикао и волио је близину неба. Угледавши у даљини манастир Острог, осјетио је снажно лупање срца. Нешто необјашњиво и посебно топло провлачило се кроз његове груди.  Врлетне стазе, које воде до Доњег манастира са величанственом природом у окружењу, литице, оивичене зеленилом и растињем, стварале су монаху из Грчке неописиву духовну разгледницу и отварале душекорисну ризницу српске, православне духовности.“

Петар Милатовић Острошки: Е мој рођаче

РОЂАЧЕ, ПЛАГИРАО СИ ЛУЈА ЧЕТРНАЕСТОГ

Драги и весели рођаче, није ми жао што нисам отишао да гледам филм "Кад порастем бићу кенгур“ јер ми је пажњу привукло твоје гостовање на телевизији код Петра Комненића, а у том интервјуу, између осталог, дословно си изрекао најаутентичнији свој животни кредо: „Ја сам и овдје предсједник државе, а ви често упадате у оно што кажем. Нико овдjе не поставља питање да ли ви урушавате достојанство предсједника државе!“

Драги и весели рођаче, нико, па ни предсједник државе нема право да новинаре подучава шта ће и како да питају, укључујући и одговарајућа потпитања у датом тренутку кад новинар то оцијени. Уосталом, не можеш ти школоване професионалне новинаре да подучаваш. 

Комненић је имао право да упадне у ријеч, то му нико под овом капом небеском не би могао да ускрати. Ти си у наставку своје тираде малтене оптужио водитеља  да урушава достојанство предсједника државе! Да човјек не повјерује и да папир не истрпи. Ако је и од Јакова, премного је. Ако ико урушава достојанство предсједника државе то управо ти чиниш попут оног слона у стакленом излогу. То народ добро види и чује!

Београдски сајам књига од 19. до 27. октобра, земља гост Kуба


Међународни београдски сајам књига биће одржан од 19. до 27. октобра на Београдском сајму, под слоганом "Реч је слободна", а земља почасни гост је Kуба, најавили су данас организатори.

Председник Одбора Сајма књига, академик Душан Kовачевић рекао је на конференцији за новинаре у Скупштини града да је сајам "једна од најзначајнијих културних манифестација у земљи".

Према његовим речима, прошле године је било скоро 200.000 посетилаца, а на 67. Сајму књиге се очекује приближан број, уз око 400 излагача.

Петар Милатовић Острошки: Упомоћ, предсједник Црне Горе колабирао


Ситуација је драматична. Умјесто љекара специјалиста хитно је потребна интервенција дијахронијских, примијењених и контекстуалних лингвистичара, као и чувара да веселом 
Јакову Милатовићу не дозволе приступ телевизијским камерама како не би умјесто ријечи коалира јасно и гласно изрекао дубину властите плиткоће кроз лапсус колабирао! 

Веселник не прави појмовну разлику између ријечи „коалирао“, што се односи на партијску коалицију, могућу и кроз кохабитацију, од медицинског појма – колабирао. 

Чуди ме да у телевизијски студио није ушла екипа Хитне помоћи јер, побогу, предсједник државе је колабирао у студију.

Урош Марјановић: Ко тајне речи зна

1.

Док срце моје успомену гаји
Сећања се даном зову
Дани су прошли
Ноћи заборава призивају
Ал светло без сијања
Душу заробљену боли
Тога места што се живот зове
У правој светлости што се збива
Време то не води тамо
Светлости без места
Светлости у ништа

Преминуо академик и сенатор Војислав Максимовић


(Република Српска 27.08.2024 | 20:44) - Академик и члан првог сазива Сената Републике Српске Војислав Максимовић преминуо је данас у Београду у 89. години, потврдила је Срни породица.

Преминуо академик и сенатор Војислав Максимовић

Максимовић ће остати упамћен у историји Републике Српске и као човјек који је на засједању Скупштине српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године прочитао одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ.

Са групом српских интелектуалаца на Видовдан 1990. у Сарајеву обновио је Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета" и био његов предсједник до 2001. године, а послије почасни предсједник и члан Главног одбора.

Петар Милатовић Острошки: Пророчанство о теткићима

С обзиром да од 1968. године словим као својеврстан политички пророк који никад није омануо, мада сам искрено увијек желио да не будем у праву, остајем доследан себи и опет износим своје виђење будућег стања у Црној Гори послије поновљених избора у Подгорици и Будви у режији двојице теткића: мог најближег рођака Јакова Милатовића, предсједника Црне Горе и мог рођеног сестрића Николе Јовановића, доскорашњег предсједника Скупштине Будве. .

Оно што је заједничко Јакову Милатовићу и Николи Јовановићи су тетке. 

Наиме, тетка Јакова Милатовића је Ранка Оташевић која је, заједно са Милатовићевим кумом Драганом Радовићем,  Драгутином Вучинићем, Јевросимом Пејовић и Нађом Љиљанић, умногогоме допринијела рушењу општинске власти у Подгорици, послије чега је Јаков Милатовић расписао изборе за септембар.

Тетка Николе Јовановића је одборник у Будви, Милијана Ђукић, рођена Милатовић,  а  она је моја  најмлађа сестра коју сам подизао као најстарији у породици у родној кући у Велети код Павловграда (Даниловграда).

И једна и друга тетка (Ранка Оташевић и Милијана Ђукић) су биле прегласни  браниоци својих теткића и активни саучесници у рушењу власти у Подгорици и Будви. Не улазим у исправност оба рушитељска подухвата. Нека се о томе брину други у Подгорици и Будви. Мене занима нешто друго, конкретно позадина свега овога у оба случаја, на глобалном, односно црногорском плану. 

Зорица Бранковић: Живим исписана кроз очи предака


ОКОВИ


Нећу да служим никоме,
и да робујем нећу,
а опет сам слуга...
Из својих корена дишем,
и живим исписана кроз очи предака,
и видим робујем,
морам, треба, ред је...

И на све то и љубав окове додаје.
Волим...
Борим се...
Робујем...
Слободна сам само у радости,
њихове среће...
Волети, смисао је бескраја и вечности.

Ненад Кузмановић: Београдска улица у Подгорици


Прву ноћ у Подгорици (ондашњем Титограду)  преспавах баш у њој. Ево те приче:

Након завршетка војне академије и промоције 40-те класе  у чин потпоручника (25. јула 1987. године), на крају свечаности почеше да нам читају где је ко добио распоред и где да се јавимо на дужност после одмора од месец дана - 24. августа у 07,00 сати.

Између осталих и мене прочиташе: “потпоручник Кузмановић Ненад Војно подручје Титоград. 23. августа 1987. године укрцах се са једним официрским кофером у пословни воз за Титоград, на перону у Београду.

Испратише ме отац и мајка. Никада у животу нисам био у Црној Гори, размишљам где ће ме на крају “бацити”, какви су људи тамо, гарнизон, старешине, војска итд. Седох на своје место у полупразном купеу I разреда, оптерећен тим мислима.

Александра Броћета: Загрли ме још једном

Можеш ли ме
загрлити још једном
док стојим пред тобом
сломљена због његових лажи?

Загрли ме још једном
да спустим комадиће 
сломљеног срца 
на твоје пријатељско раме.

Можеш ли ме
загрлити још једном
док пружам руку самоћи
уморна од разочарења?

Миладин Берић: Аугијеве штале (омаж култури)

Култура је трком отишла одавде
к'о љубавник што се зором крије
и прије би да је било правде
шта ће тамо гдје јој мјесто није.

Сконтала је колико је сати
крај нас 'ваквих да ће да увене
отишла је да нам се не врати
тамо гдје ће знати да је цијене.

Шта ће овдје гдје је увијек задња
гдје се са њом свака шуша брише
гдје Биг Брадер сервира са пладња
екран шунда док нас не зомбише.

Курта сјаха а Мурта узјаха
нова Влада новог ни за јоту
остала нам култура без даха
ко да није више у животу.

Снежана Р. Радуловић: Интервју са проф. др Јелицом Стојановић

Проф. др Јелица Стојановић
Јелица Стојановић. Рођена је на Дубрави (Шипачно) крај Никшића, живи и ради у Никшићу. Студије српскохрватског језика и југословенских књижевности је завршила на Филозофском факултету у Никшићу. Магистрирала је, и докторирала, на Филолошком факултету у Београду. На Филозофком факултету у Никшићу ради од 1991. године на Студијском програму за српски језик и књижевност. Радила је (1996–1998)  као лектор и предавач српског језика у Русији, на Државном универзитету у Санкт Петербургу на Катедри за славистику. Ради (од 2004) као гостујући предавач на Филозофском факултету у Косовској Митровици и на Богословском факултету у Фочи (од 2010). Јелица Стојановић је објавила четири књиге (Ортографија и језик Бјелопољског четворојеванђеља (13/14. вијек), Универзитет Црне Горе, Подгорица 2002; Српски језик између истине и обмане. (Социо)лингвистичка анализа стања у Црној Гори (у коауторству са Драгом Бојовић), Јасен, Београд 2006, Путевима српског језика и ћирилице, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Никшић 2011; Пут српског језика и писма, Српска књижевна задруга, Коло CVIII, књига 726, Београд 2016; Кроз српску језичку историју, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, 2020). Објавила је преко 150 научних радова, више од 200 стручних и популарностручних текстова, учествовала на преко 57 међународних скупова (са објављеним радовима у зборницима) и преко 20 домаћих научних скупова, велики број стручних и популарно-стручних радова. Добитник је Награде за науку Вукове задужбине за 2017. годину за књигу Пут српског језика и писма, Националне награде Капетан Миша Анастасијевић 2019. године, за очување српског језика, књижевности, културе; Национално признање награду „Вук Караџић“ (Република Србија, Министарство спољних послова, Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону) за 2021. годину. Сарадник је Института за српски језик САНУ, члан Матице српске, предсједник (од  2017) Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, члан Научног друштва за неговање и проучавање српског језика – Београд, члан Одбора за језик Српске књижевне задруге и члан Одбора за нормирање и стандардизацију српског језика. Такође, члан је редакције у зборницима и часописима,  организатор је научних скупова; рецезент је више зборника и часописа, а и рецезент је већег броја књига, студија и монографија научног карактера. 

Урош Марјановић: Мирисаће душа свака



1.

Шуми издалека
Покрива нас од облака сенка
Осећам да се киша преко брега
Док ту и тамо сева
У долину наумила
Скоро до нас стигла
Све је тихо,мирује
Мрморање небеса је благо најављује
Лепо је ово ишчекивање
После врела дана
Нестаје несношљива пара
Односи тежине
Доноси свежине

Снежана Р. Радуловић: ( . . . )

''ГОРКИ НИГДЈЕНИКОВИЋ'' 
мисли да је постао
слатки Негдјенековић 
само зато што се ушлепао
уз овог који је постао ''НЕКО И НЕШТО''.
 
Ко је од њих двојице срећнији
што су у дуету
у лету?

Показаће вријеме
које метафизички рјешава 
све ''проблеме''.

Миле Ристовић: Литијумска лимунада


Издајници куд сте нагли
Да Србију распродате
Олтар србски Космет свети
Срце србства исчупате

Бестијате с ума силазите
У хвалама  Рио Тинтa упрегла се цела влада
Да Србијом тече мед и млеко
А Јадром ће тећи литијумска лимунадa

Признање за Горана Шпањевића, потпредсједника Клуба Доборовољних давалаца крви

Потпредсједник Клуба добровољних давалаца крви Бијело Поље, који функционише у склопу Општинске организације Црвеног крста Бијело Поље, Горан Шпањевић добитник је Признања за изузетан допринос развоју добровољног давалаштва крви у 2023. години.

На данашњој свечаности која је упричичена у Заводу за трансфузију крви, поводом Свјетског дана добровољних давалаца, Признање Горану Шпањевићу уручила је директорица Завода, др Тамара Шћепановић.

Шпањевић је истакао да драгоцјену течност дарује више од 30 година, и да је до сада крв дао 57 пута, а све из жеље да чини добра ђела и да покаже да сви можемо бити хумани и помагати другима.

“Донирањем крви, показујемо да смо спремни да помогнемо онима који су у невољи и којима дарована јединица крви значи све. Како рече наш блаженопочивши патријарх Павле, “Свијет је пун добрих људи, ако ни једног не знаш онда то буди ти, да нас потомци запамте и по добру спомињу”. Тако ја дајем примјер другима, а никад не знамо кад ће некоме од нас затребати крв, зато сви морамо слиједити примјер хуманости, донирати крв, помагати онима којима је помоћ потребна,  бити људи пред лицем божијим и пред људима” – истакао је Шпањевић.

Петар Милатовић Острошки: У Црној Гори почео лов на Србе

 

Драги и весели рођаче, предсједниче Црне Горе,  побиједио си Мила Ђукановића у другом кругу предсједничких избора 2023. године са гласовима преко 220  хиљада Срба.

Кад је тако почни коначно да штитиш Србе у Црној Гори. 

Нећеш, ваљда, да уважиш онај малоумни предлог Душка Марковића, бившег предсједника неокомунистичке владе, који је, поучен успјешношћу примјене хрватског модела етничког чишћења Срба током љета 1995. године на подручју некадашње Републике Српске Крајине  26. августа 2020. године на ДПС-овом предизборном скупу на гувну на Ивановим Коритима обећао својим присталицама и широј јавности протјеривање Срба и свештенства Српске православне цркве, најављујући нову тракторијаду.

Урош Марјановић: Речи љубави које нисмо рекли

1.
Тишина ноћи
Кроз пољану свира
Долазећих дана музика прија
Сутрашња дешавања
Чекају зрака сунца сијања
Док тишину ноћи слушам сам
У мени догађаје осветљавам

Др Петар Милатовић Острошки: Професионални буџетски "Срби" и "Црногорци" срамота су Црне Горе!

Драги рођаче, Срби су те бирали и на власт довели. Да не буде касније Срби су те издали. Зато обрати пажњу на професионалне, буџетске „Србе“, на оне који су на јаслима двије државе, Србије и Црне Горе. 

Тим професионалним буџетским „Србима“ никако да допре до свијести да се не живи од српства него се за српство живи. 

Исто као што се не живи од црногорства него се за Црну Гору живи. 

И једни и други, дакле професионални буџетски „Срби“ и професионални буџетски „Црногорци“ срамота су  цијеле Црне Горе. 

Бранислав Нушић: О друштву и људима који немају ни снаге ни храбрости

Треба имати много моралне снаге у себи па се узнети изнад нормалне линије, бити изнад осталих, изнад гомиле; као што треба врло много душевне снаге па сићи испод линије, бити испод осталих, испод гомиле: бити хуља, провалник, клеветник, разбојник и убица.

Ако сте кадгод пажљивије посматрали све што бива око вас, ако сте се погдекад упустили и удубили у односе који регулишу живот једнога друштва и покрете које изазива тај регулатор — ви сте морали запазити да се, кроз живот свакога друштва, јасно бележи једна јака и равна линија.

Ту линију исписали су обзири, традиције, малодушност, духовна немоћ и све оне друге негативне особине човекове под којима се појединци гуше, а друштво немоћно предаје учмалости. Ту линију социјални математичари називали би можда нормалном, а социјални физичари почетним градом топлоте или хладноће, јер она одиста личи ономе степену на термометру изнад којега, при хлађењу, силази.

Владислав Петковић Дис: Наши дани (1910)

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Петар Милатовић Острошки: Савјет рођаку, предсједнику Црне Горе

Драги рођаче, ова велика Црна Гора која има мање становника него ја читалаца на свим континентима, постаће члан ЕУ кад испоручиш Путина госпи Јевропи, препуној старачких домова и психијатријских клиника, у којој неписмена дјеца имају већа права од писмених учитеља, наставника и професора; оној оцвалој госпи Јевропи у којој у колицима умјесто дјеце возе псе или мачке; у оној оцвалој госпи Јевропи која је започела два свјетска рата (а сада са Јамериком планира и трећи!); оној  госпи Јевропи која је изњедрила: марксизам, комунизам, фашизам и нацизам; оној која је извршила толико геноцида у историји и да не набрајам даље јер бих могао да напишем ЕНЦИКЛОПЕДИЈУ (РAЗ)ЕВРОПСКОГ ЗЛА.

Да закључим, драги рођаче, ако возачу откажу кочнице на аутомобилу  возећи се стрмом низбрдицом, паметан возач настоји свим силама да искочи из аутомобила који без кочница силом инерције убрзава свој суноврат у провалију, а непаметни ускачу у тај аутомобил који стрмоглаво јури у провалију.

Сматрам да си довољно паметан, драги рођаче.

Миладин Берић: Изба

Побјећи из овог глиба
огрнутог живом жицом
у воду попут риба
у небо за својом птицом.

Побјећи из овог муља
из ове насанице вјеђа
од хука слављених хуља
свему окренути леђа.

Петар Милатовић Острошки: Идеолошки локалпатриоти највећи су идиоти

Рођаче, чувај се ових и оних.
И једни и други јесу да људи нијесу!
Кренимо редом.
Куну се у нацију, а понашају се анационално, чак и криминално. 

Преко ноћи су постали професионални „националисти“, а у ствари они су најобичнији идеолошки Тројански коњи који остављају магареће отиске по образу народа. 

Небо иза штрикане завјесе са голубовима

Слободан Ристовић
Питам се да ли је Слободан Ристовић окрвавио писаљку „пребирајући белутке“, јер „нису све речи за у песму“, а он је пробрао оне најоблије, чисте као „крајичак мараме којим вадиш трепавицу из ока“, мирисне као „медењак“ или нека „бела хаљина са црвеним туфнама“. Питам се да ли је окрвавио писаљку „пребирајући белутке“ или му је их је, тек онако, мајка у сну из плавог лончета просула у траву „под великим дрветом“, поред шишарке „која нову реч рађа“.
Ристовићеве пјесме пред читаоцем се нижу као разгледнице са пјесниковог путовања кроз живот или слике „заденуте за стакло на креденцу“. Најтоплије су оне његове пјесме које су огрнуте мајчиним пуловером, јер:

Миладин Зечевић: Мило

Велика су дјеца. Напатило се више кроз живот и не памти колико. Жалосна му мајка, живот прође кроз прсте као пијесак. Да бар види Алексу, лоше су се растали. Јесу били у контакту писмима, друго је то а фали му. Навикао на њега скоро као на друга а не сина. И њега нека судбина милује, ђаво је такву понио. Перуника о' Перуника, зна да га чује а прави се глува. Доста је и њој свега. Шта је, шта вичеш ђе гори? Ма не гори, него на врх језика ми, а не могу се сјетити. На Бјеласици, не овој нашој Колашинској, него некој тамо. И још једна има ђе су наши пострадали од Бугара прошли пут. Кајма... не могу ја то ни изговорити. Опет ти о Алекси, дослутићеш му нешто. Иди и доћерај те десетак оваца да помузем, лаје пас као махнит, можда је вук. Устаде лако и цкладом се попе ка омаленом стаду. Зинула је планина, сва хучи и дозива јесен. Полако се примаче и помилова пар јагњади. Е овакви смо ти и ми људи Свети Арханђеле, све нас неко глади и милује, док стави нож под врат. А писма нема други мјесец, помози ми и сачувај га ако можеш. И ја сам га намучио, очи ми испале. Све сам на њега утоварио, и фамилију и пушку. Ова ђеца више осим њега, заштите немају. Ако му се ове домаће погани поткопају? Стресе се и ућута, прича сам са собом. Избјегава да погледа пут рођачких кућа, побјегли му братанићи, онај цвијет Васојевички. Побијено је то или затворено, а за шта ни зашта. Без кривице и суда, сад ови што су криви постали прави. Ваљало би поново у борбу али сада другачије. Мало нас је и ова коштала, нема бојева мој Мило, све ти је побијено и нестало. Хапсе кожни мантили, и чизме све. Ломе се ребра у сваку потлеушу, до Колашина и Берана.

Петар Милатовић Острошки: Србима не требају непријатељи

Драги рођаче, за предсједника Црnе Горе Даниловграђани и сви Бјелопавлићи масовно су за тебе гласали. Ти као предсједник требаш да знаш шта се ради доље у бази.  Од бројних примјера јавних беспримјера истичем овај који се директно тиче нас у Даниловграду, а који је парадигма општег посрнућа на свим нивоима и по ширини и по дубини. 

„Угледни“ Даниловграђанин, Здравко Гавриловић, поријеклом из неког мјеста у Србији, настањен у Даниловграду написао је пријаву у даниловградској полицији против мене због моје објаве на друштвеној мрежи, а та објава у цјелини гласи:

„"Угледни"  Даниловграђанин Здравко Гавриловић годинама ми безочно досађивао да му у Бечу нађем "неку бабу да јој се накачи на грбачу". Чуо сам да је извесна Шефкија Реџовић недавно напустила бечки старачки дом и да тражи партнера у њеном великом стану.“

Да кренем из почетка.

Наиме Удружење грађана „Бијели Павле“ у Даниловграду организовало је промоцију мог документарног дјела „Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија“ 19. новембра 2019. године. У препуној сали Дому културе о мом књижевном, новинарском и научном раду , између осталих, говорили су: Огњен Драговић (преминуо), Перо Радоњић, Лутовац (преминуо; Вељко Топаловић и други.

Даниловградски пјевач Миленко Бајо Јовановић


Даниловградски пјевач рок музике освједочен у извођењу ауторских пјесама рок групе из његовог мјеста „Екипа за то“ , активне од 1996-2004.,  и нумера еџ-Yу рок састава „Атомског склоништа“, „Парног ваљка“ и других, на такмичарском серијалу „Никад није касно“ београдске Гранд продукције гђе је дошао до полуфинала 2023 године. Рођен 1967 у Подгорици. У Даниловграду завршио основну школу и гимназију. Одустаје одГрађевинског факултета у ондашњем Титограду на трећој години и одлучује да се у потпуности посвети музици која му је од ђетињства била више од хобија. Завршио нижу музичку школу у Даниловграду на гитари у класи Миша Марковића. Наступао у хору основне школе и гимназије на многим школским и градским свечаностима.

Први пут у једној групи поп музике „Први корак“, прва таква даниловградска, током три године до 1990 године. Наступали по хотелима у Црној Гори и Србији. Уз бас гитару тада први пут за микрофоном. Постаје шире познат са вокалом највећих могућности у извођењу захтјевних пјесама домаће поп и рок музике.

Друго мјесто на такмичењу „Златни микрофон“ у Подгорици 1992 године. 

Са рок групом „Екипа за то“ 18 година са безбројем наступа на фестивалима и по кафићима Црне Горе, на скоро свим музичким телевизијским програмима, на 33. Зајечарској гитаријади 1999 године. Са првом њиховом пјесмом „Вољела је кише“ дуго испред свих домаћих звијезда поп музике на Топ листи Елмаг радија 1998 године.

Бјелопавлић Драган Јочић, српски политичар

Драган Јочић, српски политичар, поријеклом из Бјелопавлића, рођен је 7. септембра 1960. године.

Био је  министар унутрашњих послова Републике Србије (2004—2008. године), бивши народни посланик у Скупштини Републике Србије и бивши потпредседник Демократске странке Србије.

Студирао је на Београдском универзитету, гдје је дипломирао на Правном факултету. Послије дипломирања приватно се бавио правом.

Члан је Демократске странке Србије од њеног оснивања. Од 1992. до 1997, био је посланик у Народној скупштини Србије. Био је и одборник Скупштине града Београда од 2000.

Снежана Р. Радуловић: Интервју са проф. др Слободаном Владушићем

Проф. др Слободан Владушић
(Фото: Лагуна)

ЕСТЕТСКА ВРЕДНОСТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА ПОСТАЛА ДРУГОРАЗРЕДНА

Слободан Владушић (1973, Суботица, Србија) доктор је књижевих наука, универзитетски професор, оснивач „Центра за истраживање и популаризацију српске књижевности“ при Одсјеку за српску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду, књижевник, романописац, есејиста, књижевни критичар, уредник, колумниста... Једно вријеме (између 2013. и 2016. године) је уређивао најстарији живи књижевни часопис у Европи „Љетопис матице српске“; био је уредник критике у часопису „Реч“, уредио је неколико бројева часописа „Луча“ (који издаје Српски културни центар у Суботици), а књижевне приказе и есеје писао је и за дневне новине „Политику“ и „Вечерње новости“, док је публицистику писао за: „Нин“, „Недељник“, „Печат“... 

Један је од најчитанијих савремених писаца чија дјела се продају у неколико десетина хиљада примјерака, чија дјела доживљавају неколико издања. 

Његова најзначајнија дјела су књиге теоријске прозе „Црњански, Мегалополис“ (2011) и „Књижевност и коментари“ (2017) и романи: „Форwард“ (2009), „Ми избрисани“ (2013), „Велики јуриш“ (2018) и „Омама“ (2021).

Добитник је многих престижних награда (,,Милан Богдановић“ за најбољу новинску критику у електронским и штампаним медијима на српском језику (2004); „Виталова награда“ за роман „Форwард“ (2009); ,,Исидора Секулић“ за књигу „Црњански Мегалополис“ (2011); ,,Меша Селимовић“ за роман ,,Ми избрисани“ (2013); ,,Лаза Костић“ и ,,Ђорђе Јовановић“ за књигу „Књижевност и коментари“ (2017); ,,Јанко Веселиновић“ и ,,Светозар Ћоровић“ за роман „Велики јуриш“ (2018); „Бескрајни плави круг“ за роман ,,Омама“ (2021)).

Члан је књижевне групе ,,П-70“.

Урош Марјановић: Божијом руком сазданом



1.

Не докучива ми је месечева боја
Док милује стања моја
Полако плови по своду великом
Божијом руком сазданом
И том радњом ме зове
У лепе снове
Не знана су звездана блага
Погледима милина влада
Ветар лепе вести носи
Сваком бићу и јутарњој роси
Ноћни мир велики
Односи све тежине сваки
Мириса лепих пуно
Право је то чудо
Радом ветра
Чини чула да су сретна

Драган Глоговац: МОЛИТВЕ ЗА СИМА ГЛОГОВЦА (Прилог о говору мржње у дјелима црногорских писаца)

Симо Глоговац, сједи у средини са чашом у руци,
на Петровдан поред цркве на Борцима
средином педесетих година прошлог вијека 



 Данас се у јавном животу често срећемо са термином говор мржње, али то понајприје асоцира на политичка сучељавања, полну, расну, етичку и вјерску равоправност, али углавном уопштено, без конкретних примјера, главних актера и коначних исхода започетих поступака,  којима се остварује неки напредак у друштву. Међутим, мало ко обраћа пажњу да заривањем у прошлост кроз опали покров урушених друштвених уређења, баш тај говор мржње је исцртао образ наше стварности.

   Овим путем, неочекивано, (јер смо тек дошли до неких важних чињеница), послије скоро 4 деценије желим да скренема пажњу јавности на садржај књиге До смрти и натраг, издате од Стручне књиге из Београда, у тиражу од 1000 примјерака, аутора Буда Симоновића. Књига по мени има јаких елемената говора мржње уз које се на најгори начин оцрњује не само образ бораца Југословенсске војске у отаџбини, него цјелокупни амбијент сеоског живота у току Другог свјетског рата на подручју сјеверне Херцеговине и долине ријеке Неретве, одакле су у току последњег рата Срби потпуно протјерани, а данас нису народ, него национална мањина.