Конкурс за награду "Змијањче"

Душан Митровић: Изгубљена срећа

"И многи ми пакост чинише, али ми Бог би помоћник у сваком добром делу".
(Свети Василије Острошки, слава Му и милост)

ИЗГУБЉЕНА СРЕЋА
 
О теби певам, ал' никада више
То Сунце среће неће ми сјати.
И, као дугу по престанку кише,
Љубав ће мени несрећу дати.

Где ли си сада, ко те сад има?
Ко је тај срећник што те сад љуби?
У грудима мојим бура и плима,
И срећа она - све се сад губи!

А живот тече, носи к'о река
Све муке љубавне и зној, и труд;
Све је без тебе к'о пустиња нека…
Умрећу, жено, за тобом луд!

Зорица Бранковић: Две песме

ЦРВЕНО

Црвено светло...
Испред семафора стајем,
престројена лево.

Жељка Башановић Марковић: Седам прича

ПРЕДСТАВА

„Тост баш добро препечеш, онако реш, на то намажеш намаз од авокада и барених јаја.“

- А шта ставиш у тај намаз сем авокада и јаја?

„Сад ћу ти рећи, по кашику сенфа и мајонеза, бибер, со и бели лук у праху или обичан али га изгњечиш у оној преси што се стеже са две руке!“

„Е да, пола лимуна исцедиш на авокадо да ти не потрамни, то је кључно а ето умало да заборавим!“

Мазао нам је хрскаве парчиће хлеба,и док је ножем размазивао по њима намаз нама су већ бале цуреле и халапљиво смо гутали залогаје.

Игор Д. Марковић: Социјална терапија

Предуго болујемо.
Рањеним душама
облоге не помажу
Неће их екрани зацелити.

Петар Милатовић Острошки: Еврокењац

Слушах оно. Оно није ни Црногорац, ни Србин, ни европејац. Оно је најобичнији ЕВРОКЕЊАЦ!  На високо попеше га Срби, а еврокењац се Србима истовари на главу, не поменувши ни „с“ од Срба. Тобож „вјерник“, који јавно честита Велики петак, најтужнији дан у хришћанству, није удостојио ни митрополита, нити  икога од црквених великодостојника. Тај еврокењац давно рече да је гласао за независну Црну Гору (независну и од памети!)  као и да је Црногорац, па ипак успје да превари све Србе само да би, по налогу Билдерберговаца и Трилатерале замијенио онога непоменика. И сједоше један до другога. Курта до Мурте. Неће Курта хапсити Мурту. Умјесто тога хапсиће све оне који не признају да је у Сребреници био „геноцид“, све оне који траже поништење признања криминалне и терористичке квазидржаве ДРОГОВО; све оне који траже укидање санкција Русији (замислите велика Црна Гора увела санкције малој Русији!); све оне који би референдумски да се исчлане из Нацистичко-Америчке-Терористичке Организације. Еврокењац  је мали растом, али са превеликим амбицијама без покрића. Тај мали човјечуљак биће у стању и Богу име да промијени ако велики Бог не буде испуњавао све жеље тог малог са дјечјим гласићем. Еврокењац ће и самог Бога да претвори у имагинарног „грађанина“ коме ће дати држављанство и подстанарски статус у држави и антинародној страви, па ако велики Бог не буде слушао малог Еврокењца даће му отказ и постоји опасност да Бог остане на улици и постане социјални случај, али Еврокењац и не сања да Бог има дом у срцу сваког вјерника. Е управо то је највећа брига Еврокењца и његових ментора у Фашингтону и широм земљинога шара  по којем неко појмове мијеша и логику вара. Мисли Еврокењац да ће моћи да кења по Србима, али заборавља да ће Србија и српски народ увијек славити Васкрс јер има јаја.

Игор Марковић: Фиктивне границе

Игор Марковић

Разграничавамо минуло и надолазеће из контејнера земље опасане фиктивним границама на њеним ободима. 

Разграничавамо наш обор који деценијама делимо на равне части попут шпила карата у преферансу. 

Разграничавамо и ЈБГ са ЕТО.

Разграничавамо и појам разграничавање.

Али никако да разграничимо сами са собом да

ваљало је на време ићи на одвикање од разграничавања.

Разграничити и да док други сече, не треба коцкати.

Добро, не баш ми, коцкају за нашу вересију они које смо ми неразграничено неограничили, а који су кроз тргове већ доказали да имају проблема са бехатон коцком и разграничили нас са зеленилом.

Разграничавање видљивог од невидљивог у неразграниченој земљи која се граничи сама са собом има за награду да је ваздух чешће ограничен за људску употребу са неограниченим роком трајања.

А то значи да током ограничења и често токсичнији од жагора главних актера кроз ружичасти прозор у свет на ограниченом каблу.

Да разграничимо.

Весна Јаковљевић Крзно од вука

Колико пута бол је хтела,
Да паднем и будем хир њеног дела?
Колико пута ме је ломио јад
И негде злоћудно чекао мој пад?

Олује су ломиле срце моје јадно,
душом дув´о ветар и било ми хладно.
Као војник гладан, измучен од кише.
Олуја је тукла душу и кад не можеш више.

Бол је само наше стање и ума и тела
и осети сваку жишку к´о  хиљаду стрела.
Не дам тој олуји ни комад боли
да рану ми дуби, нити да је соли.

Јачина је моја у моме ставу
И на сваки бол ја подигнем главу.
И кад јеца срце и кад ломи мука,
ја сам нежно загње у крзну од вука!!!

Петар Милатовић Острошки: Коначно имам за кога да гласам 11. јуна 2023. године

Др Владимир Лепосавић

Коначно имам за кога да гласам 11. јуна 2023. године.  Гласаћу за листу «ПРАВДА ЗА СВЕ» коју предводи најчаснији политичар у Црној Гори и велики ерудита др ВЛАДИМИР ЛЕПОСАВИЋ, доктор правних наука који никад није био члан ниједне комунистичке и неокомунистичке партије и антинародне мафије. По мом дубоком убјеђењу коначно се појавио човјек који може и мора да предводи српски национални корпус у Црној Гори, а касније ће др ВЛАДИМИР ЛЕПОСАВИЋ бити предсједник Црне Горе.  Апелујем овом приликом на све моје пријатеље у Црној Гори да гласају за др Владимира Лепосавића.

      Владимир Лепосавић  рођен је у Бару 24. aвгуста 1984. године. Дипломирао је 26. јуна 2008. године на Правном факултету Универзитета у Београду са просјечном оцјеном 10.

Љиљана Живковић: Рат уживо

     

     Како човек може после толиког разарања и убијања да остане исти?

     Не може. Мора да се претвара из дана у дан док не ублажи сва та мучна сећања. Лавице обезбеђују плен чопору и у комуни подижу младунце.

     Размишљао је о својој жени. Пословно. Натегнуто. Неживотно. Размишљао је и о њој. О лепоти уживања, о њеном миомирису. Уплашио се одједном сопствених осећања. Иста жвака код свих њих усамљеница. Полако му значила, не више само једна у низу. У војсци је свако био свестан важности конзумирања дневних оброка у приближно исто време. Начитана. Давала му одличне савете, додуше вређала га и на пасје име, јер му очито није била приоритет, али се макар науживао. Зелена униформа, обука, тешка, захтевна, очврсне човека. Није осећао грижу савести.

Снежана Радуловић: У овом амбијенту право добија судбину „Титаника“ (Интервју са проф. др Благотом Митрићем)

Благота Митрић одрастао је и школовао се у Никшићу, а у Београду је (на Правном факултету) дипломирао, магистрирао и докторирао. Предмет његовог научног истраживња је Међународно-приватно право (Примјена права у односима са старним елементом, Унутрашњи сукоб закона у федералним државама), а изучавао је и државно-правно уређење односа у федерацијама. Из ових области, објавио је по разним часописима и другим публикацијама 148 чланака, расправа и анализа. Био је  редовни професор, продекан и декан  на Правном факултету Универзитета Црне Горе, судија и предсједник Уставног суда Црне Горе и судија Уставног суда Србије и Црне Горе. Поред књига из области правних наука објавио је и десетак књижевних дјела: шест романа („Над тајном“, „Љепота туге“, „Недовршена линија“, „Роман о љубави“, „Братов пацијент“, „Посљедња љубавна прича“), двије књиге есеја („Живот и право“, „Ја са мном“) и двије поеме („Поема о Ани Карењини“, „Поема о младој вучици“). Био је колумниста свих црногорских дневних листова, а важи и као одличан шахиста (на домаку је звања мајсторског кандидата у шаху). 

- Живот и право.

Кад је легалитет и легитимитет испод границе минималне толеранције (опште), онда се ту владавина права претвара у владавину самовоље. У овом амбијенту право добија судбину „Титаника“, а са њим тоне и независност суда и судија, поготову ако судијска функција није заснована на веома високом степену и правничке и опште културе.

Петар Милатовић: Сага о Тањевини Никоговићу

Перо у његовој руци јауче од срамоте.
Најприје бјеше студент
Данас је најстарији студент
Београдског Универзитета
Као студент по налогу Удбе
Кресао је министарку културе 
Дупло старију од њега
И за ту јебачку услугу
Од Удбе је добио стан
И данас у њему живи
Од тантијема животари
И уз то животињари

Најприје бјеше уредник
Тамо оног еротског часописа
Са голишавим старлетама
А данас је вјерник
Већи од самог Бога

Миле Ристовић: Дно дна

Отац једе кисело грожђе,
а тек унуцима утрну зуби.
(Свети владика Николај Велимировић)

Дотакли смо дно
У сваком смислу и погледу
А дно духовно и морално празно
Па звечи и јечи на све стране
Не знамо ко смо, шта смо
И одакле смо
Куда да кренемо, сада
Када је “Месец у Меркуру”
Како нам рече премијерка
У путујућем циркусу,
Пре неки дан

Урош Марјановић: Приче љубави и сна

Боја плавог неба испресецана белим облацима причала је приче. Приче  љубави и сна, приче плавога бескраја. Тајанствене и далеке, загрљене са зрацима сунца. И те тајанствене и далеке приче ношене су ветром по бескрајном своду и доле до нас.А сада се тамо далеко на хоризонту појављује једна нова прича...појавио се један велики сиви облак...

Сиви облаци на небу носили су са собом кишу. Њој  ће се радовати цветови што нам миришу и на лепоту својим цветањем указују.За само неколико минута дивно ће све да замирише и свежина ће нека да нас зове да се добро загледамо и преиспитамо у таквом амбијенту. Да, да се преиспитамо, да чујемо овај зов љубави, радости и цветања живота. Када би тако неки случајни пролазник имао времена да се замисли да мало седне и да се и он загледа у ову тајну, тајну цветања живота и радости коју она са собом носи. И тада би тај случајни пролазник, тај путник на мору судбине, ношен бурама бивствовања, могао да одахне. Могао би да одахне уз мирис, лепоту боја и да удахне свежину.

Миле Ристовић: Црни дан с' мафијом скопчани

Поводом спота групе Црни Церак насловљеним “Ваш омиљени професор” са осуђиваним криминалцем Кристијаном Голубовићем у О.Ш, “Ђура Јакшић” на Канаревом брду.

Власт, мафија, напредна партија
Од народа отела државу
Од Србије створила мрчаву
Сад Србија црне дане броји
Црне дане с' мафијом скопчане
Правда јој је у понор слетела
А просвета да Бог сачува
Лете звања, дипломе свих струка
на све стране куда ветар дува

Весна Глигоријевић - Илић: Као стена

Сиви, васкршњи сутон. Празнична доколица. Тишина. Помешане радости и туге. По који пролазник на улици, мокрој, од тек застале,  пролећне кише.

Навиру сећања. Заталасају ми душу. Натопе око сољу. Опеку попут распаљене ватре. Засеку као најоштрије сечиво.

Прошлост као сан. Нижу се слике. Разнобојни,највеселији калеидоскоп. Мозаик мог живота. Завртим слике у глави. Свака ме рецне. Такне. Две, сићушне, нежне, локнасте, плаве главице, гледају ме крупним,као море, плавим очима. Срца моја. Душе моје. Љубави моје највеће. Бауљају из топлог кревета,трљају ручицама, своје снене окице и прстићима невешто узимају шарена јаја са стола. И све по реду или без реда. Окупани дахом раног пролећа, занесени песмом птица, скривених у крошњама дрвећа, оближњег парка, обавијени штитом, неизмерне родитељске љубави, спокојни и безбрижни, свесни дубоких емоција, ове, некада као стена чврсте, четворке. Чинило се да смо непобедиви. И били смо.

Зоран Д. Милојевић: Веронаук животодајни

Магарац је био тиха, теглећа животиња која се није обадала, није „бацала ћифте“, није се пропињала на предње ноге са задњим намерама! Безпоговорно је слушала и извршавала налоге свога господара. Где га господар остави, ту га и нађе. Никада није био жедан, никада није био гладан!

А онда је господар почео да се раздваја од Бога, да жели више, него што му је Бог дао! Помислио је да му је на земљи све дозвољено, јер је он господар земље, није помишљао да је небо изнад земље! Помислио је господар да може без Бога пред собом! Била му је потребна додатна снага, неко са ногама и рукама, ко уме да подврисне, да заглавуња и погура господара напред, у тело господаревог ненавидника! И, господар је схватио да је за то најбољи - коњ! Коњ уме, може, хоће, насрће, разгрће, плива и испливава, носи и разноси, тлачи и развлачи, сабира и пребира, а брз је као муња, удара као гром и убада као витез!

Човек на коњу и коњ са човеком на себи, заједно су постали јачи! Коњ, са човеком на себи је, за човека, постао јачи од магарца и вола, медведа и вука, пса и мачке, зеца и миша! Човек на коњу, са продуженом руком - мачем, постао је јачи од човека са мачем у руци који је ходао по земљи!

Зорица Бранковић: Огрни ме срећом

ДОНЕСИ МИ СУНЦЕ

Данас, сунце ми донеси...
Облачно је небо.
Буди зрак злаћани.
Огрни ме срећом,
нек’ живота силе,
силно затрепере...
Буди радост.
Само се појави.
Желим да те видим,
душу ми обасјај...

Миле Ристовић: Папијарх екуменски

Ђурађу Бранковићу који је изричито забранио патријарху да 1439  иде у Фиренцу и да потпише унију са Ватиканом. Ватикан то Србима никада није заборавио.
 

Одмако се од свога народа
А примако туђину и власти
“У маниту гору обрнуо”
И с' поносом изрече беседу
“Загреб и ја се волимо јавно
Хрватска и ја се волимо јавно,
ма колико неком то сметало”
Не рече нам топло и искрено
Да Србију исто воли јавно
Ал' потврди да злотвор Степинац
Ватикански он није злочинац
 
Усхићен до неба даје нам на знање
Из само њему разлога личног
Да је Папи целивао руку
Не рече нам повод, потеза му дичног

Кристина Ковачевић: Молитва

Ооо клекни народе запевј ветре
пробуди наше далеке претке!
Ооо златно зрнце у вени овој 
пробуди прошлост у дјеци новој!
Ооо мајска зоро весела ведра
пробуди љубав у људска њедра!
Нека им гордост у тами спава 
Јер Црна Гора Мајка је права
Оличје чојства и јунаштва
исте крви једнога братства!
Од Симеона и нашег Растка !
Ооо Сунце грани просветли људе
и спржи гордост и све заблуде!
Што им у крви убризга пакост
умањи понос отанча знаности!
На прошлост бурну и наше претке
који су многе примили метке!

Зоран Д. Живковић: Стоглас

Зоран Д. Живковић

Стослов. Речник изгубљених речи.
Над плачем- плач.
Дамари времена прошлих, снохватица и бездан...
Беспризор.
Оновремено у времену садашњем. 
Илијада. Одисеј. Посејдон.
Тиха у сумрак, једна чежњива сенка исијава- 
нестајањем...

Петар Милатовић Острошки: Суочавање

ЈЕЗИК БРЖИ ОД ПАМЕТИ

Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост  у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

Урош Марјановић: Мелем љубави тече

1.
Само киша парк и ја
Три стара друга
Баш лепа живота и верна пута
У мени све некако лепо крене тад
Када са њима зборим ја
Тад тајну поново дознам
И љубави успит додам
Када путем шумом кренем 
Из колотечине се животне пренем
И дешавају се промене
Мога тела и целог мене

Милица Благовјевић: Издаја и лажи

Склопише очи силни и лажни, 
Склопише очи ка страној стражи. 
Завлада немир у срцима њиним, 
Тресу се кости јер невера мили. 

Mиле Ристовић: Лажтиљерија јаросног вође (Поводом вести да су студенти Београдског универзитета затражили његову оставку)

Чим  јутро сване
Он пред камере стане
Чим  зине лаже 
То народ каже 
Гебелс му није 
Дорастао, кажу
Нико не уме 
Изрећи тако
Масну лажу
Свуда где крене
Сендвичари га прате
Бољи је лажов
И од свог врлог
Политичког тате
Нико не уме
Брже, јаче, боље
Да тако лаже 
До миле воље
Несташе тако и два минута
Са дољевачке петље аутопута

Зорица Бранковић: Шест песама

Зорица Бранковић

БЕЗ МИЛОСТИ

Данас нови шамар паде на моје образе, бол...
Окренух другу страну лица свог,
да други падне...
И трећи, јачи и већи.
Румена, крвавих очију,
спуштам главу и погледом,
црну земљу гледам.
И шамара живот све око мене.
И сви ћемо у прах стати...
А и Исус је узео бич и истерао трговце из храма.
А ми ?
Где нам је план,
како да прекинемо овај срам?

Вељко Чогурић: Питајте светога Василија

Питајте Светога Василија 
Како планину премешта до неба 
И како је љуља у тој колевци од камена? 
И шта то сија? 

Питајте Светога Василија 
Како је стао Богу до рамена 
И како се подигао из крша и стења? 
Да ли је и камен никао из неба 
Или је небо сејало семе од камена? 

Питајте Светога Василија 
Која му је стена најмилија? 
Да ли је и лозу небо посејало 
па сад рађа грожђе из камена?

Миле Ристовић: Песмопојно поље

Низ образе Песмопојног поља
Сливају се тешке сузе
Из очију наших праотаца
Да божуре из крви изникле
Уздасима и крицима душе заливају
Не би ли узрасли у висине недогледне
Лепотом и бојом небо озвездали

Тамна сенка несрећа и јада
Притисла је Песмопојно поље
Поље је то усуднно нам – српски Сион
Место светог српског указања
Место коренитог српског постања
Ваистину благородно и богомдано
Тајанственом руком рајском просветљено

Интервју са Бранком Вуковићем

Бранко Вуковић, књижевник, рођен је у Бару, а живи и ради у Подгорици. Пише афоризме, сатиру, поезију за дјецу...

Студирао је, дипломирао, у Нишу, на Катедри за историју Филозофског факултета, а магистрирао   на Историјском институту Црне Горе (смјер историја културе и историјска антропологија). 

Запослен је у Установи за професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом „Памарк“ из Подгорице, као рехабилитацијски савјетник.

Члан је Удружења црногорских писаца за дјецу и младе, и редакције књижевног листа за дјецу „Осмијех“.

Његова прва књига пјесама за дјецу „Рајичњак“ је проглашена за најбољу књигу у 2020. години. Награду му је додијелило Удружење црногорских писаца за дјецу и младе, а убрзо након те награде је, за књигу афоризама „Сизофове фусноте“, добио (од Удружења књижевника Србије) и награду за најбољу књигу афоризама  у 2021. години (равноправно са збирком аутора Станислава Томића из Зворника).

-Почели сте успјешно да пишете као дијете, али сте свијет књижевности, ипак, „напустили“ и уписали студије историје. Зашто сте уписали историју?

- Свијет књижевности „напустио“ сам као гост, и чини се, до данашњег дана, најкомотније се осјећам у тој улози. Вјерније би било – пажљиви читалац/посматрач, који, додуше, с времена на вријеме, хватајући својим духовним огледалом те одбљеске зубатог сунца, одбаци и сам понеки сноп свјетлости. Наравно, то није исто што и сунце. Но, речена способност, показала се корисном, када сам касније почео да пишем афоризме, јер тај сноп, када се правилно и зналачки усмјери, зна понеког да жацне, опомене, пробуди, a када се саусмјери – и самог аутора. Једна од улога књижевности и јесте да узима од свјетлости, како би се свјетлост саобразила у човјеку. Ако икада постанемо свјетло, знаћемо да смо живјели поезију, неко би сада закључио...

Интревју: Милисав С. Поповић

   

Милисав С.Поповић, књижевник, дипломирани политиколог за међународне односе, профиличар, колумниста, есејиста … рођен је у Никшићу, а тренутно живи и ради у Подгорици. Студирао је на Факултету политичких наука у Београду, а у Београду је добио и искористио прилику да постане и ПРВИ профиличар на простору тадашње Србије и Црне Горе. По завршетку студија враћа се у Црну Гору и почиње да ради у Министарству иностраних послова, а потом ради, такође у струци, и на многим другим позицијама; неке од њих су: савјетник градоначелника Подгорице; руководилац Бироа за односе са јавношћу Главног града; директор Народне библиотеке у Главном граду Црне Горе; самостални савјетник за међународну сарадњу и европске интеграције (експертског типа). Професионално се бави и профилисањем; ради на Факултету за културу и туризам (УДГ); држи предавања на бројним факултетима; бави се консултингом за иностране и регионалне фирме (око кадровског потенцијала и адекватне расподјеле ресурса) и писањем значајних и стручних текстова како на тему реформи унутар локалних самоуправа, тако и у дијелу примијењеног профилисања. Сви ти радови су објављени у магазину „EU Reporter“ и представљени у едицији „Balkan Insight“. Есеј који је написао о Црној Гори је (2009) објављен као побједнички у специјалном издању „National Geographic Travelera – 50 places of lifetime“ (50 најљепших мјеста на планети).  Ово издање се објављује једном у 10 година и представља један од најзначајнијих прокламатора развоја туризма у свијету. Поповићев есеј је Црној Гори донио славу и због чињенице да је насловница тог часописа управо посвећена мотиву из његовог есеја (Свети Стефан). Избор уредништва о побједничком тексту и осталим ауторима обављен је у централи НГ (Вашингтон).

Миодраг Миња Милачић: Истина Петра Милатовића Острошког

  Како је "На бранику истине" Петар Милатовић Острошки, у свом аутобиографском роману оголио до кости све заблуде и скинуо маске интелектуалној метастази која је деценијама изједала вриједности и правила лажну слику прошлости покушавајући да нечистом преда будућност у сигурне руке пропасти.

     Како су напокон угледали свијетло дана " Сабрани староставни српски списи" и како је Петар Милатовић Острошки открио неке дуго чуване тајне сакривене у туђини које су биле осуђене на заборав вољом оних који су деценијама покривали прашином истину, а који ће се после ове књиге претворити у прах.

      Поштовани читаоци, драги љубитељи писане ријечи, у Банском двору у Бања Луци 2. марта 2023. године промовисана су два дјела Петра Милатовића Острошког. 

     Широкој публици представљен је роман који носи наслов " На бранику истине" и капитално дјело "Сабрани староставни српски списи" Петра Милатовића Острошког. 

     Као Предсједник Књижевног клуба Темељи из Подгорице изражавам задовољство што се мој клуб у правом тренутку појавио као суиздавач романа који говори о Петровој истини.

     Писац и вјечити бунтовник због тражења истине која је на овим нашим просторима као "игла у пласту сијена" открива оно што многе боли. Истина је као олово у месу. Истина је неком ко је заведен и надојен заблудама омча око врата. Све Петрове истине биле су  40 година  у егзилу.

Миле Ристовић: Велеиздајник

Буди Бог са нама
У причу нам било
Иноверни признаде Косово
Утули сва светла и понос
И отвори све ране србства
Тако је то када се никоговић
Дочепа власти
И када аветном провериш државу
А он се огради још аветнијима
Пристижу нам, у јаде велике
Вести из бесвести
У дно празнине упадамо

Протојереј Звонимир Јовић: Сусрет са Лазом Костићем на таласној дужини песме (најдражој песникињи Симониди)

Протојереј Звонимир Јовић

Да ли су могли Љубав да схвате,
Лепоте Извор, увира цвет -
Да ли су могли с' врха Голготе,
Да презру овај ништавни Свет?
Танталове муке, Сизифов труд :
Блажени они који смрт љубе;
Висине Неба тек луде слуте,
Сократу, Христу све власти суде.
Куда побећи од судбине худе ?!
*Santa Maria della Salute!*

Емилија Матић: Две песме

ПОЉУБАЦ

Пољубац само ми на тренутак дан,
Лажан
Можда или био пак искрен.
Трен
Наде на том тако кишном дану,
Кану.

Миладин Берић: Лице с потјернице

Још као дијете чудноват бјеше,
највећи бунтoвник од све ђеце,
волио је у брк свима да скреше
у вријеме Броза величао свеце.
 
Једном је тако наружио Јошку,
назв´о га тираном, злочинцем и кугом,
па је преко гране о свом трошку
за све времена раскрстио с Југом.
 
Од Беча, Цириха па до Клагенфурта,
од Рима, Париза, па све до Берлина
хтјели да га тепну и Курта и Мурта
камом ил´ пиштољем ил´ помоћу плина.
 
Ништа му није могао славни ФБИ-ај
и КаГеБе ни Удба, ни бандитска ЦИја,
а многи су хтјели да му виде крај
и на крају, заиста, Острошки долија!

Урош Марјановић: Нестају терети болни

1.
Свиће дан
Мирише цвет ран
Све је као сан
Нама дан
О лепог ли пролећног  дара
Свуда мира
Ветар процветалом пољаном свира
У срце нас дира
Зиму покори
Стихије хладне укори
Хладноћу уклони

Зорица Бранковић: Величанствена лепота творевине

ВРЕМЕ

У времену без наде,
срозани људи, страхом оковани, живе.
Сурова стварност наша је рана...
Похарана кућа,
сад нас храни...
Гасе нам се ватре.
Опустеле душе пред немаром силних,
у безнађу ћуте.
Дивне ране наших јунака,
у срцима опет нам крваре,
а на јави Милоша нам нема.
У поља нам скакавци надиру...
Летину су нашу рашчупали.
,,Ој, рођаче, докле ћеш да спаваш?”

ОБАВЈЕШТЕЊЕ УРЕДНИШТВА „СЛОВОСЛОВЉА“

С обзиром да је „Словословље“  електронско гласило Међународног удружења књижевника и умјетника "Горски видици", уреднички колегијум  „Словословља“ донио је одлуку да радове могу да објављују само они аутори који плате годишњу чланарину Међународном удружењу књижевника и умјетника "Горски видици" у износу од 20 евра, или еквивалент у другој валути на жиро рачун "Горских видика" на следећи начин:

из Црне Горе уплате вршити на текући рачун:
535-21727-8277, Горски видици, Прва банка Црне Горе;
а из осталих земаља уплате слати на девизни рачун
Горски видици IBAN ME25535005120000382294 
SWIFTCODE: PRVAMEPG
Члан "Међународног удружења књижевника "Горски видици" може постати аутор који има објављену књигу и поднесе молбу за пријем на елекtронску адресу:
gorski.vidici@yahoo.com.

Петар Милатовић Острошки: Језик бржи од памети

Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост  у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

ИНТЕРВЈУ: Светлана Калезић-Радоњић

   

Светлана Калезић-Радоњић потиче из образоване и угледне породице; докторка је филолошких наука, универзитетска професорка, књижевница, есејисткиња, књижевна критичарка, рок музичарака. Бави се и преводилаштвом; говори енглески, француски и италијански језик, а служи се и шпанским језиком.

      Као најбољи студент, у току школовања била је добитница „Плакете Универзитета Црне Горе“ и двије године заредом била је проглашена најбољим студентом Црне Горе у области друштвених наука. Добитница је „Бранкове награде“ Матице српске за најбољи дипломски рад у току 2002. године, као и добитница награде „Вук Караџић“ за најбољи есеј (2005). 

Још у току студија почела је да објављује своје радове и сарађује с многим књижевним листовима и часописима („Књижевне новине“, „Багдала“, „Овдје“, „Мостови“, „Стварање“, „Свеске“...). 

  Објавила је шездесетак радова из усмене, средњовјековне, модерне и савремене књижевности, а најужа област њеног научног интересовања везана је за књижевност за дјецу и омладину, којом се бавила у магистарском и докторском раду. 

    Приредила је избор пјесама Драгана Радуловића (2008, 2022) и антологију нове поезије екс-YU простора „Ван кутије“ (2009).

      Објавила је и значајнe монографијe „Стваралаштво Драгана“ (2015) и „Савремена црногорска књижевност за дјецу и омладину“ (2017), а основала је и Институт за дјечију и омладинску књижевност (2014).