„Врање беше поголоме град, људи омањи и весели. Музика им беше у крв, мерак у душу, а душа голема као небо“ – имала је обичај да каже Лепосава пред крај свог дугог живота. Умрла је пред Титов рођендан. Родила се у Црвеном граду крај Врања тамо неке 1900, ни она није знала тачно које. Волела је да седи на тераси своје кућице и удише мирис босиљка. Памћење је служило као кад је била млада девојка. Сећала се та свега, и ујна Доке из Куманова, и тече Славчета из Призрена и мајке Анице чија је била слика и прилика. Није била писмена, а одисала је таквом мудрошћу, као какав учењак.Знала је Лепосава да је њено Врање припало Србији тамо после неког састанка великих људи. Причали су јој њени. Све то беше турско некад. Турци оставише велики траг на језик, културу и обичаје.
„Моја баба беше ми Бугарка, дошла из Совију код деду у Врање, баба ми беше убава као каква лепотиња“ – причала је. Налепше је баба причала када је описивала родни град.
„Небо плаво, помутило се са облаци, звезда упекла, а ја гу гледам и оплакујем. Изведем си козе на испашу, а цвеће око мене мирише ли мирише..рај како га зову.. Жељна сам мој крај, стару мајку да си видим само још једном...“ – заискрила би суза у оку баба Лепосаве.
„Удаше ме кад почеја рат, први ли свецки рат, тако га зваја мој отац. Доведоше ми Славка кујунџију, он си беше омален, не ми за срце прирасја, ал' нема, то ти је.. Не искаш си друго, што ти ги довели, то ти је!''
