Миле Ристовић: Глас из Давоса

У школској учионици
ово јеМАГАРЕЋА КЛУПА
Креирају се директиве
Полутајне или полујавне, свеједно је
Важно је да их креира светски форум
Створен од неког, негде у нигдини
Најважније је да је тамо стигао
И од њих и од нас изабран нас вођа
Он је толико вољен да су га сви грађани гласали,
а неки као они што их зову сендвичари
Гласали су га и по два, три пута...
Чак су и мртви устајали да га гласају
Он се топи од среће 
Што може да буде на том саветодавном форуму
На коме само одабрани могу доћи
Он се родио веома сићушан

Јелена Томић: Јаук на наук

Подера се небо
И Бог свети плаче
Зар сам свету треб'о
Јацао је јаче

Зорица Бранковић: Пет песама

ПУТУЈЕМ

Путујем путићима, путањама...
Неутабаним стазама газим.
Кораци ми не посустају.
Не окрећем се.
Журим.

Драгица Мандић Грујић: Мојој деци

Желим чисто срце
И душу која зна да прашта,
Желим вам срце љубави пуно
И да је несебично дарујете свима

Светолик Станковић: Звезда падалица

Стаза којом годинама шетам,  добрим делом иде поред реке што   дели град на два готово једнака дела. Некада бистра и чиста, хучно се сјуривши са  планине, између сурих кланаца утонулих у вечност, прошетавши спорије поред башти и воћњака Поречја,  улазила је у град лењо и тромо попут уморног путника издалека. У новије време њено корито и обале постајали су све више  сметлиште свакојаког отпада. Са жаљењем сам запажао да је у реци сваким даном мање воде, а више  градског смећа. Чега све ту није било ? Старих шпорета, мадраца, лимених буради, аутомобилских шкољки, животињских кадавера, пластичних кеса, које су се лепршале на ветру окачене о гране врба, кao да je  река истакла беле заставе предајући се људском немару. Због овакве катаклизмичне слике нико се није узбуђивао. Свако је сматрао да је то проблем неког другог, најчешће мислећи на државу. Заборавља се  да смо држава ми, сви заједно, без обзира  чиме се бавимо,  каква   нам је национална, верска или политичка припадност, те да је злочин према нашем природном окружењу, злочин према свима  нама. Злочин за који једино морамо да оптужимо себе.

ОТВОРЕНО БЕЗ ДЛАКЕ НА ЈЕЗИКУ (Интервју са Петром Милатовићем Острошким, добитником Награде за животно дјело Удружења новинара Црне Горе)

 Петар Милатовић, књижевник, новинар, есејиста, романописац, афористичар... један је од најчитанијих српских писаца у српском исељеништву. Рођен  je у Црној Гори, али је живио и стварао у Бечу од 29. новембра 1983. године. Прије одласка у иностранство био је изложен режимским репресијама због свог слободоумља. У исељеништву (у Бечу) је уређивао српске листове: „Хеликон“, „Српски видици“, „Глас Срба“ и електронске новине „Истина“. Сада живи и ствара у Црној Гори. Главни је уредник електронског часописа за књижевност, културу и умјетност „Словословље“ (основаног у Бечу).
     Објавио је 42 књиге поезије, прозе, политичких есеја и студија. Добитник је многих значајних награда и признања (прве награде радио Подгорице у октобру 1962. године за поезију; друге награде на такмичењу младих пјесника 1969. године у Подгорици; прве награде на Првом Краљевском књижевном конкурсу 1992. године у Београду; прве награде на књижевном конкурсу „Гласа Срба“ 1993. године у Бечу; прве награде за књижевност Српске народне одбране у Европи 2004. године; Крст Светог Лазара Јерусалимског 2011. године; Високог интернационалног признања за животно дело Академије Иво Андрић у Београду 2013. године; Повеље „Свети Сава” за књижевна дела посвећена српском народу, у Источном Сарајеву 2015. године; Златног пера Удружења писаца у егзилу, Беч 2016. године; Ђурине грамате, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2020., награде за животно дјело „Живојин Жика Павловић”, Књижевни клуб „Ђура Јакшић”, Јагодина 2021., награде за животно дјело „Петих Дринских књижевних сусрета”, Зворник 2021. године, награде за животно дјело 2022. године Удружења новинара Црне Горе (УН ЦГ),  Награду  за  животно дјело „Жикица Јовановић Чичак“ за сатиру, Јагодина 2022), а награду за животно дјело за 2022. годину, доајену новинарства у емиграцији, Петру Милатовићу, додјелило је и Удружење новинара Црне Горе. О његовом стваралаштву писали су многи писци и књижевни критичари (Марко Дабовић, Миодраг Шијаковић, Радојица Таутовић, Драго Божановић, Александр Чотрић, Драган Мраовић, Маркo Паовица, Милица Јефтимијевић Лилић, Жарко Миленић, Миладин Берић, Пекo Лаличић, Милутин Ђуричковић, Огњен Војводић, Владимир Александрович Бабошин и други.

Марија Алексић: Кажу људи да велики одлазе на празник..

Кажу да велики људи путују за време празника, али не са кофером у рукама , већ са успоменама и овоземаљским искуствима која су стекли за време свог бивствовања на земљи. Деда Јане је отпутовао на дан наше крсне славе, Светог Николе. Било је топло, спарно, необично вруће за мај месец. Сунце је топило нашу метлану капију на којој је много времена деда проводио. Волео је да гледа фазане како лете изнад  њиве која је била баш до наше куће. Гледао је реку и плашио се да не надође вода као коју годину раније , када је цело двориште и кућа било под водом. Имао је неку пророчку визију, али не са даром прорицања судбине већ животног искуства које је стекао радећи . Деда је радио у Ресави , фабрици текстила и конфекције у Светозареву. Могло би да се каже да је један од оснивача ове фабрике која данас не постоји. 

Јелена Томић: Играш ли се љубави

Испери срце па ми се јави
Можда ме нађеш у дну мора
Можда сам негде у тој трави...
А можда ме нема тек између гора...

НАГРАДЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ ЗА ЖИВОТНО ДЈЕЛО ДАРЈИ ДУГИНОЈ И ПЕТРУ МИЛАТОВИЋУ ОСТРОШКОМ

Удружење новинара Црне Горе (УНЦГ)  одлучило: Дарји Дугиној и Петру Милатовићу Острошком награда за животно дјело, годишње награде Игору Дамјановићу, Љубици Гојковић-Вукићевић и Братиславу Стоиљковићу.

Жири Удружења новинара Црне Горе одлучио је да награду за животно дјело за 2022.годину додијели постхумно Дарји Дугиној, (РТ и ТВ Цариград).

Петар Милатовић Острошки

Награду за животно дјело за 2022.годину је добио и доајен новинарства Црне Горе у емиграцији Петар Милатовић.

Годишње награде за 2022.годину су добили: Игор Дамјановић (ИН4С), Љубица Гојковић – Вукићевић (Српска ТВ, Прва ТВ) и Братислав Стоиљковић (ТВ АДРИА).

Награду зас најбољу репортажу у 2022.години добио је Дарко Јововић (ДАН)  за најбољу колумну Иван Милошевић (Српска24), док је награду за најбољу фотографију добио Срђан Бољевић (Дан).

Награда за најбољи сајт у 2022.годину је припала Удружењу новинара Србије (УНС), док је за најбољи портал у 2022.годину награду добио  Спутник – Србија.

Жири УНЦГ је донио и Одлуку да Споменицу 150 година новинарства у Црној Гори (1871 – 19221) додијели Савезу новинара Русије.


Награде ће бити урућене добитницима на рeдовној Годишњој Скупштини Удружења новинара Црне Горе у Подгорици, у понедељак 23.јануара 2023.године  у 12.часова, у Подгорици у Српској кући – Плава сала,  улица: Станка Драгојевића бб (код моста Миленијум).

Овим путем Удружење новинара Црне Горе позива чланове на редовну Годишњу Скупштину  на којој ће бити усвојен и Извјештај о раду у 2022.године.


Предсједник  УНЦГ Тихомир Бурзановић
Секретар УНЦГ Иван Милошевић

Свако од нас носи дете у себи (Интeрвју са Мајом Цветковић Сотиров)

Маја Цветковић Сотиров
Маја Цветковић Сотиров, књижевница, по образовању је професорица српског језика и књижевности (основне и мастер студије српског језика и књижевности је завршила у Нишу). До сада је објавила четири (штампане) књиге: „Француска авантура”, „Дечак који није желео да посади дрво“, „Дечак и вила“, „Чаробни једрењак: Прича о Николи Тесли“ и неколико електорнских прича које се могу наћи на различитим сајтовима у вези са дечјом књижевношћу: „Снегурочка и срце од пахуље“, „Девојчица која је упознала Пинокија“, „Књига слепљених корица“, „Вила и кофер“. Добитница је награде „Лукијан Мушицки“ (за књигу „Дјечак и вила“), награде Удружења црногорских писаца за дјецу и младе (за књигу „Француска авантура“), а посебно је значајна престижна награда Tesla Science Foundation USA (за књигу „Чаробни једрењак: Прича о Николи Тесли“ ) и Теслине научне фондације Србије, коју је добила 14. јануара (у Њујорку у хотелу „Њујоркер“ гдје је Никола Тесла живио и радио до своје смрти), на Конференцији организованој у Теслину част.  Члан је Удружења књижевника Србије.

Ана Миливојевић: СРАМЕЖЉИВКОВЕ БАЈКЕ (Мом пријатељу, брату, љубимцу! Мом Срамежљивку. Не, ти ниси био обичан ловачки кер! Волим те буразеру! Мом пријатељу који је био уз мене од петог разреда па све до завршетка средње школе.)


ЖАРКО УОБРАЖЕНКОВИЋ 

Једног сунчаног јутра Жарко Уображенковић је говорио на тргу Цвет о својим постигнућима у писању песама . За себе је рекао да је најбољи иако није освојио прво место на овогодишњем такмичењу песама о цвећу.

У том тренутку дошао је Срамежљивко , тапшући рукама говору Жарка Уображенковића. 

,, Није грешка губити друже '’ 

,, Молим ти то мени?’’, рече Жарко.

,, Изгубио си то сви ми овде знамо '’. 

,, Исто тако знамо и да си добар гоблин, затим и писац’’.

,, Али није лепо само себе хвалити '’.

Тихомир-Тихо Бурзановић, предсједник Удружења новинара Црне Горе: ДАРЈА И АНА НА СТРАНИ СВЈЕТЛОСТИ!

Тихомир Бурзановић

АНА

Велики руски писац Лав Николајевић Толстој на почетку свог великог романа „Ана Карењина“, на француском је написао цитат: „Све срећне породице су срећне на исти начин, а несрећне породице су несрећне свака на свој начин“.

Судбина једне Московљанке Дарје и једне Београђанке Ане су то на неки начин негирале, јер су биле и несретне и из истог разлога трагичне – платиле су животима то што крвници и злочинци нису могли да поднесу успјешне каријере њихових очева.

И гле зла и трагедије, ријешили су да им се освете, на кога на два Анђела, која су ни дужна ни крива, потпуно невина, чиста…
+ Ана Младић (1971 - 1994)

Тог марта сада већ давне 1994.године у Београду је убијена, раскомадана једна Ана.
Страдала је млада, невина и чиста студент Медицине  Ана.
Била је крива , јер је била кћи једног великог човјека, патриоте, Србина.
Нисам никада видио, нити упознао Ану, али сам о њој много чуо у само неколико реченица од њеног Оца.
Пут ме је случајно нанио у позну јесен 1994.године у скрому собу са обичним столом са двије клупе и неколико столица.
Са врата сам видио и другу собу у којој су била два војничка кревета, а на једном од њих сједјела је жена у црнини.
Били смо нас неколико Срба , код великог човјека испоставило се код Аниног оца.
Примио нас је срдачно, посједали смо за скромним столом, а Анин отац је почео причу:
„Убили су ми зликовци Ану. Била ми је све у животу. Сада када немам Ане…“, ту стаде Отац и позва супругу у црнини из сусједне собе:
„Босо, дођи са нама сједни, не плачи по читав дан на том кревету…“
Боса погнута , уплакана, сједе до Оца, који настави са причом:
„ Сада када више нема моје Ане, не треба ми да ми поклоне Планету Земљу и да је опточе дијамантима и златом и бриљантима. Ништа ми више не треба , када нема моје Ане“.
Говорио је дуго Отац о Ани, често је говорио „нема моје Звезде“…
Обећао је да ће првом наредном свом дјелу на послу дати име „Звезда“ у знак сјећања на Ану.
Отац је велики син српског народа, многи му и данас држе слике да красе њихове домове, јер поред тога што је био велики човјек и патриота , био је и изузетно лијеп.
Даље је причао како је план за убиство Ане скован у једном Институту у Лондону, јер је 60 њихових стручњака из свих области закључило да на Балкану постоји један човјек, Анин Отац, који их „врти око малог прста“.
Донијели су одлуку да му нанесу страшну бол –то су и урадили – убили су његову Звезду, убили су његову Ану.
Отац је још жив, још више је славан и поштован, него што је био тих 90-година, али на срцу носи велику рану – своју мезимицу Ану.
Ана је млада , још студент Медицине платила славу, храброст, понос, патриотизам свог великог Оца.
Вјечнаја памјат Ана …


ДАРЈА

Московљанка Дарја Дугина, или како је себе вољела да потписује испод новинарских текстова и тв прилога Дарја Платонова је имала само двије године , када је убијена Београђанка Ана у једном парку са бизарним именом у близини жељезничке станице.
     
+ Дарја Дугин
Расла је Дарја уз свог оца Александра Дугина, великог православног, руског филозофа мислиоца и што не рећи пророка у интелектуалном смислу те ријечи.
      Дарију никада нисам видио , а нити упознао , баш као ни Ану. Нисам до данас упознао њеног Оца Александра, али сам доста прочитао и о Дарји и о Оцу.
      Паметна, окретна у мислима и идејама Дарја је живјела живот сретне младе Московљанке, која се напајала знањем из филозофије уз свог Оца на Државном универзитету у Москви, а љубав према грчком филозофу Платону одвела је да се усавршава у Француску у тамошљим високим школама.

Јелена Томић: Дом свој у себи носим

Нога пред ногу, нога пред ногу и тако у свет.

А те две ноге, осуђене на чежњу, жуде једна за другом, чезну да се споје. Но, да би се спојиле, човек би морао да стане, оне би га на то натерале.Ако се човек не креће, то значи да никуда неће стићи, ако се не креће, планета ће му заувек остати непознaта сенка коју је хтео, силно хтео да уходи и стигне али ипак није успео; ако човек стане, кажем вам, о кажем вам, закасниће, те ће целог дана само гунђати! Човек је склон да гунђа онда када у нечему не успе, а замислите да тако стојите целог вашег, цењеног живота! Зло, зло, зло...

Стеван Шарчевић: Исусов крст

Понекад се осврнем
па удари срце и стегне се грло.
Склопљених веђа
развијем призоре давне;

Љубица Перовић: Време остале релативне категорије

Сећам се да су мом оцу својевремено, за одлазак у пензију, колеге припремиле славље. За дугогодишњи рад добио је ручни сат са угравираним, пригодним текстом. Вратио се човек кући сав поносан на свој рад и срећан због поштовања колега.

Стигох и ја до пензије! Директор школе, у којој сам радила 35 година, није могао лично да ми уручи решење о раскиду радног односа. Да је имао татин сат, знао би да сам стигла у подне – наравно радног дана. Секретар ми је саветовао да документацију за пензионисање предам 31. децембра. Шта ћеш бољи новогодишњи провод за будућег пензионера!

Јелена Томић: Не бој се!

Подигни руку и небо додирни
Тајним знаком Богу свирни.
Срце чуће, до њега љубав допире,
Не посустај ако ум се опире.

Јер тело је такво, слабо целог века,
А душу, на крају, ипак спокој чека!
Склопи очи ко да ћеш се крити.
Не плаши се, неће то први пут ти бити!

АУТОБИОГРАФСКИ РОМАН ПЕТРА МИЛАТОВИЋА ОСТРОШКОГ «НА БРАНИКУ ИСТИНЕ»

У издању Књижевне заједнице „Васо Пелагић“ из Бања Луке и Удружења књижевника „Горски видици“ из Павловграда (Даниловграда) ускоро из штампе излази аутобиографски роман Петра Милатовића Острошког „На бранику истине“, иначе његова 43 књига по реду.
     Уредници овог чудесног аутобиографског Милатовићевог романа на 400 страна, који се чита у једном даху, су Ранко Прерадовић, књижевник из Бања Луке и Илија Вуковић, књижевник из Спужа; предговор је написао Миша Матић, књижевник из Београда;  рецензент је Миладин Берић, књижевник из Бања Луке; графички прелом је урадила Зорица Крећа из Приједора; насловну страну је илустровао Марјан Ивковић из Београда, а фотографију на насловној страни урадила је Мирна Милатовић из Даниловграда, што значи да је овом књигом заокружио српски културни просто у Црној Гори, Србији и Републици Српској. 
      О чему је ријеч у овом Милатовићевом аутобиографском роману најилустративније ћемо видјети у Предговору књижевника Мише Матића који објављујемо у цјелини.

ПОСЛЕ ИСТИНЕ

„Драг си ми Платоне, али ми је истина дража!“

Када се прочита књига Петра Милатовића Острошког, утисак наводи на реченицу коју пред смрт изговара  Аристотел, а и на епитаф на гробу свештеномученика владике Јосифа Цвијовића који је као аманет оставио монахињама манастира Ваведење, на београдском Сењаку.  На смрт измучен од комуниста, скопски владика и архијереј који је преживео немачку окупацију, замењујући утамниченог патријарха Гаврила, захтева да му се на споменику напишу речи: Одужио се свом роду и Господу Богу! 

Када се узме у обзир оно шта је Петар Милатовић Острошки рекао и написао у овој књизи и у свим осталим делима која је публиковао, у којима је учествовао....а која су углавном поменута у овој књизи и биографији аутора, речи владике Јосифа могу се односити на Петра Милатовића који и даље стоји на бранику Истине.

Јелена Томић: Лети време, али не на југ

,, Ноге моје, водите ме саме!“
Изговарам ове речи, све некако неједнаке... Без икакве везе, изгледа, бунтовне су и луде. 
А ко је овде луд? 
Да ли речи или онај ко их изговара и... Изговарам ли ја те речи или ми се само чини?
Изгледа да сам у сваком случају луђи ја... Средњовековни човек, необријан, чупав, са тупим погледом који бесциљно лута, тумара... Часак је ту а часак згасне.

Снежана Марко-Мусинов: Болећива неизвесност

Ко у локвицу баре није стао, бар као мали,  
не зна најбоље живот да слави  
јер није савршено све што нас прати,  
нама се у дану толико тога деси  
и не морамо сваки детаљ памтити,  
разне болести можемо запатити,  
може нам се отворити проблема море,  
или насупрот  ̶  догађаји могу да нас осоколе,

Драгица Мандић Грујић: Просјак

Купила сам дугу сукњу
Са пуно набора
И цветног дезена,
Просјачку праву.
Обућу неку блузу
Какву просјаци носе,
Шарену мараму
Ставићу на главу
И на ноге босе
Папуче какве просјаци носе.

Катарина Ристић Стојадиновић: Кроз мене живиш

ПЛАЧЕМ ПЕСМУ

Певам песму,
чујете ли је?
Ви тамо који сте далеко,
узети са овог света
и пробуђени у другом.

Светолик Станковић:Никада више

Светолик Станковић

ТРИ ШКОЛСКА ДРУГА


(Тако се догодило да се људи подједнако часни и подједнако одани својој отаџбини нађу тренутно одвојени различитим концепцијама у спровођењу својих задатака.
     Ми смо се три године борили за независност наше земље, хиљаде младих људи је умрло за нашу ствар, задобили смо поверење света и све то зато да би се једног лепог дана удружиле присталице Немаца и присталице Руса и нама ископале јаму.
     Колико се плашиш да не упрљаш руке. Па добро, остани чист. Само коме ли ће то користити и зашто си дошао међу нас? Чистота – то је идеја факира и монаха. А вама интелектуалцима, грађанским анархистима, она је само изговор да не радите ништа. Не радити ништа, стајати у месту, скрстити руке и носити рукавице. Ја, видиш, имам прљаве руке. До лаката. Завлачио сам их и у говна и у крв. Па шта онда? Мислиш ли да се може невино владати?
(Жан – Пол Сартр: ПРЉАВЕ РУКЕ )
      Половином јуна хиљаду деветсто осамдесете године позвао ме отац у своју радну собу. Из фиоке повећег стола извукао је свеску формата А5, тврдих, црно – зелених корица.

Маријана Јовановић: Слатки купус

Не знам да ли сте чули, да ја кувам најбољи слатки купус у Новом Саду, а и шире. Ако нисте, питајте мог супруга. Он ће Вам то сасвим непристрасно потврдити, а ви морате бити спремни да ће Вас Бранко сигурно позвати, да се и сами уверите у квалитет мог купуса. Како ћете позиву одолети не знам, јер је Бранко изузетно успешан у својој мисији да силом или милом доведе било ког ко му је у датом тренутку драг, на „слатки купус ала Маја Бранкова“.

Бранко М. Јовановић: Савет

Испред врата, отворене, тешке дрвене шалукатре кажу да је отворено. Некада је и отворено али унутра не буде конобар, јер тог дана ради газда који је тркнуо по пиће. Ако су притворене, неко чисти, али за сталне госте је отворено, а пуно је сталних. Кад је време за башту, и стални помогну да се поставе столови и столице и отворе два велика сунцобрана. Дивота је у малој улици у центру града, без саобраћаја, а поред реке седети ујутру и слушати откључавање радњи. Затварање је фиксно ако је конобарица, јер и она жена мора некад да оде кући. Ако је газдин син, фиксно је једино ако момак зажели да са другарима оде у кафану. Ако је газда, зависи да ли је расположен, уморан или надрндан. Деси се, кад гости заглаве, да оде а ови морају да сачекају јутарњу смену. Код наплаћивања никад нема проблема, сем кад је газда. Кад су у питању „стални“, мрзи га да рачуна, па морају они. Тежак је и на кувању кафе, али одради.

ИНТЕРВЈУ: Миљан Николић, књижевник

   
Миљан Николић, књижевник, књижевни критичар, есејиста, пјесник, новинар, рођен је у Хрватској, у Загребу,  18.  августа  1977.  године. Од 1992. године живи у Црној Гори, у Подгорици. Филолошке студије, Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности,  завршио је у Никшићу.
     Пјесме су му заступљене у четири зборника  поезије:  „Дан  послије  будућности“ (1999),  „Флуид“ (2006),   „Седам  ноћних  рукописа“  (2007)  и  „Савремено  српско  песништво у  Црној Гори “ (2008). 
    Приређивач  је  и  коаутор  књиге  поезије  „Предио у праскозорје” (2008).
Објавио је двије књиге пјесама „Увод у Итаку“ (2014), у издању едиције „Хододарје“, Матице српске из Црне Горе и „Лептиров пир“ (2019), у издању едиције „Нови талас“, Удружења књижевника Црне Горе.
    Од Удружења књижевника Црне Горе (2022) добио је књижевну награду „Видовданска повеља“ за критичко-есејистичку валоризацију савремене српске књижевности у Црној Гори.

Светолик Станковић: Ваша странка не би чинила част мени

-На седници окружног одбора странке предложен сам за потпредседника и кандидата за републичког посланика. Победимо ли на изборима, а победићемо сигурно, ја сам виђен за директора градске гимназије. Због тога морам се ангажовати свим силама да победимо наше политичке противнике резултатом којим ћемо их збрисати са политичке сцене. Сада долази најважније што имам да Вам кажем господине Професоре...
- ?!
-Предложио сам Вас за почасног члана наше странке, што је прихваћено акламацијом.
-Да ли сте Ви господине Рашићу нормални, шта Вам пада на памет?
-Не разумем, у чему је проблем Професоре, чинили бисте част нашој странци.
-Можда бих ја и чинио част вашој странци, мада лично, сумњам у то, али ваша странка не би чинила част мени. Ја сам дошао овамо тражећи свој мир и самоћу, побегао сам од људи, политике и свих срања која су у вези са тим. Ни у лудилу не бих прихватио било какав политички и друштевени ангажман. Схватите, сит сам свега, преко главе су ми све гадости политике, борбе за друштвени престиж, јагме за статус важних и познатих. Свему и свима рекао сам марш у пичку материну, носите се дођавола. Попут Архимеда вапијем, ‘’не дирајте моје кругове’’!

Данијела Вељковић: КОВРЖА́ЊЦИ

Јоште се небo не развиделило
над заспали студени Драњци́,
мати меси тесто ковржањци праји́
па све пожурује да се не забаији.
Расте́за тесто меко, бело́ дꙏлгњовсето́,
собадве стране га уви́ја и мота
ће буду ковржњци́ голема́ лепота.

Убави ковржањци́ изнапраји́ла
у тепци́ку ји по ред сви пореди́ла
сьс нов бел́, вежен пешкир ји прекри́ла.

Уз накладе́н огањ да поседе́, да поћуте́,
док не дојде време да се тепсика тура
у жежачку релну да се тесто опече́.

Божићна посланица Српске Православне Цркве

 
Српска Православна Црква својој духовној деци о Божићу 2022. године

ПОРФИРИЈЕ

по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свeштенству, монаштву исвим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз сверадосни божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Марија Алексић: Бадње вече деведесет и неке....


Деда је волео празнике. Његово господско држање и свечано одело су обележавали сваку породичну свечаност, било да је зимски свети Никола, било да је Божић или Бадње вече. Ракија би се кувала на старом шпорету и цела соба би мирисала на стару комовицу , специјално чувану за свечану прилику.  Деда би ишао по дворишту, обично гунђао нешто што му није по вољи али свала његова реченица би се завршавала благим осмехом , који и сада трепери у мојим очима. Када је отпутовао, осмех му је стајао на лицу. И док сам му се захваљивала на свему, док су сузе падале низ моје лице, деда је имао осмех на свом лепом негованом лицу. Прасе би се окретало на ражњу и деда не би дозволио да се ико омрси пре поноћи. Својим старим бициклом би одлазио рано ујутри до пијаце, разменио коју са својим колегама кројачима , куповао мекике и будио нас рано ујутру.

Тоде Николетић, најигранији писац на дјечјим сценама

Тоде Николетић
Тоде Николетић, афирмисани је, интернационално признати, српски књижевник, пјесник, драмски писац, романописац, рецезент ... Рођен је у Убавићу Брду код Мркоњић Града. Живи и ствара, као слободни умјетник, у Црвенки. Јавности је нарочито препознатљив по ставралаштву за дјецу и младе, а истовремено је веома успјешан, врхунски квалитетан стваралац књижевности за одрасле. Заступљен је у великом броју антологија, монографија, хрестоматија, зборника и алманаха. Превођен је на француски, мађарски, словачки, турски, италијански и руски језик. Тоде Николетић је најигранији писац на дјечјим сценама широм бивше Југославије већ деценијама и без правог такмаца. Његова драма "Краљевски фестивал" је најизвођенија драма за дјецу у Србији у последњих 30 година, а нека од позоришта његове драме не скидају са репертоара годинама и годинама, што је случај са "Тајном чаробне музике" коју крушевачко Народно позориште изводи већ 22 године. Драме су му извођене у Русији, Француској, Сједињеним Америчким Државама, Словачкој, Мађарској, Украјини, Албанији, Турској, Канади, Аустралији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и Хрватској. Добитник је бројних награда међу којима је осам награда за животно дјело. Једна од тих награда за животно дјело је и музичка награда "Та се пјесма љубав зове", коју су добили највећи композитори за дјецу, а Тоде је добио јер је компоновано више од 500 његових пјесама. Тоде је добитник свих музичких награда које постоје, а не постоји фестивал на Балкану да није извођена на њему нека његова пјесма. Значајна је, за нагласити, и награда "Стара маслина", која је додјељена највећим умовима и ствараоцима од настанка фестивала. Добитник је и великог броја различитих повеља; почасни је грађанин Мркоњић Града ... Члан је Друштва књижевника Војводине. Бави се, несебично и неуморно, афирмацијом младих талената. Оснивач је и суоснивач многих фестивала, часописа, разних манифестација ... Поетских конкурса за младе и тако даље.

Милан Пантић: Није ми јасно зашто су пси луталице, а људи скитнице

***
Радници живе од плате, осталиод пензије, пореза, такси, акциза, донација...

***
Нареде ми шта ћу да радим, за остало, ја се питам.

***
Неки са листе чекања за операцију, дочекали су још једну нову годину.

***
На нашим телевизијама највише турских серија. Да нису Турци купили наше телевизије?

Милорад Ч.Ћосић Ћоса: Схватили су да су пређени

 НЕСТРУЧЊАК


1. Нама свака прича може да се представи као истинита.

2. Вирус глупости разара културу, а одговорни су имуни на тај вирус.
3. Он се нестручно уплиће у сваки проблем и стручно га решава.
4. Незрело друштво бере зелене плодове.
5. Губитак улизица око себе је први знак пораза вође.
6. Партијама је потребна реанимација од политичке потрошености.
7. Масовно бежање из наше земље се не смањује - само се земља смањује.
8. У нашој земљи боље се разграђују институције него - отпад.
9. Партије побољшавају образовни ниво чланства - масовно им купују дипломе.
10. Не узнемиравајте јавност - вашим успесима.
11. Смоквин лист законитости - покрива сваку грешку власти.
12. Ми имамо паралелну стварност. Одличну за властодршце и бољу у обећаној будућности за - народ.
13. Мајка ућуткава бебу да
не диже буку а власт из истих разлога то ради медијима.
14. Не расписујте још тендер, тек смо предали папире за оснивање фирме.
15. Када падну кулисе садашњости - видећемо обећану будућност.

Данило Коцић: Лесковачки уметници у храму стрипа у Бриселу

Лесковац - Изложба CAN FOR BALKANS и пројекат стварања мреже историјског стрипа на Балкану реализује се уз подршку Европске уније кроз програм Креативна Европа. Партнери су Регионални музеј у Брашову (Румунија), Национални историјски музеј у Тирани (Албанија), Стрип центар из Велеса (Македнија), Музеј стрипа у Бриселу (Белгија) и Лесковачка школа стрипа „Никола Митровић Кокан“ из Србије.
     Изложбу обухватају 67 стрип-аутора из осам земаља који су учестовали на великом интернационалном конкурсу за стрип темом „Балкан кроз историју“, на коме је другу награду освојио Коста Миловановић из Обреновца, а трећу Марјан Миланов из Димитровграда и Срђан Тодоровић из Зајечара. Сем радова са конкурса, изложба која, што је можда и важније, доноси детаљан дигиталан преглед историјског стрипа у Румунији, Србији, Македонији и Албанији била је октобра постављена у Регионалном музеју у Брашову (Румунија) а новембра у Националном историјском музеју у Тирани (Албанија), каже Марко Стојановић, професор енглеског језика, предавач у лесковачкој Школи стрипа „Никола Митровић Кокан“.

Светолик Станковић: Непоћудне мисли

ЗА ОНЕ КОЈИ МИСЛЕ СВОЈОМ ГЛАВОМ

- Афоризам је само непоћудна мисао.
- Контејнери су претворени у драгсторе за сиротињу. Велики успех транзиције.
- Србија је хашко ловиште у којем су најпожељнији домаћи ловци.
- Срби су геноцидан народ. Истребљују се међусобно.
- Милосрдни анђео. Немилосрдни цинизам Империје.
- Бивши комунисти, садашњи антикомунисти, доказ су њиховог поимања дијалектике.
- Да бисте видели колико је неко мали, реците му да је велики.
- Почива у Алеји великана, не својом кривицом.
- Даровали су Србији ''демократију''. Није препознала Данајце.
- Оно је било толико лоше, сачувај боже. Ово је толико добро, има ли те боже ?
- Кад су се генерали уселили у ''цвећару'', ЈНА је обрала бостан.

Марија Алексић: Станица за Виктора Игоа

Стиже мој Иго у ране зимске сате
Док се борим са дисграфијом док пишем његово име
Слова ми шетају од среће јер ћу додирнути Јаднике
Причу о двоје несхваћених док им Звонар куца последње трзаје 
Док Иго не стигне у мој град
Нема снега као испред Богородичине цркве
Кажу биће кише док се спушта улицама моје касабе
Коју мрзим највише на свету
Додирнућу оригинални повез Јадника који је донео само за мене
Чекам га на станици за коју он зна да постоји
Изврћем речи од среће и узбуђења
Тешко је разумети оно што се заправо разумети и не може
Волим Виктора Игоа

Урош Марјановић: Не одрекнимо се слободе


1.


У љубави се људи воле 
Господа за здравље моле
Наша деца мила 
Увек међу нама била
Не одрекнимо се слободе 
Вршимо стално радње што њој воде
Нек се сви ка њој крећу 
Завредимо себи срећу
Борба тешка наших праотаца 
и жртва наших Светаца
Пуно витешких мегдана 
И великих борби Видовдана
Да нам у животу буде дивота
Сетимо се борбе наших деспота

Стеван Шарчевић: С друге стране ноћи


Гуме проклизавају по залеђеном путу, а ја возим сву ноћ. Дланови се лепе за волан, а зглоб трне од притиска на гас. 
Брзо, брже, најбрже. До бола...
Кристали иња блистају као твоје очи, ти Изгубљени драгуљи, уплакани и преплашени.
Баш као и ја док гледам твоју фотографију, то лице анђела што зури у мене.
Очи ми се склапају, али се не заустављам. Јурим кроз пустару као и увек. Душа ми трепери у ишчекивању као некада.
Јурим, јурим...
Баш као и онда кад сам те изгубио. Превише брзо, превише пијано...
Можда нећу стићи, али ти буди прелепа.
Једном ћу доћи.
Тамо, на другу страну ноћи...

Интервју са свестраним проф. др Драганом Копривицом

Никшићанин поријеклом, Драган Копривица, афирмисани је књижевник, пјесник, есејиста, преводилац, афористичар, књижевни и позоришни критичар, ТВ-сценариста, прозни и драмски писац, режисер у експерименталном театру, вокални солиста, хармоникаш... 
Био је посланик у Скупштини СРЈ и Скупштини Црне Горе. Дипломирао је у Београду на Филолошком факултету, Одсјек за руски језик и књижевност, магистарски рад о Чехову одбранио у Београду, а докторску дисертацију о Леонову у Никшићу. На никшићком Филозофском, потом Филолошком факултету, био је редовни професор, и предавао руску књижевност и руски језик. Објавио је студије из руске књижевности (међу којима и „Руски писци нобеловци”) и бројне прилоге у научним публикацијама. Превео је Чеховљеву драму „Три сестре“ и роман највећег савременог руског писца А. Проханова „Гост”. Објавио је научне радове о Чехову, Леонову, Достојевском, Толстоју, Ломоносову, Андрићу, Његошу... 

Маид Чорбић: Света места и постојање

Свето је нама оно што имамо целог живота
треба да волимо само што умемо
да знамо да имамо цео свет крај себе
и немамо ми за чиме данас да жалимо
ако и даље не видимо оно што требамо

Марина Матић: Песма посвећена лепотама вода

Било да тече или у мочвари сања,
Да се са планинама милује или провлачи испод грања,
Вода је вода-лепота и слобода. 
Понекад брза, понекад спора, уме бити благослов, али и ноћна мора. 
Није важно да ли пловиш, пливаш или на обали пецаш-битно је колико јој себе даш. 
Познајеш ли ток који је пет стотина педесет пет километара дуг и колико ти поглед допире широк?