Mиле Ристовић: Лажтиљерија јаросног вође (Поводом вести да су студенти Београдског универзитета затражили његову оставку)

Чим  јутро сване
Он пред камере стане
Чим  зине лаже 
То народ каже 
Гебелс му није 
Дорастао, кажу
Нико не уме 
Изрећи тако
Масну лажу
Свуда где крене
Сендвичари га прате
Бољи је лажов
И од свог врлог
Политичког тате
Нико не уме
Брже, јаче, боље
Да тако лаже 
До миле воље
Несташе тако и два минута
Са дољевачке петље аутопута

Зорица Бранковић: Шест песама

Зорица Бранковић

БЕЗ МИЛОСТИ


Данас нови шамар паде на моје образе, бол...
Окренух другу страну лица свог,
да други падне...
И трећи, јачи и већи.
Румена, крвавих очију,
спуштам главу и погледом,
црну земљу гледам.
И шамара живот све око мене.
И сви ћемо у прах стати...
А и Исус је узео бич и истерао трговце из храма.
А ми ?
Где нам је план,
како да прекинемо овај срам?

Вељко Чогурић: Питајте светога Василија


Питајте Светога Василија 
Како планину премешта до неба 
И како је љуља у тој колевци од камена? 
И шта то сија? 

Питајте Светога Василија 
Како је стао Богу до рамена 
И како се подигао из крша и стења? 
Да ли је и камен никао из неба 
Или је небо сејало семе од камена? 

Питајте Светога Василија 
Која му је стена најмилија? 
Да ли је и лозу небо посејало 
па сад рађа грожђе из камена?

Миле Ристовић: Песмопојно поље

Низ образе Песмопојног поља
Сливају се тешке сузе
Из очију наших праотаца
Да божуре из крви изникле
Уздасима и крицима душе заливају
Не би ли узрасли у висине недогледне
Лепотом и бојом небо озвездали

Тамна сенка несрећа и јада
Притисла је Песмопојно поље
Поље је то усуднно нам – српски Сион
Место светог српског указања
Место коренитог српског постања
Ваистину благородно и богомдано
Тајанственом руком рајском просветљено

Интервју са Бранком Вуковићем

Бранко Вуковић, књижевник, рођен је у Бару, а живи и ради у Подгорици. Пише афоризме, сатиру, поезију за дјецу...
Студирао је, дипломирао, у Нишу, на Катедри за историју Филозофског факултета, а магистрирао   на Историјском институту Црне Горе (смјер историја културе и историјска антропологија). 
Запослен је у Установи за професионалну рехабилитацију особа са инвалидитетом „Памарк“ из Подгорице, као рехабилитацијски савјетник.
Члан је Удружења црногорских писаца за дјецу и младе, и редакције књижевног листа за дјецу „Осмијех“.
Његова прва књига пјесама за дјецу „Рајичњак“ је проглашена за најбољу књигу у 2020. години. Награду му је додијелило Удружење црногорских писаца за дјецу и младе, а убрзо након те награде је, за књигу афоризама „Сизофове фусноте“, добио (од Удружења књижевника Србије) и награду за најбољу књигу афоризама  у 2021. години (равноправно са збирком аутора Станислава Томића из Зворника).
-Почели сте успјешно да пишете као дијете, али сте свијет књижевности, ипак, „напустили“ и уписали студије историје. Зашто сте уписали историју?
- Свијет књижевности „напустио“ сам као гост, и чини се, до данашњег дана, најкомотније се осјећам у тој улози. Вјерније би било – пажљиви читалац/посматрач, који, додуше, с времена на вријеме, хватајући својим духовних огледалом те одбљеске зубатог сунца, одбаци и сам понеки сноп свјетлости. Наравно, то није исто што и сунце. Но, речена способност, показала се корисном, када сам касније почео да пишем афоризме, јер тај сноп, када се правилно и зналачки усмјери, зна понеког да жацне, опомене, пробуди, a када се саусмјери – и самог аутора. Једна од улога књижевности и јесте да узима од свјетлости, како би се свјетлост саобразила у човјеку. Ако икада постанемо свјетло, знаћемо да смо живјели поезију, неко би сада закључио...

Интревју: Милисав С. Поповић

   

Милисав С.Поповић, књижевник, дипломирани политиколог за међународне односе, профиличар, колумниста, есејиста … рођен је у Никшићу, а тренутно живи и ради у Подгорици. Студирао је на Факултету политичких наука у Београду, а у Београду је добио и искористио прилику да постане и ПРВИ профиличар на простору тадашње Србије и Црне Горе. По завршетку студија враћа се у Црну Гору и почиње да ради у Министарству иностраних послова, а потом ради, такође у струци, и на многим другим позицијама; неке од њих су: савјетник градоначелника Подгорице; руководилац Бироа за односе са јавношћу Главног града; директор Народне библиотеке у Главном граду Црне Горе; самостални савјетник за међународну сарадњу и европске интеграције (експертског типа). Професионално се бави и профилисањем; ради на Факултету за културу и туризам (УДГ); држи предавања на бројним факултетима; бави се консултингом за иностране и регионалне фирме (око кадровског потенцијала и адекватне расподјеле ресурса) и писањем значајних и стручних текстова како на тему реформи унутар локалних самоуправа, тако и у дијелу примијењеног профилисања. Сви ти радови су објављени у магазину „EU Reporter“ и представљени у едицији „Balkan Insight“. Есеј који је написао о Црној Гори је (2009) објављен као побједнички у специјалном издању „National Geographic Travelera – 50 places of lifetime“ (50 најљепших мјеста на планети).  Ово издање се објављује једном у 10 година и представља један од најзначајнијих прокламатора развоја туризма у свијету. Поповићев есеј је Црној Гори донио славу и због чињенице да је насловница тог часописа управо посвећена мотиву из његовог есеја (Свети Стефан). Избор уредништва о побједничком тексту и осталим ауторима обављен је у централи НГ (Вашингтон).

Миодраг Миња Милачић: Истина Петра Милатовића Острошког

  Како је "На бранику истине" Петар Милатовић Острошки, у свом аутобиографском роману оголио до кости све заблуде и скинуо маске интелектуалној метастази која је деценијама изједала вриједности и правила лажну слику прошлости покушавајући да нечистом преда будућност у сигурне руке пропасти.
     Како су напокон угледали свијетло дана " Сабрани староставни српски списи" и како је Петар Милатовић Острошки открио неке дуго чуване тајне сакривене у туђини које су биле осуђене на заборав вољом оних који су деценијама покривали прашином истину, а који ће се после ове књиге претворити у прах.
      Поштовани читаоци, драги љубитељи писане ријечи, у Банском двору у Бања Луци 2. марта 2023. године промовисана су два дјела Петра Милатовића Острошког. 
     Широкој публици представљен је роман који носи наслов " На бранику истине" и капитално дјело "Сабрани староставни српски списи" Петра Милатовића Острошког. 
     Као Предсједник Књижевног клуба Темељи из Подгорице изражавам задовољство што се мој клуб у правом тренутку појавио као суиздавач романа који говори о Петровој истини.
     Писац и вјечити бунтовник због тражења истине која је на овим нашим просторима као "игла у пласту сијена" открива оно што многе боли. Истина је као олово у месу. Истина је неком ко је заведен и надојен заблудама омча око врата. Све Петрове истине биле су  40 година  у егзилу.

Миле Ристовић: Велеиздајник

Буди Бог са нама
У причу нам било
Иноверни признаде Косово
Утули сва светла и понос
И отвори све ране србства
Тако је то када се никоговић
Дочепа власти
И када аветном провериш државу
А он се огради још аветнијима
Пристижу нам, у јаде велике
Вести из бесвести
У дно празнине упадамо

Протојереј Звонимир Јовић: Сусрет са Лазом Костићем на таласној дужини песме (најдражој песникињи Симониди)

Протојереј Звонимир Јовић
Да ли су могли Љубав да схвате,
Лепоте Извор, увира цвет -
Да ли су могли с' врха Голготе,
Да презру овај ништавни Свет?
Танталове муке, Сизифов труд :
Блажени они који смрт љубе;
Висине Неба тек луде слуте,
Сократу, Христу све власти суде.
Куда побећи од судбине худе ?!
*Santa Maria della Salute!*

Емилија Матић: Две песме

ПОЉУБАЦ

Пољубац само ми на тренутак дан,
Лажан
Можда или био пак искрен.
Трен
Наде на том тако кишном дану,
Кану.

Миладин Берић: Лице с потјернице

Још као дијете чудноват бјеше,
највећи бунтoвник од све ђеце,
волио је у брк свима да скреше
у вријеме Броза величао свеце.
 
Једном је тако наружио Јошку,
назв´о га тираном, злочинцем и кугом,
па је преко гране о свом трошку
за све времена раскрстио с Југом.
 
Од Беча, Цириха па до Клагенфурта,
од Рима, Париза, па све до Берлина
хтјели да га тепну и Курта и Мурта
камом ил´ пиштољем ил´ помоћу плина.
 
Ништа му није могао славни ФБИ-ај
и КаГеБе ни Удба, ни бандитска ЦИја,
а многи су хтјели да му виде крај
и на крају, заиста, Острошки долија!

Урош Марјановић: Нестају терети болни

1.
Свиће дан
Мирише цвет ран
Све је као сан
Нама дан
О лепог ли пролећног  дара
Свуда мира
Ветар процветалом пољаном свира
У срце нас дира
Зиму покори
Стихије хладне укори
Хладноћу уклони

Зорица Бранковић: Величанствена лепота творевине

ВРЕМЕ

У времену без наде,
срозани људи, страхом оковани, живе.
Сурова стварност наша је рана...
Похарана кућа,
сад нас храни...
Гасе нам се ватре.
Опустеле душе пред немаром силних,
у безнађу ћуте.
Дивне ране наших јунака,
у срцима опет нам крваре,
а на јави Милоша нам нема.
У поља нам скакавци надиру...
Летину су нашу рашчупали.
,,Ој, рођаче, докле ћеш да спаваш?”

ОБАВЈЕШТЕЊЕ УРЕДНИШТВА „СЛОВОСЛОВЉА“

С обзиром да је „Словословље“  електронско гласило Међународног удружења књижевника и умјетника "Горски видици", уреднички колегијум  „Словословља“ донио је одлуку да радове могу да објављују само они аутори који плате годишњу чланарину Међународном удружењу књижевника и умјетника "Горски видици" у износу од 20 евра, или еквивалент у другој валути на жиро рачун "Горских видика" на следећи начин:
из Црне Горе уплате вршити на текући рачун:
535-21727-8277, Горски видици, Прва банка Црне Горе;
а из осталих земаља уплате слати на девизни рачун
Горски видици IBAN ME25535005120000382294 
SWIFTCODE: PRVAMEPG
Члан "Међународног удружења књижевника "Горски видици" може постати аутор који има објављену књигу и поднесе молбу за пријем на елекtронску адресу:
gorski.vidici@yahoo.com.

Петар Милатовић Острошки: Језик бржи од памети

Кад је језик бржи од памети,
кад су очи навикле на сљепило,
свако се самоме себи свети,
бива оно што никад није било
да вјечито будемо уклети,
да је свако једно ништавило!
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

Затворили смо небеске двери,
не чујемо пјев херувима,
ријечи нам нијесу бисери,
немилосно је срце у свима,
пакост  у нама још трепери,
ледена студ душе обузима
Боже велики, нама опрости
кад смо сиромаси без милости!

ИНТЕРВЈУ: Светлана Калезић-Радоњић

   
Светлана Калезић-Радоњић потиче из образоване и угледне породице; докторка је филолошких наука, универзитетска професорка, књижевница, есејисткиња, књижевна критичарка, рок музичарака. Бави се и преводилаштвом; говори енглески, француски и италијански језик, а служи се и шпанским језиком.
      Као најбољи студент, у току школовања била је добитница „Плакете Универзитета Црне Горе“ и двије године заредом била је проглашена најбољим студентом Црне Горе у области друштвених наука. Добитница је „Бранкове награде“ Матице српске за најбољи дипломски рад у току 2002. године, као и добитница награде „Вук Караџић“ за најбољи есеј (2005). 
Још у току студија почела је да објављује своје радове и сарађује с многим књижевним листовима и часописима („Књижевне новине“, „Багдала“, „Овдје“, „Мостови“, „Стварање“, „Свеске“...). 
  Објавила је шездесетак радова из усмене, средњовјековне, модерне и савремене књижевности, а најужа област њеног научног интересовања везана је за књижевност за дјецу и омладину, којом се бавила у магистарском и докторском раду. 
    Приредила је избор пјесама Драгана Радуловића (2008, 2022) и антологију нове поезије екс-YU простора „Ван кутије“ (2009).
      Објавила је и значајнe монографијe „Стваралаштво Драгана“ (2015) и „Савремена црногорска књижевност за дјецу и омладину“ (2017), а основала је и Институт за дјечију и омладинску књижевност (2014). 

Весна Глигоријевић -Илић: Ваља поднети.

Tу празнину у трбуху, кад вам нештo није ништа. Безимена. Без лица и наличја. Невидљива. А тако тешка. Врти,боде,реже,турпија... Сваким даном све је дубља.
Ваља поднети.
Поглед који вешто скриваш, док гледаш неке чудне људе око себе, а у очима сам ти ја. Знам. Осећам. Када нам се на трен сретну погледи,стидљиво, пуни жеље, а трају краће од трептаја. "Не,нисам те погледао, само су нам се очи случајно среле."Ваља поднети.
Твоју борбу између жеље и реалности. Попут жеље из вечног,Десанкиног стиха. "Не, немој ми прићи, хоћу из далека..."
     Нанизали су се наши моменти "из далека". Некада намерни, а некада толико случајности није могуће ни у филмовима. У најнеочекиванијим тренуцима,на најнеочекиванијим местима. И увек исто. Бескрајна,обострана, радост, а онда укопани, заћутимо, кришом се гледамо и дубоко у души, желимо. Наслагали се дани и године радости,тихе туге и добро скривене жудње. Толико их се наслагало, да се уморих.
     Уморих се од надања, чекања, вере да ће доћи наше време, да ћемо прозборити коју, уз кафицу, сами, да ћемо се загледати једно у друго,слободно, без стрепње,да ћемо једно другом рећи све ,што годинама шапућемо у дугим, ноћним тишинама, када се грлимо мислима и срцима, да ћемо, у хладу столетног кестена, где нам се очи сретоше први пут, макар ћутати заједно.

Вукота Вртикапа: Њој

Нек довијека овако гријешиш,
ако је гријех,
а није
Дајеш ми
топлину око срца

Нисам то
доживјела никад
Ни од кога
Ти си мој космос,
не могу те упоредити ни са ким

Тебе је Бог послао мени
Дотакао си ми срце..

Зорица Бенарик: Две песме

Зорица Бенарик
МИСТИКА

Месечина се спушта низ мој поглед.
У тренутку цео свет око мене нестаје.
Звезде постају мутне, чак и кроз двоглед.
Само бледа сенка иза мене застаје.

Кроз сећање ми пролази попут филма,
Обиље осмеха у мају, лишћа у бескрају.
Замишљам ону моју душу свестрану
Како у мени бухти кроз маглу старих дана,
Али тишина дође непозвана…

Убијам време читајући туђе песме
Док ми минут по минут не исчезне.
Сваки стих попијем попут вина.
Какву само мистику изазива сва та рима…

Душан Митровић: Ако Вам је потребна додатна помоћ да покријете трошкове око "Словословља", стојим Вам на располагању

Господине Милатовићу,
Прочитао сам мејл који сте послали великом броју нас који пишемо за "Словословље". Ја сам свакако наручио Ваш роман "На бранику истине" који очекујем крајем марта и почетком априла, као што сте ме већ обавестили. Ако Вам је потребна додатна помоћ да покријете трошкове око "Словословља", стојим Вам на располагању, пошто сам се, Богу хвала, извукао из кризе у коју сам био запао прошле године. 
Поздрављам Вас!

Абдурахман Халиловић: Изгубила је брачног друга – чим је нашла ванбрачног

- Бања! Ту ћу провести двије седмице уз њене груди – петице.
- Из те фабрике директор шута раднике – само му се тајница напеналила.
- Мужу купује тијесне ципеле – само да би му могла стати на жуљ.
- Док се она њему још продаје – роба јој све више губи на цијени
- Бори се за голи живот… Гола.
- Кад је сватила да је њено тијело богатство – почела је да га продаје.
- Никад није било брака без мрака – кад се ожените, смркне вам се.

Марија Алексић: Зовем се Чекање

Не, не зовем се Луси Бартон као што се очекивали
Ни ветрова кћи ни сестра дивљег оригана 
Нисам ни милосна ни чедна 
Можда усамљена и чудна
Име ми је рефлексија која одзвања у твом ходнику 
Зовем се Чекање
Драго ми је да сам се представила 
Желим да ме упознате 
Не, нисам Луси Бартон као што се очекивали
Ни Леди Четерли 
Жао ми је, али нисам...
Знам шта чекате 
Неку пикантерију да се ухватите за њу попут пса који држи гладан оглодалу кост
Ох, нисам, жао ми је ...
Ја сам само Чекање
Нисам кума ружином врту
Ни љубавница дивљим ендемским врстама 
Нисам ни рођака сунцу ни другарица јесењој киши
Ја сам само Чекање
Драго ми је да смо се упознали

Петар Милатовић Острошки: ЕВО ШТА ЈЕ СРПСКА СОЛИДАРНОСТ!

    Елекронски часопис за књижевност, културу, умјетност и политику „Словословље“ основао сам  на Видовдан 2014. године у Бечу. Од 12. децембра 2021. године „Словословље“ уређујем у Црној Гори. Од оснивања  објавио сам преко 10 хиљада текстова других аутора. При том сам редовно лекторисао све текстове, давао упутства и усмјеравао почетнике, практично давао сам вјетар у стваралачка једра и од многих анонимуса стварао сам имена. Све трошкове сам сносио сам пуних 8 година. Недавно сам упутио апел свима којима сам објављивао књижевне радове на 350 сарадничких адреса да откупе примјерак књиге како бих покрио садашње и будуће трошкове које имам око сајта „Словословље“. Од њих 350 одазвало се свега 10 аутора. Убудуће 340 аутора неће моћи да објави ниједну ријеч у „Словословљу“ . Умјесто да сви заједнички подржимо племениту акцију, вас 340 аутора се  оглушује и од идеалисте, који жртвује своје драгоцјено вријеме, практично  правите будалом, а потписник ових редова то више неће бити. Бојкотовали сте мој труд и бићете бојкотовани с моје стране!

Петар Милатовић Острошки: Од срамоте своје тужно се гојимо


КАМЕНИ ЈАУК

Понижено чело у камен ударило
И камен је јаукнуо умјесто човјека
Стидимо се с краја на крај вијека
Кад нам је наше доба труло и гњило

Од срамоте своје тужно се гојимо
Аманет прекопан ћускијом и будаком
У сред бијела дана заклоњени мраком
Живимо животе да не постојимо

Владика Раде гледа нас са небеса
И као Бог се моли се све наше гријехе
Рођене из наших црних мозготреса

Нада се да сви у памет вратимо
Испод небеске свјетлоплаве стрехе
Да и послије смрти опет постојимо

Сашанка Доганџић Капетановић: На Газиместану прах предака

Прах предака на пољани
из које црвен Божур роди.
И црвеном бојом крви указује, показује и опомиње
не даје се живот лако за ту стопу где ти стојиш.
Где почиње живот твој, а нечији ту је стао
да би дао ваздух сутра неком свом.
Ко ће знати да негује те божуре
и ту боју
и умрле претке своје
да у Цркви причест тражи
за земаљски сваки грех
и опрост се лако да.

Жарко Бумбић: Човјек свјетлост

Срели смо се 
у граду свјетлости,
у Бијелом граду,
на крају дана
попoдне живота
негдје у мислима мудраца истока,
гдје теку воде сазнања,
Човјек Свјетлост и ја.

Јелена Томић: Сновиђење


Чудном сеном запаљени од вечерњег жара
У подмуклој тишини старих четинара
И светлеће небо што по своду зари
И умилих иконостаса, где су олтари...

Тамо где се даје вечни свети завет
И памти сваки, душом обећани савет.
Корак пушта у заносу свом
Крећемо ли душом, стазом том?

Милан Мрђа:Востани Сербие

ПРОБУДИ СЕ СРБИЈО

Пробуди се Србијо
чуј наше покличе
јер нам будућност
полако одмиче

Пробуди се Србијо
и спаси децу своју
не пуштај их низ воду
још увек пливати не могу

Љубиша Ж. Војиновић - Мајсторовски: Душа

Свако биће људског` рода, елемента по два има,
то су душа и тијело, ал` ме први сад занима.

Све повреде на тијелу, краће доба биће красте,
ал` на души рана често, можда никад` не зарасте.

И доктор ће много лакше, бол тјелесни да спријечи,
али му је много теже, бол на души да лијечи.

Кад физички човјек свене, у земљи ће да почива,
али гдје му душа иде, шта се са њом` тада збива?!

А тијело људско јесте, ко и восак код свијеће,
ал` је душа као пламен, и она се к` небу креће.

Сваки човјек, када умре, физички се тада гаси,
и прах му се земљи враћа, али му се душа спаси.

Милојка Јововић: Женско – мушки односи (Aфоризми)

- Свака је жена инспирација ,само треба наћи доброг умјетника.

- Жена је злато које муж топи у ватри.

- Све је више незадовољних жена.Мушки се купе око задње рупе.

- Он има све конце у рукама , а жена везе.

- Наше цвијеће оде у свијет.Ваљда ће и овдје остати нека кита.

- Кад ти пред женом падне мрак на очи , не пали свјетло.

- Ако из ведра неба сијевне, жена зна колико је сати.

- Ако ово вријеме уведе жену под своје, није господар ни свога тијела.

Снежана Марко-Мусинов:Борим се да осећање не стане

Успон и пад


Плаветних очију поглед
спушта се на савршенство,
пропрати сваки неред,
уочава несклад,
али и туђ труд и рад,
успон и пад.

Жаклина Манчић: Поезија ме хранила

 Док си ме волео

 

Док си ме волео

кажеш, опседнут био,

писао си ми песму дневно.

Весна Радовић: Поезија за децу

НЕРВОЗНИ ПАПАГАЈ

Пролило се бело млеко, расуло се ситно брашно,
Мрвило се, просипало, на све стране:
,,Страшно, страшно!“

Огребан је храстов паркет, на зиду је начет тапет,
Под ногама шкрипи, пуцка,
А по поду крешти, кљуцка!

Светолик Станковић: Шест писама

 БУРИДАНОВ МАГАРАЦ

Дођу ми, тако, неке вечери
У којима попут Буридановог магарца
Стојим испред своје библиотеке
Неодлучан које књиге да се латим
Са ким би се ваљало дружити вечерас
На чијим се изворима мудрости напајати
У времену које не признаје ничију мудрост
Општег посрнућа, свакојакога лудила и бесмисла
У свету који се подсмева мудрости, слави
Глупост, простоту, површност и баналности
Морал је убијен, истина цвили згажена
У блату лажи, превара, злочина и огољене силе

Др Наташа Димитријевић: Глупост ће нас ујединити

Др Наташа Димитријевић

• Крила вам ломе они што их немају.

• Човек највише научи о себи када не добије оно што жели и чему се нада.

• Бити коректан према свима значи бити некоректан према себи.

• Упознајући људе ми заправо разбијамо нашу илузију о њима.

• Не такмичити се са другима, то је већ победа.

• Већина људи је, нажалост, управо оно што видите.

• Разум је, без интуиције, само логичка рупа.  

• Толеранција је контролисана нетрпељивост јер су различитости непомирљиве.

• Много је људи око нас који нас вуку ка дну. Речима, делима, ћутањем...Наш, нимало лак задатак је, да им се отргнемо из руку.

Жељка Башановић Марковић: Пет прича

Жељка Башановић Марковић

ПРИЧА О ПРАИСКОНСКОМ БОГУ

У ој пећини живео је Бог. Можда и није био прави али, су га  сви у селу тако звали. Имао је три обруча. ¬Златни, сребрни и бакарни. На кога би бацио обруч, десило би му се управо оно што је тај обруч представљао. Седео је по цео дан гладећи своју дугу седу браду загледан у даљину. Сељани су му доносили иће и пиће тако да своју мудрост није расипао на баналност као што је преживљавање а, како је мало јео није му тешко било удовољити. Лишио се он одавно овоземаљских уживања. Кажу, да је имао је директну везу са небеским царством. Као деца плашили смо се да приђемо пећини а камоли да крочимо унутра. Старији су ишли само кад би их нека мука натерала или ако би их Бог позвао по Илији који му је уносио храну или нешто што би тражио. Нико се не сећа од кад живи у пећини али сви говоре исто, знамо га од кад знамо за себе. Међутим, једнога дана сећају се сви. На крају села живео је пастир који је надничио чувајући туђе овце. Тешко су живели, петоро деце, жена и стара мајка која је скоро потпуно  била слепа. Хране су имали таман толико да не буду гладни. Када се најстарији пастиров син разболео нико није знао шта му је, копнио је и данима непомично лежао на сламарици тресући се у грозници. Пастир га је једне ноћи однео на рукама Богу у пећину. Дечак је ту заноћио а ујутру је изашао потпуно здрав, скинуо је сребрни обруч преко главе и он се закотљао  назад у пећину. Пастир и његова жена били си неизмерно срећни када су га угледали на вратима здравог и веселог. Дечак је после причао како сјајни обручи у пећини имају магични моћ и како Бог са њима прича као да су живи, како су то његова три сина Златко, Бакро и Сребрнко. Причао је и превише јер се једно јутро пробудио потпуно без гласа. Пастир, његов отац  опет је ишао да потражи помоћ од Бога али се он више није одазивао. Од тада нико није гласно помињао Бога, веровали су у њега прећутно а кажу да су његови синови били још опаснији. Не држите ме за реч јер ово је само једна праисконска прича у којој се генерацијама преправљало и додавало, и још није крај.

Михаило Малбаша: Улица сва позлаћена сија

Улица сва позлаћена сија
оградама дрвеним окићена.
Сунце слика, па мало дрема,
обојена је свака капија.

Драгица Мандић Грујић: Просјак

Купила сам дугу сукњу
Са пуно набора
И цветног дезена,
Просјачку праву.
Обућу неку блузу
Какву просјаци носе,
Шарену мараму
Ставићу на главу
И на ноге босе
Папуче какве просјаци носе.

Биљана Станисављевић: Поетски руковет

Биљана Станисављевић
ВАТРА

Капија се сама отварала
од његовог звиждука у предвечерје
недра ми се шећерила
при помисли на његове велике шаке
на његова плећа што су се сударала
ко пар најбољих волова у јарму
О како бих се ко ласта
шћућурила испод те кошуље
на којој дугмад од снаге пуца
свањивала на грудима што су два бедема
која супиру моју дивљу жељу
да не поплави село
При помисли да му срце слушам
мирише ми жудња

Весна Глигоријевић-Илић: Смех као лек

Увек одлучите да одете у позориште,биоскоп,коцерт. Чини ми се да недавно изрекох ту, круцијалну мисао. Држим се тога. И уживам реализујући је. 

Смех је лековит. На више начина. Релаксира и опушта. Измести нас из реалног света и прочисти нам дух и мисли. Оздрави нас. Ојача. 

Када нас живот,на тренутак,уљуљка у лепоту и да нам наду да је пут,којим смо кренули, прави, смех чини лакшом сваку нашу одлуку. Спознамо ли да је сигурност само привид и одраз наших прикривених снова и жеља,лакше ћемо то уз смех. Отклонимо ли то парче лицемерја од себе, заболеће,али ћемо га смехом лечити. За такве,радикалне резове, често немамо ни храбрости ни снаге. Бирамо да наставимо. Бирамо наду као извесност. Отресемо од себе тако јасну и видљиву лаж, у жељи да верујемо,јер верујемо себи. И тада је смех лек. Само га  се тешко докопамо. Није нам до њега.