Љубиша Ж. Војиновић – Мајсторовски: Проклетство црног мермера

Долеће ми са небеса вила,
Долеће ми са небеса вила,
бјеше тужна и лица немила,
па, бијела кад' прикупи крила,
рече да је, код Његоша била!
Онда вила казивати стаде,
шта њој каза наш владика Раде!

Нагоркиња 'вако проговара,
сузе рони молећи гуслара,
да све српске владаре подсјети,
на тај закон небески и свети,
што се неће многима свиђети:
"Да свак' мора један пут мријети,
ал', част и брука живе довијека,"
а, Његош је свој аманет река',
када и он тај усуд дочека,
да у гробу вјечито почине,
у маленој цркви на Црквине!
још јада вила ми изнесе,
да се Његош од бијеса тресе, 
јер, не може више да поднесе, 
срам и бруку, која се нанесе, 
Црној Гори и њеноме роду, 
и цијелом' српскоме народу!

Он се пита, шта се то дешава,
зло домаће те се увећава,
што у задњих осамдесет љета,
код нас коров обилато цвјета?!
Код нас има много тужне приче,
што се српства васколика тиче!

Док се Његош с' Турцима борио,
у страху је често говорио,
да с' не боји од туђинске руке,
но се плаши од домаће бруке!

Ова мудра и мислећа глава,
зле прилике добро је познава', 
као да је нешто предосјећа, 
да ће доћи невоља још већа,
 када ће се браћа завадити,
и зло један другом' урадити!
Ал' он, срећом, то није дочек'о,
да нам дође из туђине неко, 
и да све нас крвнички посвађа, 
те се раздор међу браћом рађа!
Тако и би', у другоме рату,
слиједећи Брозову грамату, 
и Мошине идеје сулуде, 
зло ће код нас, највеће да буде!

Брат на брата удариће тада,
та подјела и дан - данас влада,
а, злу томе не види се краја,
што нас снађе од црног' белаја,
те нам' памет тако испрекраја,
и толико браће нам' заведе,
то су наше муке и биједе!

Дух Његошев са небеса гледа,
здање ово њему мира не да, 
од којег' се, њему душа гнуша, 
па се пита, Раде са Његуша: 
"Браћо моја, црногорски роде, 
поносити и храбри народе, 
зубљо вјечна правде и слободе, 
ви сте вазда витезови били, 
и вјеру сте часно одбранили, 
отаџбину са мачем створили, 
за коју сте храбро ратовали,
и светиње своје очували,
али ето, у једноме трену,
и том' чудном' вакту и времену,
пригрлисте ви хорду црвену,
па и мене бацисте у сјену!
А, на ове чуке и стијене,
кидисале, многе су хијене, 
свака пизма латинскога соја,
никада нам' не дава' спокоја,
 ко и турска ордија и сила
 што сав Балкан бјеше покорила, 
па крвави аустријски вуци, 
и њихови послушни дудуци, 
ви сте свакој одољесте муци, 
ал' зло једно, ипак вас савлада, 
под ударом црвених бригада, 
и поганих Титових злотвора,
грдно паде славна Црна Гора!

Тад' су многи наши братственици,
вјеровали лудој политици,
што вођаху све наши крвници,
те поста'ше њени следбеници,
Црном Гором одјекнуше крици,
и тад' пуче, наша братска слога,
до раскола дошло је страшнога,
ђе се уби и вјера у Бога,
дође доба, ђавола црнога!
Ви сте били браниоце правде,
а сад', с тугом гледам вас одавде, 
јад ме уби због овога стања, 
маузолеј Сунце ми заклања, 
и његову не подносим тмушу, 
јер ме дави и сатире душу!

Знадосте ли, мајка вам' кукала,
зар не чусте од многих телала,
те вас питам с'огорчењем сада,
ко је Тито и Моша Пијада,
и њихова безбожна плејада,
Стане, Кардељ и остала клика,
ко су људи ђавољега лика,
из ондашњих временских прилика,
Коча, Блажо и ко Јово бјеше,
те, зло роду своме донијеше,
и сво српство грдно сатријеше?!
Ко би' Ђилас и Дапчевић Пеко,
што толико одоше "далеко",
и са њима Милатовић стари,
да учине тако грдне ствари,
и светињу на Ловћену сруше,
проклете 'им задовијек душе!

Последња је, моја жеља била,
да почивам код ловћенских вила,
ђе сам цркву лично саградио,
и мом' стрицу Петру подарио,
а аманет свој сам оставио,
да ту моје кости почивају,
и да очи вјечно ми гледају,
на вољену моју Црну Гору,
и да гледам ка небу и мору,
на предивну невјесту Јадрана,
што је Божјом руком урезана,
у стијене ловћенскијех страна!
Своју жељу, тада сам изрек'о,
да ми сјени, не скрнави неко, 
ал' на жалост и то сам дочек'о, 
од ђавољег' аустријског' скота, 
и црвеног' домаћега кота!

Историја, нек' и то запише,
да се тако људи изродише,
што 'им ништа не би' свето више,
па и моју цркву порушише!

Срам нек' буде погане изроде,
па да знате, црногорски роде,
и свесрпски мој мили народе,
од тада вас моја клетва прати,
Бог вам' неће напредка давати,
нити ће ви ишта помагати,
док се моја капела не врати!
То је била богомоља света,
а сад' ево, већ педесет љета, 
ено чами на равна Корита, 
те се Иван Црнојевић пита, 
шта би' с вама витешки народе, 
ко замути ваше бистре воде,
 и ђе славна Црна Гора оде, 
светионик што бјеше слободе, 
сад' рачуни мора да се своде?!
Ви не дајте да вас ко спријечи,
и поштујете задње ми ријечи, 
па, да клетва моја се прекине, 
врћите ми цркву на Црквине, 
да се скине са вас анатема,
браћо моја, е друге ви нема!
И још једно, ја вам' морам рећи,
јер не могу преко тога прећи, 
ово црно здање од мермера, 
неђе друго нека се оћера!
Дижите га Иву Мештровићу,
или неком' Брозовоме "тићу", 
ил' га дајте Ватикану, брате, 
они воле овак'е палате, 
ил' подајте неком' од масона, 
и нек' носи ђаво и сотона, 
ово ругло од хиљаду тона!

Послушајте, шта вам вила збори,
и гуслар вам' уз гусле говори, 
та капела на Језерском врху, 
ходочашћа имала је сврху!
На кров српства, да је поставите,
и поново на Ловћен вратите,
седми пут ме у њу сахраните,
и у слози све то урадите,
с' душе ваше гријех да
скинете, уз Господа да опет идете,
и Његову помоћ добијете!

И још ово хоћу вам' казати,
Црногорци то морају знати,
Свети Петар клетву је исказа',
за свакојег' владара и књаза,
Црне Горе и њенијех брда,
кад' с народом почне да се спрда,
или вјеру нашу да вријеђа,
ил' Русији он окрене леђа,
православној мајци да пркоси,
е, та клетва на те се односи!
СветиПетар цетињски је рече,
па и она од не давнотече,
знајте и то Црногорци сада,
и та клетва, на душу вам' пада!


Петроварадин, на Задушнице 2021. љета Господњег


БИЉЕШКА О АУТОРУ

     Љубиша Ж. Војиновић, рођен је 1964. године у селу Мајсторовина, које се налази на источним падинама планине Бјеласице у Црној Гори. Основну школу похађао у Равној Ријеци. Гимназију у Бијелом Пољу. Студирао је на Факултету техничких наука у Новом Саду. Дипломирани је инжењер машинства и Мастер техничких наука.
Члан је Друштва књижевника Војводине. Савеза књижевника у отаџбини и расејању
Еколошког покрета Новог Сада.
Љубитељ је планина, ријека, орлова и борова. Живи под бедемима петроварадинске тврђаве.
Објавио је следећа књижевна дјела: 
2014. године, збирку пјесама "Човјек, Бог и камен",
2016. године, збирку пјесама "На крилима орла",
2019. године, пјеснички еп "Писмо цару",
2020. године, збирку пјесама "На стијени сурог орла".