Јелена Томић
Биће боље
И све јаче она сија,силу има вазда јаку
к'о растопљена хармонија
и пој свица ту у мраку.
Таман облак, чудно велик
паде на ме да ме згњечи.
Хладан, тежак као челик,
не текоше више речи.
Чудан мук се свуда ори,
тако је кад човек свисне,
кад зажмури и не збори,
кад га облак туге стисне.
Други људи тад се теше
некад против своје воље.
Добар човек вала беше!
Нека, ћути, биће боље.
Ђавоља работа
Просто мрзим оне сатешто све узму и не врате.
Оне сате, грозне, бучне
оне мисли, гадне, мучне...
Све те сате пуне боли
тад кад тама само воли
тад кад спаса нигде нема
онда кад се патња спрема...
Просто мрзим такве сате
живот један они скрате!
Због љих тужни, због љих бесни
а да тога нисмо свесни.
Па те муче, па те срде
к'о да живе, к’o да грде!
По глави се свашта мота
Пусти! Ђавоља работа.
Опроштај
Рођен сам да будем стопа,рака црна што се копа.
Рођен, човек, син роба
од рођења па до гроба.
Рођен као јад и беда
без премисе и без реда.
Рођен као на крај фруле
песму уши нису чуле.
Не гледајте очи чарне
ове муке нису стварне!
Где човечност неста питам?!
Животом ја тужним скитам.
А створење није знало
да се небо утишало.
Па говоре наша уста
сва од псовки, гадна, пуста!
Зато нам и јесте тако,
што се живот држи лако.
И ми људи вазда исти
нисмо свети, нисмо чисти...
А како нас Бог то створи?
Човек ћути и не збори.
Само суза слана кану
на Божију свету рану.