Срећко Алексић: Девојка са велом

У мору тишине
Остајем нем,
Пред њеном лепотом
Зачараног круга.

Сјајни вео таласа
Пред вајарским делом;
Златним нитима просута
Нетакнутог додира.

У застору неба гледа
Читав један Свет-
Промашених љубави
Великога  царства.

Зар сама носи грех
Девичанског таласа
Боје љубавног цвета,
У сновима дивље орхидеје.

Када бих само могао
Да покорим Свет.
Од воде би настао цвет,
Ирисан на њену лепоту!