Русмир
Меховић, звани Мехо, био је што се каже у народу: "душа од човека".
После завршеног економског факултета у Сарајеву, запослио се у Енергоинвесту и
после неколико година рада по свету, скрасио се у београдском делу
Енергоинвеста, на месту комерцијалног директора.
Јадранку је упознао када је службено летео
за Рим, а она је као апсолвент на историји уметности ишла на своје прво
студијско путовање. Игром случаја седели су у авиону један до другога, а Мехо
јој је уступио своје место крај прозора. Опростили су се, руковали при слетању
на римски аеродром, он јој је дао своју визит карту. После тог сурета и њиховог
необавезног разговора у авиону, прошло је више од једне године.
Јадранка
је дипломирала, безуспешно је тражила посао. Покушавала је преко рођачких веза,
преко познаника, пријатеља-пријатеља који су је изводили на вечеринке и љубавне
састанке за посао и све тако, док се није
сетила познанства с доброћудним директором Енергоинвеста, Мехом и позвала га
телефоном, све мислећи да ли ће је се уопште и сетити.
За Меху се причало да нема тога
човека коме он није помогао, кад год му су се обратили за помоћ или неку
услугу, позајмицу, запосљење или било шта у оквирима његових могућности, које
нису уопште биле мале, јер Мехо је био такав човек да је имао широк круг
пријатеља, сарадника, познаника. Дружио се, одлазио на сва културна збивања у
Београду, организовао, донирао, финансирао, што из касе свог тада угледног предузећа,
а што из свог џепа.
Јадранки је обећао да ће покушати да
учини шта може и убрзо се указала прилика и преко својих веза на београдској
телевизији, запослио ју је у културној редакцији.
Јадранка га је од прве плате позвала
на вечеру, да му се захвали, наравно Мехо јој ни у том случају није дозволио да
плати рачун, али му је она потајно при растанку, када су се поздрављали, када
га је загрлила и пољубила у образ, тутнула у џеп сакоа сто долара.
Опет се нису видели ни чули
годинама.
Мехо се
није женио, путовао је свуда по свету, док је Јадранка ишла из везе у везу, све
док се није удала за неког пробисвета, новинара-дописника, с њим је провела
неколико месеци у заједничком животу у Београду, све док он није спаковао
кофере и отишао као дописник у Африку, а она није хтела да напушта свој посао и
Београд.
И да
не дужим причу, Мехо и Јадранка срели су се на једној књижевној вечери у
"француској седам, отпочели везу и уброзо се и венчали.
Живели
су у стану који је Мехо купио на кредит у једном од "мерцедесових
солитера" на Новом Београду. Мехо је био петнаест година старији од
Јадранке, испуњавао јој је све жеље, куповао јој све што пожели, путовали су
куда је она хтела, излазили су, дружили се...али им се није дало да имају децу.
Јадранка
је пожелела да упише школу јахања. Мехо је одлазио с њом на хиподром. С
временом се Мехо заинтересовао за коњичке трке и редовно су одлазили на
хиподром и кладили се.
Грбави
Рајко је био Јадранкин учитељ јахања, постао је уједно и Мехин пријатељ и
саветник у вези клађења.
Рајко
је био сићушан младић, низак, са нескладно дугим ногама, кратким торзом и
погрбљеним леђима, све у свему није имао више од педесет кила, према Мехи који
је био крупан, висок и наочит мушкарац.
Јадранки
је јахање и љубав према коњима испуњавала живот све више и више, што је Мехи
било изузетно драго, јер је Јадранка своју тиху никада не изговорену тугу и жал
за децом коју нису могли имати, а коју је он осећао и видео у њеним очима,
испуњавала сада радосна, некаква дечија љубав и искра у њеним очима.
Све је
изгледало да је коначно срећа закуцала на њихова врата, Јадранка му је
саопштила да је изгледа, напокон остала у другом стању.
Русмир
Меховић је тада био чинило му се најсрећнији човек на свету.
Све је коначно долазило на своје
место, замишљао је своју кћер, која ће бити лепа као његова Јадранка, може бити
и син, да има њен поглед, очи, не дај боже да буде на њега, можда, мислио је да
узме од свог оца, само осмех, његов добронамерни и разоружавајући осмех, с
којим је стицао поверење и пријатељство људи.
Једног
дана требао је да одлети за Багдад, на неколико дана, међутим, лет је у
последњем часу отказан, због Саданових ратних операција у Кувајту.
Мехо је
чекао на аеродрому до касно, дошао је пред зграду око поноћи, није хтео да буди
Јадранку, тихо је отворио врата, која уједно и нису била закључана, чуо је
јецаје из спаваће собе, уплашио се, врата су била полуотворена, провирио је и
видео, оно што ни у највећем бунилу ни сањао није.
Јадранку
је јахао грбави џокеј Рајко.
Како
је ушао у стан, тако је и изашао, преспавао је у хотел Путнику и ујутру се
јавио жени да је у Багдаду те да ће се вратити сутра увече јер је у Ираку
отпочео рат.
Отишао је на хиподром да потражи
Рајка, није га пронашао. Када је питао на хипидрому за Рајка, рекоше му кроз
смех, да је малиша опасан, ко зна где тај све не проналзи смештај, често мења
стан, газдарице га често траже, питају, где је, да ли им није плаћао кирију
или, ко зна због чега, биће да је оно што причају о њему шалећи се: - У нашега
Рајка, голема свирајка.
На хиподрому су тада управо спремали
неког истрошеног коња, са неизлечивом повредом ноге за кланицу и хтедоше да их
позову да дођу по коња. Мехо да ли се сажали на судбину коња, или на своју
судбину, потекоше му сузе и замоли их и понуди им много више пара за коња, него
што ће добити од кланице. Они пристадоше и продадоше му истрошеног, огромног
коња.
Мехо закачи приколицу с коњем за
свој мерцедес и упути се према свом стану на Новом Београду.
Већ је било прилично касно када је
стигао пред свој солитер. Становао је на десетом спрату, срећа, теретни лифт је
радио, није било никога пред улазом у зграду, с коњем је ушао у лифт, никога ни
у ходнику зграде није било.
Попео
се на десети спрат, звони на улазу стана на ком је краснописом исписана златна
таблица с презименом Меховић.
Жена
отвара врата стана...врисак...
Русмир
Мехо Меховић уводи коња у свој стан, води га у спаваћу собу поред забезекнуте
своје жене, окреће се и одлази, излази из свога стана, силази лифтом, улази у
мерцедес и одлази заувек из Београда за Сарајево.
Приколицу
је откачио успут на хиподрому написавши на њој само: "за мог пријатеља
Рајка".
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
До сада је објавио:
- ''Зборник свесновидости'' – збирку поезије, есеја и кртатких прича, 2001. године у издању: издавачке куће - ''Заслон'' – Шабац.
- ''Три дана новембра'' - роман у издању исте издавачке куће, издат 2004. године и исте године био у конкуренцији за ''Нинову'' награду.
- ''Логонаути'' – сф. роман издат 2004. године и преведен у дигиталном издању на енглески језик и налази се у националним библиотекама САД-еа, Аустралије, Канаде..
Објављивао је своје песме и приче у разним зборницима, књижевним часописима, као и интернет информативним сајтовима у региону.
Сва његова досадашња издања могу се наћи у електронској форми на разним сајтовима.
У припреми има обимну збирку поезије, као и збирку прича, есеја и афоризама...
Живи у Београду.