Марија Алексић: Газда Ранђелова кафана

     Аранђел Милосављевић се родио 1782.у вароши Јагодинској и нико од укућана није могао да претпостави да ће од тог малог дерана који се вукао по старим друмовима постати кнез јагодински. Био је низак растом, мали,златокоси дечак који је стално говорио да ће ''да буде нешто кад бидне велики''. Живео је са мајком и оцем са оне стране Белице, са које ће касније тридесет и кусур година кнез Милош подићи цркву јагодинску.
      Волео је Ранђел да помаже мајци и оцу, копао је њиву онако мали, вукао бразде ралом све док му прсти нису поплавели. Сви су говорили да ће од њега бити нешто. Време беше гадно. Српски сељак је тешко живео. Није имао ни државу ни власт.
      Када је Карађорђе подигао буну 1804.и када се српска кука и мотика дигла на Турке , Ранђел је имао 22 године. Његов отац је био уз вожда и Јагодина је дала много виђених јунака који су устали против зулума Турака. Израстао је млади газда Аранђел у високог момка,густих обрва и знаменитог погледа.
       Волео је и да попије, али је знао за меру. Долазећи кући у касне сате, говорио је да Јагодина има цркву али нема меану. Нема где ко сести и душу одморити. Кнез Милош 1818. подиже цркву са оне стране Белице. Подиже цркву Светог Архангела Михаила, лепу белу богомољу око које је окупио српски побожан живаљ.
      Аранђел је знао да је Србима потребно и нешто друго. Имао је његов отац једну забрегу близу Хајдук Вељкова конака , која је стајала пуста. Празна је била, а Аранђел је сваки пут када би прошао, видео на том месту оно што је
, по њему, свима требало. Није много прошло од подизања цркве јагодинске, када је Аранђел сакупио живаљ да саграде кафану за душу и одмор..Не беше то нешто велико, беше то мало здање са меаном ,шталом и двориштем. Стално је Аранђел гледао једно друго здање Димичев хан, једно турско здање које беше свратиште и беше му криво да они имају тако нешто, а  ми немамо.
       У варош дођоше италијански уметници који су радили на здању цркве, и видели су Ранђелову кафану.Украсили су је разним модлама и здање је било тако лепо за оно време, да би сваком путнику лепота и сјај упали у очи. Доби име Шарена кафана. Цимерман Антонио је дао све од себе да украси ово здање да личи на старе италијанске лепотице. Свако би свратио ко год би прошао. Срби су је звали и даље Ранђелова кафана. Отменост којом је одисала јагодинска лепотица никог није остављала равнодушним. 
     Једном је Аранђел седео испред за једним од својих столова, када је прошла угледна јагодинска породица поред његовог здања. Деца су гледала у лукове које је својом руком урадио цимерман Антонио и дивила се лепоти. Сви су долазили да попију коју код газда Ранђела. И стари Срби којима је било преко главе звоцања својих жена, и угледни Јагодинци који би разменили коју паметну реч између себе. 
      Како је расло задовољство Јагодинаца који су били срећни да сваког дана сврате овде, тако је расло и незадовољство против Милошеве самовоље. Јагодинска шарена лепотица је постала центар окупљања против Милошеве бахате владавине. У Јагодину дође и Тома Вучић Перишић, који је био најгласнији протв кнежеве владавине. Вучићеве посете Јагодини су се сводиле на седење у Шареној кафани, чиме је правдао виђање са својим истомишљеницима. Нико није могао ни да помисли да се ту спрема нека завера против кнеза. Тома ВучићПеришић се састајао са Милетом Радојковићем, кнезом јагодинске нахије. 
      Милета беше страшно понижен од кнеза Милоша. Тада је престао да му пружа сваку подршку. Кнез Милош га оптужи да ''спопада жене ''и тек када је Милета признао ,Милош му даде опрост. Није могао кнез Милета да заборави ово кнезу. 
     Састајао се са Томом и ковали су заверу. Где боље да се договоре, него у кафани ког газда Аранђела. Та 1835.беше сушна година тешка за сељака. Тешка у души за све. Кнез Милета је сковао план за буну ни мање ни више него у јагодинској лепотици. Поведе побуну против кнеза ,и Милош, немајући куд, морао је да донесе устав који беше познат као Сретењски. 
      Фебруар 1835. беше благородан за Србију. Милошева власт се смањила, а Милета поста, ни мање ни више, него један од пет министара у Државном савету. Било је добро и за газда Аранђела. Проширио је своју кафану са још соба за преноћиште, а кафана постаје место где се састају угледни трговци и склапају важне послове. Од оне робијашке меане постаде угледно здање где се сакупљају јагодински интелектуалци. 
      Године 1869.у варош дође  Ђура Јакшић, професто јагодинске реалке. Волео је Ђура да свраћа у газда Ранђелову кафану. Страствен, плаховит, немирне душе, свраћао је на коју ракију и посматрао свет који седи и пије. Шта се врзмало по Ђуриној глави после одржаних часова у јагодинској реалци ,могла је само Шарена кафана да посведочи. Своју стваралачку инспирацију добијао је гледајући јагодинске боеме који седе, пију и воде дуге често бесмислене разговоре.
      Газда Ранђел је знао да је његова кафана оставила траг у души вароши јагодинске. Волео је да седи и посматра своје госте. Није му било важно да ли су то сељци, угледни људи, професори сликања, или обични пијанци. Од сваког је могао да научи нешто. Од обичног пијанца је научио да живот заправо носи лепоту у себи тако што носи дух слободе у себи. Од угледног Јагодинца је могао да научи како отменсот може да буде лепа, а од обичног сељака како та сирова интелигенција, стечена на њиви, некада може да буде много кориснија од било чега другог.
     Нисмо рекли да је Аранђел 1821. постао јагодински кнез, не зато што то није њему било важно, већ што је његова меана својим сјајем прекрила све друго. Бавио се он политиком, али се враћао увече у шарену лепотицу да одмори душу. Умео је он да се додвори свакој власти. Поставише га и за председника јагодинског суда. што је обављао веома предано. Добијао је он добру плату за то. Добијао је најпре петсто гроша, а потом и седамсто, што је било у рангу са шабачким, а мање од београдског и крагујевачког суда. 
     Кажу мештани, а и записи сведоче, да је Аранђел био одан свакој власти. Јавио је једном приликом кнезу да кроз Јагодину пролазе неки татари и носе документ за рођено царче. Све је јављао кнезу. Ништа није могло да промакне газда Ранђелу. Слао је Милошу свакакве молбе и обавештења и ко долази и ко пролази и ко шта тражи и ко шта носи. 
      Време тако пролазило, газда Ранђел уживао у свом службовању, а шарена кафана не имаше супарника у свом пословању. Нису га сви волели, неки су га мрзели, јер су му завидели, а неки су се дивили његовој виспрености и интеигенцији. 
     Газда Ранђелова жена беше повучена и тиха, смерна и предана породици. Беше јој мило што кафана тако добро послује, што се прича по чаршији да је њен Аранђел спососбан и вредан човек, Дању ради у суду, а увече води кафану. Волела је и она да сврати повремено, чисто да њено женско око и рука виде да ли је све под конац. Имала је она поверења у свог мужа. Знала је да је он одан кући и власти. Оданост породици је била сразмерна оданости кнезу. Није могао Аранђел ни да сања да ће двадесетак година после његове смрти Шарена кафана имати конкурента. Причали су јој како су видели јагодинског професора на службовању Ђуру Јакшића како на комаду салвете записује оно што му је пало на памет.  Можда је баш на том комаду био део приповетке ''Комадић швајцарског сира'' који је настао као последица инспирације са јагодинсом боемијом. 
     Слушала је све то жена газда Ранђела и питала се да ли и друге варошке жене имају ово што има она. Посебна чар Шарене кафане била је што је лежала надомак Цариградског друма.Свраћали су и познати и непознати да се окрепе 'ладном водом и добром кафом. Сећала се газда Ранђелова госпођа како је кафана изгледала на почетку готово као штала. Сад је краси сјај и лепота. Милина је била проћи крај ње. 
      Смрт сачека Аранђела 1859. а његова смрт је полако вукла и његову тековину у заборав. Није било више оне топлине која је исијавала из сваке просторије газда Ранђеловог здања. Врло брзо насели се у јагодинску варош Мита Џамбас .Мита је имао жељу да направи нешто слично Шареној кафани, али да то буде само његово. 
     Отворио је гостионицу са собама Тигар која направи потпуну пометњу Шареној кафани. Најпре је то била гостиница која је подсећала на газда Ранђелову кафану у најранијим данима да би касније постала велелепна  гостионица по називом Џамбас. 
      Јака конкуренција полако је гасила велелепну лепотицу крај Цариградског друма. Полако се назирао крај деветнаестом веку, Одлазио је ненаметљиво много тише него што је долазио. Почетак овог столећа је био тако буран да је ушао у животе овдашњих људи брзо, нагло и бурно.
      Мала варош на Белици је стајала гордо на ветру који је долазио са југа. Река је текла, али више није одвајала српски од турског дела вароши. Није било више Турака у Јагодини. Црква коју подиже кнез Милош је била узданица српском живљу који је одлазио недељом да се моли да се прошлост никада не понови. 
     Варошани су памтили газда Ранђела и његову кафану. Памтили су ученији Јагодинци професора Ђуру, а многи га се сећали као строгог наставника сликања чији је  поглед исијавао неком сликарском топлином. 
     Јагодинска реалка је стајала у центру вароши и поносила се својим свршеним ђацима. Ти ђаци су неретко свраћали на по једну у шарену кафану старог Аранђела Милосављевића. Знали су варошани да ће се мењати власници и закупци овог здања, али знали су да је време када је газда Ранђел био газда непроцењиво. Знали су ондашњи мештани да ће се ова лепотица виђати само на разгледницама којих је остало много. 
     Јагодинско сунце се помаљало над крошњама и обасјавало кровове са којих су летеле црне птице, носећи у кљуну мрве и остатке хлеба нађене испод столова кафане. Свако време носи свој печат. Свако време има своје бреме. Док је на другој страни града Атанасије Таса Ивановић, цигански арачлија,сакупљао порез од својих гаравих војника, неки други људи су се окупљали у крило газда Ранђелове меане. Окупљали су се и стварали дух једног давног времена