“Мој завичај је тишина, моја храна ћутање. Седим у своме имену као веслач у чамцу. Не могу да заспим колико те мрзим.” (Милорад Павић, Хазарски речник, Извор:
www.goodreads.com › quotes › 1266900-nekoliko-stotina-godina-po…
Лица: Даница, Петар, Глас.
Даница и Петар седе за столом, једно другом преко пута. Испред сваког од њих је лаптоп. На средини стола је картонска преграда која их одваја, тако да се међусобно не виде. Иза ње је на зиду фото тапет који приказује део стана (прозор, полицу с књигама, слике), а иза њега фото тапет на ком се види део зида, прозор у ком је воћка, на зиду је икона његове кућне Славе. Обоје куцају по тастатури лаптопа и тако “разговарају”. Како дописивање одмиче они све жешће куцају.
Даница: Опет и опет ти кажем, чак и они који не могу написати песму могу одвојити време и прочитати је. Мораш мало и да читаш, да посећујеш изложбе и позоришта. Ти ако на позиву за промоцију неке књиге не пише “закуска”, не идеш. И како онда да те волим, ценим и слажем се с тобом?
Петар: Твој проблем је у томе сто мислиш да много знаш, а у ствари мало знаш и о животу и о послу. Али то није најгоре. Најгоре је то што нећеш да учиш. А учи се тако сто чујеш и друге око себе. Писање поезије, планинарење, то су све саме глупости. Треба да пешачиш и то 56 км дневно. Можеш ли то? Наравно да не можеш. Зато ради нешто друго. А то друго је управо физикалисање које теби итекако треба. А ти га упорно избегаваш, јер ти је испод части. И јер те мрзи да узмеш крпу.
Даница: Ја стварно не умем да одузимам туђе време и рад, па да кажем наведеној особи да не зна о животу и послу ништа (као што и не зна, јер да зна, не би ишла било шта да уради код неког ко јој није ни род, ни “помоз Бог”). Што се тиче осталог (шта све друго треба да радим осим планинарења, колико пута треба да перем косу, итд), иста мета, исто растојање.
Петар: Косу треба да переш два пута недељно, најмање. Па макар и код фризера. Можеш ли то? Мој фризер у Пироту каже да косу пере сваког дана. Можда он мало претерује, али је чињеница да коса у току дана сакупи највише прашине и остало. Не смеш да се свађаш око безначајних ситница. Има много важнијих и ургентнијих ствари од шерпи, лонаца, кашика и виљушака. Успешни људи разговарају о пројектима а не о безначајним ситницама. Они одреде приоритете у послу и животу.
Даница: Ево, опет ниси одолео да ме вређаш да с тобом говорим само о шерпама и лонцима, за разлику од других, немој ми рећи, жена, са којима говориш о пројектима (као да смо ти и ја када смо заједно дипл. инг машинства и магистар правних наука, а не мушкарац и жена). Други не спавају поподне, за разлику од мене, па су нешто створили, пуно пута си ми рекао. Немају потребе и разлога да за себе кажу да су магистри наука. Да ли ти имаш неке комплексе када је моје звање у питању (без обзира што нисам материјално обезбеђена, нисам запослена у некој бољој фирми, немам велику плату, итд)?
Петар : Желим да ти кажем, а ти опет немој да прихватиш:
- не можеш да тражиш да ти неко донесе кишобран по киши, на рачун свог здравља, као што си учинила приликом нашег другог изласка;
- не треба да кажеш: нећу да физикалишем јер сам магистар наука. Треба да физикалишеш јер је то здраво и за тебе и за твоју околину. Очекивао сам од тебе да узмеш крпу и да опереш моје и твоје купатило. Тиме ћес помоћи и мени и себи.
Даница: Ја сам прошле недеље само желела да завршим песму за књижевни конкурс, а ти си ми увече (као и сваки пут), рекао да сада треба да слушам музику, одмарам се. У току следећег дана си ме закопао шљивама, па паприкама, и све тако, само су твоји планови, прохтеви, и остало битни, моје је све неважно.
Петар: Не смеш, никако, да кажеш “ја, магистар”. То те руши јер је неукусно. Ако то заиста јеси, то се види. Ако се не види значи да ниси. Зато се потруди да се види. О теби треба да говоре твоја дела, а не твоје речи.
Даница: Ја тебе, као ти мене, не вређам, нити ми је то икад пало на памет. Ја себе само браним од твојих ставова (“имам два камена, један је писање, а други пешачење”). Осим тога, не волим неискрене везе, где бих ја морала да кажем да нисам била код фризера, педикира, зато што си ти из XVI века, па ти се то не свиђа, итд. Шта ће тек бити када не будем имала ни тих својих 400 динара за фризера, размисли мало (или да ја ставим прст на чело)?
Петар: Не смеш да тражиш новац од мене, јер ме то вређа. То значи да ниси са мном због мене, већ због мојих пара. Ето ја рекох, а ти види шта ћеш сада. А ја увек могу да се снађем. Има их толико које би желеле овде да живе и да уживају у овом рају. Оваквим понашањем ти ћеш ме само изгубити.
Даница: Ја сам мислила да на јесен издам стан и доселим се код тебе, али, колико видим, ти имаш много интересантније опције. Према томе, молим те да ми донесеш моје ствари.
Петар: Сама си их доносила, па их сама и однеси. Ја немам времена да се бавим глупостима. Рок за реализацију мог пројекта је за десетак дана. Након тога бих могао, мада, нисам сигуран, ја увек имам пуно посла.
Даница: Онда ћу доћи по њих, не желим да друга жена опет користи моје кућне папуче и хаљину, и да пече торту у калупу који сам ја донела.
Картонска преграда пада, они се гледају у очи, она тражи своје ствари, он их јој спремно даје. Ништа не говоре. У моменту она прелази целим телом на његову страну стола, узима ћушкопек (пекач паприка), он виче “То је моје, то је поклон за породицу, за кућу”, она је неумољива, узима и то, свађају се, туку, у позадини се чује Глас који рецитује песму “Не бира се љубав” Пере Зупца:
Цитат :
Не бира се љубав
као ни смрт.
Све је у књигама
дубоко под морем
записано.
Језиком незнаним нама,
небесним писменима.
Нити се одупрети можеш
нити прескочити дан.
Као што не можеш
туђи сан уснити
нити оком другим
видети.
Волео бих да ниси ти
она коју у овом часу
волим.
Перо Зубац
У моменту, она се нечег сетила, прекида тучу, каже:
Даница: Летос сам код тебе почела да стављам пијано воће. Тегла се налази у ормарићу испод степеништа. Треба проверити у ком је то стању, па, ако није употребљиво, бацити. Уколико је употребљиво, може да се дода јужно воће, па да се користи.
Завеса пада.
___________________________
Биографија др ек. Љиљане Фијат
Љиљана Фијат рођена је 24.јануара 1959. године у Зрењанину. Дипломирала је на Економском факултету у Суботици, Универзитета у Новом Саду. Магистрирала је 1997. године и докторирала 2010. године на Економском факултету у Београду Универзитета у Београду. Објавила је књигу „Мере против прања новца у банкама” (2012), а у коауторству са др Александром Чуданом књигу „Ризици и превенција прања новца” (2015). Ауторкиња је и коауторкиња двадесет научних и стручних радова.
Објавила је збирке поезије „Софија од Месеца“ 2011. и „Осећање Принципа“ 2016. године. У Републици Бугарској објављена јој је двојезична књига песама "Небеске птице" коју је приредила Алтенка Сапунџиева, 2016. године.
Члан је Савеза књижевника у отаџбини и расејању (СКОР) и Друштва књижевника Војводине (ДКВ).
Живи у Новом Саду.