Добро је што не разговарамо.
Друкчије, ти би се разочарао,
И не би могли да се претварамо
Не, ништа од глуме.
Али твој хоби постаде ми струка.
Из те музе створих изуме
У маниру твојих несташлука.
Можда јесам одоцнио. Ипак,
Нисам закаснио. Надам се...
Поново пишем. Опет наивно битак,
Детиње верујем да речју мењамо атласе.
Ходај земљом, небеса су празна.
Не дај срцу далеко из груди.
Не срљај у љубав, биће је вазда.
С људима к’о с људима, човек буди.
Ма, не треба у будућност да гледаш.
Несрећа нас учи да читамо унатраг.
И не пишем ти због тога. Само се изједаш.
Већ да те замолим за опрост... Носио га враг.
Причај ми о себи. Подсети ме.
Насмеј се. Кажи да ниси љут.
Да и даље породици чуваш име.
Да си још увек завичајем надахнут.
У супротном, поносан би био.
Али овако сам срећнији.
И веруј ми ништа ниси изгубио,
Штавише. Постајеш вековечнији.
Питам се, разумеш ли?
Небо се може украсти...
Дете си. И много бисмо прешли
Питања, али... брзо ћеш одрасти.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Алекса Јаџић рођен је 7. јула 1997. године у Београду где и живи.
Завршио је XV београдску гимназију и потом на Факултету
за културу и медије дипломирао новинарство где је сада сарадник у настави на неколико предмета. Током основних студија био
је новинар портала iSerbia, Радио
Београдa 2, портала
Агроклуб... Вишеструко награђиван у сфери поезије и кратких прозних форми, као
и у новинарској струци, објављује своје радове у књижевним часописима, антологијама
и зборницима у земљи и иностранству. Тренутно завршава мастер политиколошке
студије религије на Факултету политичких наука у Београду.