Посвећено Милици Кузмановић, мојој сестри
Моје песме јесу тужне риме,
Које писах ја за овим столом.
Све изгубих, помирих се с' тиме,
У вртлогу без милости, наде,
У који нас овај живот хвата,
Зли ти људи много тога раде,
И помислиш: "Не постоје врата,
Кроз која бих могао утећи
Негде тамо, у неку тишину.
О, касно је! Не могу побећи
С' мојим болом, макар у дивљину!"
Усамљен си годинама. Патиш.
"Чије грехе ја сада испаштам?"
И пожелиш да муке прекратиш
(У очају човек мисли свашта).
Али ипак, Свети Бог се брине,
Кад ти живот душу чупа, вади.
Мени једно питање тад стигне:
"Брате мили, како си? Шта радиш?"
Ко то мене пита како ми је?
Која ме се особа то сећа?
Да ли ми је она род, ил' није?
Питање је њено моја срећа!
Њу је живот газио, тукао,
Много више него што је мене.
И за мене беше суров, зао,
Али све се на добро окрене.
Која мене особа то пита?
То занима сада многе, знам.
Када свако својим путем хита,
Кад на свету осетим се сам.
А пет речи откриле би тајну,
Једну тајну као Сунце светлу.
Склопиле би одгонетну сјајну:
"Моја сестра, најбоља на свету!"