Љубица Перовић: Неодржива дистанца

-Госпођо, да ли сте Ви последњи у реду?- обрати се углађени старији господин нешто млађој дами, држећи се на препорученом  одстојању – више од метар.

-Да господине!- најљубазније му одговара госпођа након што га је осмотрила од главе до пете, па настави – Без обзира на реалну опасност од вируса ово чекање у реду, усред ноћи за нас пензионере, крајње је понижавајуће. Још су људи срећни што могу да изађу из куће, попричају са неким, упознају се... Не могу ништа од тога да разумем... Не могу ни са ким ни да разговарам, депресивна сам! Ни до чега ми није али не желим да ми комшије купују храну. Па то је тек недопустиво за неког као што сам ја. Ако наручите да вам доставе намирнице – донесу све погрешно. Ма све заједно ме потпуно депримира!

-У потпуности Вас разумем, али као пензионисани лекар могу Вам рећи да је то у садашњим условима апсолутно оправдано и једино могуће као превентивна мера. Знате, ми људи смо недисциплиновани...

-То је тачно, господине... – упаде му у реч депресивна дама којој није до разговора - Али ја нисам успела ни да легнем, а већ сам морала да устанем! Ја не могу да изађем из куће док се не истуширам, нашминкам...  Погледајте само како сам се обукла! Па мени раније не би могло да се догоди да изађем у тренерци и патикама. Знате, ја волим да жена личи на жену! Волим женствену моду – хаљине, високе потпетице...

-Госпођо, и овако јако лепо изгледате!- оте се овај комплимент иначе врло повученом, па из тог разлога, и усамљеном господину.

-Ма ајте молим Вас! Ви сте само, види се, врло фини. Могу мислити шта би ми рекла ћерка да ме сада види. Живи у Америци и стално ми шаље гардеробу и шминку. Каже: „Мама, увек си била дотерана и молим те да тако и остане док си жива.“ Ето! Оба детета су ми иностранству. Тамо су студирали – тамо су и остали! Па где и да се врате? У овај ужас од земље где влада примитивизам, простаклук... Где стручњаци, као што су они, живе бедно а богате се политичари и криминалци! Деца ме стално зову да дођем код њих али они по цео дан раде, а ја овде живим врло динамично и организовано. Три пута недељно –  јога, једном недељно позориште или концерт класичне музике, имам своју фризерку, козметичарку... Е па то је сада цена што све ово морам да превазиђем потпуно сама. – исприча у једном даху дама посебно нагласивши „потпуно сама“.

-Апсолутно Вас разумем. И моја деца из истих разлога не живе овде. Да ли можда идете на променадне концерте недељом на „Коларцу“? Ја их посећујем редовно јер је заиста диван програм. –  дамина прича отвори срамежљивог господина за разговор. 

-Како да не! Редовно са мојом пријатељицом Секом. После концерта Сека и ја прошетамо Кнез Михајловом, погледамо радње и онда седнемо на кафицу. Право уживање! Па мени се и учинило да сте ми познати! Ма сада тачно знам и где увек седите. Два реда испред Секе и мене. Знате Сека је била професорка клавира тако да ме она увек упути шта и како треба слушати. Мада сам ја и велики љубитељ опере. Ево, стигосмо на ред! Како је брзо прошло у тако пријатном разговору са Вама. Баш сам Вам захвална на друштву. Скоро да сам заборавила на ову срамну ситуацију коју су нам наметнули бездушни политичари покривајући се Вашим колегама.

- Ја сам Вама захвалан на друштву! Надам се да нећу бити превише наметљив ако Вам понудим помоћ да однесете купљене намирнице до куће?- изговори господин пребрзо да га не изда храброст.

-Господине, Ви сте прави џентлмен! Тако сте љубазни и драги. Таман ћемо попити кафицу и наставити разговор у нормалнијим условима...- настави дама да преде своју причу а господин заборави на предвиђену дистанцу коју препоручују његове колеге.

___________________________________________________________________


Љубица Перовић, рођена у Београду где је и дипломирала виолину на Факултету Музичке Уметности. Била је члан Камерног оркестра „Душан Сковран“, а сада ради као професор виолине у Музичкој школи „Мокрањац“. Као музички извођач и педагог  добитник је више награда и стекла је звање педагошки саветник.
    Била је сарадник удружења „Сусрет“ у пројектима који су се бавили психо-социјалном подршком деце лишене родитељског старања, деце жена жртава породичног насиља као и креативним радионицама за децу у оквиру фестивала Бемус 2003. и 2004. 
     Ауторка је музичких бајки које су, адаптиране у представе, од 2009.  доживеле више  извођења. 2015. почиње са писањем кратких прича које су објављиване у зборницима: Алма; Асоглас; Кутија љубави; Златно перо; Креативна радионица Балкан; Црна овца; Свитак; Чупава келераба; Аргус; Мала птица; Савез књижевника у отаџбини и расејању; Златна реч;Књижевне вертикале... Неке од прича су награђене.