 |
| Гордана Марковић |
(Рецензија књиге Гордане Марковић
"Написах ти стих али га не послах")
Песникиња својим унутрашњим оком види
сакривену лепоту, на једној, и здање патње, на другој страни. Зато она из
прадубине властитог бића слаже мозаик свих нас, а у том мозаику, хтели ми то да
признамо или не, налазимо се сви појединачно, јер све о чему пева Гордана
Марковић свако од нас, на овај или онај начин има у себи. Управо из тог разлога
оваква разуђеност овој поетици даје драж трајности.
Песникиња својим животописом душе потврђује златно правило да је истинским песницима поезија основно извориште и коначно уточиште, нарочито како је својевремено луцидно приметио Оскар Вајдл, да кад "поезија пише песника" а то је зато што у сваком истинском песнику чучи разиграно дете док песник, како примети Емерсон, верује "да су сви људи песници у срцу". С друге стране, ова књига на најбољи могући начин потврдила је свевремену мисао генијалног Јована Дучића да "нема великог књижевног дела које није поникло из бола..." јер ово созерцање ( ) указује на узрочно-последичну везу нас самих у нама и око нас, као и што, како је својевремено написао филозоф Божидар Кнежевић "велики болови траже велике душе и само велике душе трпе велике болове", а управо све то нам пјесникиња јасно и гласно саопштава у антологијској песми "Име ти дозива" коју овде у целини цитирам:
"Написах ти стих,
али га не
послах.
Душа ми
стално за тобом замире,
као што
земља дрхти
и лавина
ка небу
полети са
јеком,
тако моја
потиснута туга
кроз
стиснуто грло
криком
име ти
дозива! (Име ти дозива)
Ова најновија књига Гордане Марковић састављена је из три циклуса: "Име ти дозива", "Кругови живота" и "Пешчани сат мојих руку".
Са овим циклусним тројством песникиња је потврдила тачност Аристотелове максиме да "бол не треба да надјача свест" и управо тако је поступила песникиња која у себи носи космички бол после смрти ћерке у цвету младости, показавши свима нама моћ која само моћнима успева:
"црној птици не смем да дам
да слети на твој обелиск бели...". (Светски дан мајки)
Мајчин бол за изгубљеним дјететом стиже до
неба, а Бог на небесима зна да не може бити свуда па је зато створио мајке које
руке своје деце држе врло кратко, али срца заувек. Зато песникиња, као боголико
и срцолико биће, у својој дубокој лирској сети, с времена на време, води
метафизичку расправу са самом собом и
"Зато сада кад бреза зашуми
душа
замре
и болна тугује...", (Кад брезе зашуме)
јер, уосталом, иако свесна своје унутрашње снаге, песникиња с правом, које почива на Божјем праву, у свом великом болу себи дозвољава да тугу и бол претвори у дијалошку слику до те мере да јој поезија постаје алхемија њене душе, која после читања ове књиге неће бити само њена већ свих савесних читалаца.
Упркос свему песникиња се храбро хвата у коштац са свим наметнутим датостима кроз лавиринте свести и подсвести, поставши оригинални истраживач суштине поетике и животне драматике, јер мудри живе у складу с природом и властитим разумом, постижући на тај начин мир душе у општој и дубоко личној узнемирености. У том нечујном вапају за смислом песникиња Гордана Марковић усвојила је став Виктора Франкла по којем се човеку може много узети, осим последње од људских слобода, осим права на избор става у било каквим околностима, дакле, право на избор властитог пута, а управо ова књига је пут који је изабрала песникиња. Осветљавајући властити пут у наметнутом мраку снагом ерудите и мајке, песникиња је дала смисао својој патњи коју снагом воље стваралачки твори како би у себи имала снагу да исцели ране на души и срцу, а управо то је виша сфера оптимизма, јер, како је својевремено приметио Херман Хесе, Бог нам не шаље очај да би нас убио, већ да би нов живот у нама пробудио, а управо то постаје и кредо песникиње која поручује:
"Кад целог живота трпиш
и осмехом
уместо јауком животу пркосиш...
... Ми се
живота одричемо,
али се живот не одриче нас" (Можда живот),
иако је
виновник пјесникиње животне трагедије изван домашаја закона
" Ланац зла је јак и он је на слободи!" (Благовести),
што
пјесникињи даје снагу да синтезом начела: хтјети, смјети и умјети, порази све
поразе, па зато нас песникиња најсугестивније уверава да је јака личност у
стању да савлада препреку на путу, а да је само мудра особа у стању да пређе
цео пут. Само снажна и мудра личност у стању је да каже:
"Не дај се очају, ни безнађу,
не дај сузом да ти живот истиче из очију..." (Не дај се),
јер, уосталом, песникиња је срцем и душом пригрлила златоусту поруку Светог Николаја Српског (др Николаја Велимировића) која гласи: "Није овај живот за правдање себе него за обличење себе". Песникиња је себе обличила кроз небеску одлучност душе:
"Треба ми стих,
који ће
бити један од многих
у песми
што води смрт
изван
простора где су људи... (Треба ми стих)
Носећи свој бол за изгубљеном ћерком у
цвету младости као чињеницу да без бола за изгубљеним постаје крај осећаја,
мајка изражава свој бол сугестивним речима, јер, како је приметио Вилијам
Шекспир, бол који се не говори гуши пуно срце, док оне не пукне, па зато
песникиња изнутра крикне до неба:
"И све теже се сагиње да помилује и пољуби лик
на мермеру што га руком, ил' образом греје..." (Ветрови олујни и небо оловно)
Ову врсту бола мајка никоме не жели. У
властитом крику који само небо чује мајка свима нама поручује:
"Спознах,
ви
немојте никада“ (Спознах),
да би,
борећи се са властитим искушењима означила песничке координате на
егзистенцијаалном простору на коме доминира породица, док, с друге стране,
постоји простор наметнуте зле стварности у којој нема вољеног бића, па зато
песникиња с правом поставља питање:
„Шта то
Космос са мном ради?
Нова ми
искушења шаље и прати
докле ћу
да издржим...“ (За руку ме држи)
Бол и
туга и људској души дођу незвани, али сигурно неће отићи ако су затворена врата
душе. Зато песникиња у дубоко проживљеном исповедном тону држи широм отворена
врата душе:
„Не
радује се нико
ако за
оброком плачеш и једеш...“ (Време садашње)
Стално присутна туга мајке, истог
интезитета као и у тренутку губитка,
најилустративиње се види још и у изузетно сугестивним песмама: Стих,
Ружа, Опрости, Два трага у песку, Време,
Недеља, Она спава, Клица песме, Дани пре твог рођења, Све ми је, Голубице,
Ветрови олујни и небо оловно, Спознах, Киша у мени, Моја ти, пробуди се, Поруке
за будућност...
У другом циклусу песама „Кругови живота“
посебну пажњу привлачи прва песма по којој је и циклус насловљен. У њој
песникиња глорификује исконску вредност завичаја која је нарушена, због чега
дубоко жали, а истовремено евидентан је ламент због „љубави несуђене“, да би се
тај ламент потврдио и у наредној песми „Љубав у песмама“ нарочито
најсугестивније у стиху „Без љубави срце је као црна рупа у Космосу“.
Евидентно је да нас песникиња наговара да
се трудимо да будемо бољи, узвишенији, емпатичнији, племенитији, а мисаоно и
емотивно биће највише оплемењује љубав, јер, како је устврдио Вилијам Шекспир
“све што се ради из љубави, ради се изван добра и зла”. Познато је да ако
покажете љубав ништа не губите, док губите ако љубав прикривате. Зато Бог
наоружава љубављу оне које не жели да види поражене.
На
добитку су сви ако, како је приметио Ерих Фром, не кажу волим те јер те требам,
већ кажу, требам те јер волим, а све то видимо у скоро свим песмама у овом
циклусу.
У трећем циклусу „Пешчани сат мојих руку“
песникиња гномска промишљања наслањају се на максиму Меше Селимовића „Оно што није записано и не постоји...“, а кроз
све ове минијатуре, у већој или мањој мери, провлачи се бол мајке за дететом у
цвету младости. На овај начин песникиња је заокружила своје лирско тројство са
овим трећим циклусом. Лирско тројство у овом случају никако није случајност већ
чињеница.
Збирка „Написах ти стих, али га не
послах“ је четврта по реду књига врсне песникиње Гордане Марковић. Претходно су
јој објављене књиге: Души моје душе, Ћуприја 2016. године, издавач Књижевни
клуб „Душан Матић“; Додир лептира, Нови Сад, 2019. године, издавач СКОР и Херој
мог живота, Нови Сад 2020, издавач СКОР.
Ову
најновију њену књигу такође објављује Савез књижевника у отаџбини и
иностранству (СКОР).
На крају, песникињу Гордану Марковић
укључујем у вишевековни круг најзначајнијих српских поетеса, а тај круг почев
од 14 века, по мени, чине песникиње: Милица Хребељановић; Јелена Мрњавчевић;
Анка Обреновић Константиновић; Стака Скендерова; Еустахија Арсић; Драга Дејановић; Милица Стојадиновић –
Српкиња; Ана Христић; Јелена Димитријевић;
Вукосава Велимировић; Милица Јанковић; Десанка Максимовић; Гроздана
Олујић; Дара Секулић; Даринка Јеврић; а
од живих савремених још и Милена
Јововић, Љубица Милетић, Мирјана Стефановић, Радмила Лазић, Љубица Арсић и тако
даље.
Имајући ово у виду, издавачу најтоплије
препоручујем да објави ово зрело песничко дело, читаоцима да уживају у чарима
поетске речи, а песникињи даља прегнућа и поетска достигнућа.
Острог,
На Светог
Стефана
9. јануар
2022. године