Тара Ракочевић: Тежина трептаја

ОГЛЕДАЛО

Тежина трептаја огледа се у недогледу,
Док душе говоре песмама немим,
Колико почетака живи у једном преокрету,
Док Сунце и све звезде искре сузама бледим?

У одразима назиру се реченице што у речима не налазе места,
И бујица што ломи погледе, па почетак изгледа као да од искона преста'.

На маленом се стаклу спајају јуче и сутра,
Опијене ноћи и мамурна јутра,
Лаковерна кривица и уморна радост,
У огледалу пољубила се свака крајност.

Додирнуше се дна и рубови чаша,
Од викања урлици остали су без гласа,
Али две се сене сударити неће,
Док из њих натопљени дашак у догорели пламен слеће.

Препунио се свод тих дрхтавих сенки,
Што се слепо у огледалу гледају,
А стаклићи троми и меки,
Њихову даљину обесно цепају.

Чије су те бљештаве сене,
И зашто погледе своје не чују?
Кад међусобно једна другу плене,
Док у одјецима својим прећутно нестају


РУЖА

Колико ружа је потребно од сна до јаве,
Колико латица и звездане прашине
Да позову речи што таје
У даљини бљештаве помрчине?

Која је ружа она права, једина и стварна,
А која пластична, сува и осликана?

Лепша ли је на платну или у даљини
Она што твоје и моје осмехе криви
За безразложан нам устрептали смех
Који се рађа и кроз срећу и кроз бес?

Која је ружа твоја, а која било чија?
Да ли је она што срцу док га рањава прија,
Она твоја, или ничија?

Да је одувек ничија, за њу се не би ни знало,
Као за милионе бескраја што нежно се топе,
Ни име се не би више звало,
Ако га као твоју ружу нико отме.

Да ли си је никоме поклонио?
Или је нико сам однео?
То је тишина која само теби говори,
То је лом што се само пред тобом не преломи.

А ја, никад нећу знати,
Која је ружа била моја,
Па ћу занавек сваку ничијом звати,
Док једнину узалудно цепам од безброја.