Често ми у мисли као вода надођу сјећања са љетњих распуста проведених у очевом селу, у које су га по рођењу донели још док је био у пеленама, ушушканом између велике и мале планине познате по станишту јастребова, који као каква праисконска тајна кроз вријеме пркосе ловцима. Обично мисли застану у ноћима из којих су и снови бјежали у нова озарена јутра. Слаба нада добрих мисли, звјездоносних, вјечно трајна у бојама непролазности. Упијао сам те слике из прича које сада постоје још само у сјећањима. Мало обрадиве и плодне земље наспрам толико јаловог неба. Мука и тврди мирис земље од зоре до звијезда. Жуљеви на длановима уздрхтали, ишчекујући топло будуће зрење. Буђење свјетлости због јутра, због дана, буди и бистри у мени све оно мутно и у сну нерашчињиво. Зов новог бунтовног јутра, увијек истог а опет тако другачијег. До танчина памтим тај у шпалир постројен низ јасних сјећања. На клупи испред бачваре сједе ђед, отац и стриц. Разговарају о сагореном времену док мотају дуван, затим се нијемо препуштају пријатној тишини, која попут чаробњака у мук хипнотише све звукове из окружења. Сједим поред њих на старом дрвеном троношцу као у каквом удобном крилу вјечности њежнијем од сна. Непрозирни мрак нарушава жар са њихових цигара. Ђед једини мота дуван у перушину од кукуруза. Необични мирис надражује носнице, најсличнији мирису дувана помијешаном са мирисом свјежих кокица...
Ноћ је дисала успорено спарним плућима љета борећи се за дах. Са руба ноћи, кроз запару љета на умору пуже љепљиви мрак. Занијемјеле ријечи тону кроз ваздух не слутећи на своју вјечност, падају као презрели облаци са излисталог дрвета живота. Искре упијене у стварност, које ће касније дати пламен или букнути у прекаљену ватру. У оближњој шуми тихо је бујао живот. Тако уснуо више се осјећа него што се примјећује у тој шумској дубини. Поток бешчујно шуми њеним крвотоком, пјени по нагом камењу као неизговорена узаврела ријеч. Све појаве у природи су важне, нема ту великих и малих појава. Међу њима нема никаквих пођела, јер природа није ограничена као што је ограничен људски систем. Огромна је и непрегледна машта природе. Ни свевидеће око (са диоптријом да види све) не може виђети толике могућности те маштовите чудовности…
Отац се први трже из опијајуће уснулости, надахнут љековитом тишином, поче рецитовати:
ЧЕЛО ГЛАВЕ КАМЕН
Лажне су речи кад се песма твори
Искрена је само неканула суза
Има ли снаге да се то одболи да се стид изгуби
Из пламена ружа гипкост да се врати обурваном храму
Да се негде нађе друга реч за таму
За птицу у магленом сунцу
У другој кори нов сутон да заболи
Или да изгори бели застор груди
Чије свануће руди нову мисао опстанка
Чело главе камен избрушен и бео
У својој ћуди да пробуди јутра ледена
Да глас ил само звук чежње
Запали непресушни пламен
Трајањем облива просторе мук.
„Понекад човек мора да заћути да би га боље чули”, рече ђед, док му је дубока бора цијепала избраздано чело на двије половине. Боре су наши неминовни судружници у трајању, стичемо их још у ђетињству и носимо даље кроз већи дио живота. Увијек су ми биле драже оне око уста кроз смијех стечене, него боре са чела настале од разноликих мрштења. Ђед одби још пар димова из цигаре па настави да прича. „Благословен је онај који ћути када нема шта да каже. Ћутање је злато, записано је у народној мудрости. Често ћутање може и главу да сачува, у то се уверио и твој прадеда, више пута у немачком логору”, затим се нијемо загледа у моје безборно чело. Чинило се као да ми на том немуштом језику понавља-упамти то, упамти добро! „Живот је стварање будућих сећања”, додаде стриц. „Опа, неко је у међувремену читао Сабата", рече отац. Сва тројица наставише наизмјенично причати приче из сјећања заробљених у логору непоновљивих ријечи. Слушајући их пажљиво, сјетих се обећања датог властитом имену. Када би један од њих застао, други би настављао причу са порукама васељене записану на репу комете. Јер некада давно све је било ватра. Атоми и звијезде су ватра. Свако је носио своју ватру кружећи кроз ту ужарену игру постојања…
Једни говоре само да би нешто казали, други пак само када имају шта да кажу. Али то је већ нека друга прича, не бих то сада да објашњавам, јер објашњавање је у ствари само недостатак виђења. Била би то пренатрпана прича, нагомилана као приђеви који гуше сажетост и отупљују бриткост ријечи потребних да би се испричала прича о прађеду. Прича о прађеду мора дубље да оживи и да се јаче испољава, очишћена од свих сувишних утрпаности. Можда би радио-драма била најприхватљивији израз казивања прађедове приче.
(Замислимо жубор и отицање воде као звучну подлогу за говор главног јунака и Судбине могу почети са својим првим емитовањем...)
И: Лежим. Ћутим. Мислим. Ништа и никог не гледам. Знам све. Бели кревети, бели чаршафи, бели људи. Ништа се не мења. И то ме уби. Доктор каже да морам да мирујем. Није добро. Ушао сам у шесет пету. Мало, бога му. Слаб сам. Немам ни кило за сваку годину. Мислим се. Све је могло да буде другачије. Сви старци тако мисле. Само, ја нисам стар. Ја сам само слаб. Даће бог да буде боље. Овде је добро. Ништа ми не фали, а све ми фали. Располовљен сам овде, овде у грудима, у глави, у срцу, где ли? Све што сам имао остало је тамо, на Буковој глави. Не што сам имао, како тако могу да кажем, па још сам жив. Све што имам. И што ћу још имати. Уф, опет, ево осећам га долази...( Замислимо кашаљ туберкулозног болесника) Добро је. Нема крви. Можда ће стварно да буде боље. (Замислимо поново кашаљ-овај пут нешто слабији)... Немам снаге ни да се искашљем ко човек. А некад сам џак од сто кила ко повесму вуне носио. Био сам млад и јак. Ко од оне стене са Букове главе одваљен. Зато сам добро и пролазио у немачком лагеру. Док имаш добра леђа увек ће неко да се нађе да седне на њих. После...Ех, после...Ево, кашаљ, болница, бели кревет, бели чаршафи, бели људи. Ко да ниси жив, па ето... А у немачком лагеру био један овако ко ја сад. Тамо негде био из Босне, из некакве крајине, чини ми се...Знам да је спомињао неку гору Козару и воду Уну, како ли беше...Два му сина била у партизанима, а усташе и Немци му побили све у кући и кућу запалили, а њега у лагер...Јадник...Пођемо на онај рад, ко на кулук, а он преплиће ноге, једва иде...ал мора се...оде глава. Ми му у почетку пробали да помогнемо ал не да Шваба. Онај бич, корбач па се лема...Мало је био са нама. После рата нађем новине и видим и његово име. Обрад Ступар се звао. Одвели га у други лагер, међу Јевреје и испробавали нешто. Колко сам разумео из новина ко дал човек може поново да постане животиња, тако некако, у неким кавезима. А онда су га удавили у некаквој гасној комори... Добро је кад имаш добра леђа...
(Замислимо звук „пуцкетања“ плоче као краћу музичку завјесу)
И : Сећам се оно четерес пете, снег се тек скинуо, ми у лагеру, возе нас неким камионима, по цео дан копамо ровове, увече поново у лагер. Јаучу оне сирене, буљуци авиона прелећу лагер, па онда нешто задудњи ко грмљавина...Чујем двојица до мене се сашаптавају : Енглези бомбардују Немачку...Фала богу, да се ово заврши па после нек буде како буде...Видимо и ми да Немцима није добро. Не мож да видиш немачког војника. Само старци, стражари што нас чувају и одводе на рад...И бога ми у пролеће не знам тачно дал је био април ил мај поведоше нас из лагера...Само два немачка стражара са стране, ми у колону и дођемо на једну ливаду. Стражари ставили беле пешкире на пушке, дођоше два млада Енглеза на мотору, један има чинове, други нема, узеше стражарима пушке и пустише их, а нама преко једног исто заробљеника што је знао енглески кажу да смо слободни и објаснише нам гђе су Енглези, где Немци, а где Руси. Први пут сам тада чуо да су и Руси у Немачкој. Било је, оно, и у лагеру оних писменијих што су се бавили политиком, али ми нисмо били са њима. Они су били у другој бараки и ограђени. Знам само, мало-мало, па чујеш одвели из политичке бараке двојицу, тројицу у други лагер. Знали смо шта то значи, осећали смо...Не знам ја то да објасним, ал то је ко кад поведеш јагње на клање, а оно блеји, осећа смрт... И, ништа...Неки остадоше ту, неки се разиђоше, а ја и мој исписник Станимир кренемо. Са Станимиром сам одрастао, заједно смо стоку чували, у исто време се некако и оженили, заједно у војску пошли, заједно заробљени, све заједно...Пођемо ми у ...у...ма како се звао онај град у Аустрији...добро...пођемо ми и гледамо, а оно да те страх уфати...Села и тако и тако. Ал вароши скроз наскроз разрушене...У једно село свратимо да тражимо нешто за јело. Нигде живе душе. Уђемо у једну напуштену кућу...Ништа. Само испретуране ствари. Једва у једној нађемо неколико кромпира. Испечемо их и онако неслане поједемо. Да је јесен па хајд-хајд. Нашло би се нешто у пољу...Овако...Наиђемо на једну посејану њиву...Кромпир, већ исклијао и избио...Ми копај, копај, накопамо рукама једно два кила оног располућеног и исклијалог кромпира. Тиме смо се и прехранили до воза у ... у ... опет не могу да се сетим како се звао тај град одакле су нам рекли Енглези да иде воз са заробљеницима на исток... Укачимо се у оне коњске вагоне и кренемо ... Мени се нешто овде стегло... Знам шта сам оставио код куће, ал не знам шта ћу да затекнем... Од четерес треће у јесен нисам добио писмо ни вест од куће...
Овдје се прича прекида. Из два разлога. Први, причу је прађед причао свом унуку, мом оцу, али је никада није завршио. Или је прича увијек имала другачији крај. И други, нисам хтио да измишљам јер то није добро за причу.