Милијан Деспотовић: „Живе камене душе“,
удружење потомака ратника 1912-1920,
генерал „Љубомир Марић“, Косјерић
Једино песник са смелошћу рудара, који се од ракијског казана у јаму
упутио, има кураж да крочи међу давно починуле, као да је на
свадбу кренуо, где ће загледати и бирати невесту.
Србима у потрази за погинулим, нису потребне архиве. Увек је више не
пописаних од оних чије су ћаге и пусуле сачуване. Колико год да их упишеш и
именом насловиш, више их остане. Само је под тим небом смрт родна, када му
је и на потиљку.
У ту потрагу и претрагу се упутио песник Милијан Деспотовић, који је одавно
многе душе, како песничке, сликарске, ратничке и друге, мученичке од жижљевине
заборава и немара међ људе вратио.
И записа да су крајпуташе у Срезу Црногорском, поново, неке из невида
„окупили“ неимари Удружења потомака ратника 1912-1920, генерал „Љубомир Марић“,
који дочуше зов из тишине јер „време је учинило своје. Наши камени војници
обрасли су у маховину а њихове споменичке легитимације изгубиле су видност и
читљивост. За многе, где ни путеви више нису проходни, претила је опасност да
падну поново од метка запуштености и зарасту у невидник.“
Ово је књига о окамењеним, од којих
се и камење склањало. Оно камење са људским ликом. А било га је. И има
га. И биће га. Куку брдима и планинама,
хоће их надвисити људски студен. Ако се у ајдуке не дигну гује у тим стенама,
маховином ће нам историја обрасти. Постаће северна и на петој страни света,
црна ко Црногорски срез са седиштем у Косјерићу. И све околне вароши ће носити
име тог среза, само ће ћата преносити мастионицу у другу варош, у којој је у
душану остало црнине за бар једну мајку.
Једино у Србији смрт роди, када град све убије, жега спржи и вода однесе.
У њој нема празног места за гробове. Ту је још чукун ђед капарисао парцелу
за унука. Не дај боже да је ко отме или препрода, мртав би му се крви напио. И
из празних гробова се вије дувански дим. То нека душа вуче задњи дим, чекајући
пупољак куршума.
Незнаник је празан војнички куфер,
умиљати гроб, материца наше историје, без буквице и бријаћег сапуна.
У обале у којој се не би могла ни гуја окућити,
има места за немушти камен, споменик са крстом уместо главе. Камен је темељ и
светионик, лобања за празну дупљу куле на Чегру. Сва недра мајки су Чегар и
окрвављени пањ са главом пуном панајије.
Ту је Деспотовић дошао, да причести Милораде, Радоване, Богољубе, Родољубе,
Кукуљубе и Јадољубе, којима су мајке по трновима и глоговима окачиле даровне
кошуље, које вране назваше пустолинама.
У свакој дупљи је по гавран и мајка, гуја и свилана сабља, којом јој је
срце расечено.
Ако му је воћњак пред погледом, сав је од шљива никлих из неких прсуја. Све
су шљиве исте, па и оне које су се у јабуке преметнуле, уза сваку је бршљан
сестрине кике и кора од лица изгребаних. Кад стегне мраз, па цикуну да небу
прозор разбију, то је од мајчиног вриска.
Ова књига, која је у место ордена на челу среза Црногорског, била би са
мање позлате, да ју је писао неко други, а не песник. У сваком имену је бар по
једно лицидерско срце испод имена којег нема. А то, што има војника без имена,
то је остављено мени и теби, да неко име упишемо, када престанемо за именом
трагати. Та крштеница не насловљена, остављена је каменој мајци, да може загрлити
сина. Да има где свећу упалити и јабуку оставити о задушницама.
У Србији би задушнице требале да буду бар два дана у седмици, да има два
Бога. Овде је једино дупло туге и несреће. Неко вели да су туге сузама окишиле,
па понекад затисну јарак костима. А онда се све у Мораву претвори и потоп
учини...
Када би сви живи Срби изашли да посете гробљанске њиве, не би их било ни за
вратине...
У Рогатици, 18. јануара 2022.