Без права на срећу
Околина наноси ми штету
Борим се са судбином тешком
На леђима носим етикету
На њој пише роба с грешком
Магнет сам за глупости
Увек ми се оне задесе
Стара рана још није зарасла
Осећам се тмурно, очајно
Туга је за срце пришивена
Не знам где је место тајно
У ком је моја срећа скривена
Тражим је, али безуспешно
Време ми се узалуд траћи
Зато плачем неутешно
Јер је никад нећу наћи
Лутајући тако се запитах
Док ми сузе из ока крећу
Да ли сам у ствари рођен
Без права на срећу
На крилима среће
Гледам на крилима среће
Како се Земља окреће
У свет несрећом обузетим
Не планирам да слетим
Тражим планету без људи
Па да се на њу доселим
Слободно нека ми се суди
Што срећу нећу да делим
Можда сам постао себичан
Сад кад сам се развеселио
Али ни са мном никад нико
Није своју срећу поделио
Туга ми је скроз дојадила
И макар заувек био сам
Ја своја срећна крила
Не желим ником да дам
Бранислав Живковић (2002), ученик IV/1 одељења Хемијско-технолошке школе "Божидар Ђорђевић Кукар" у Лесковцу, члан литерарне секцијe; ментор: проф. Марина Савић.