ГЛАДНИ СЛОБОДЕ
Из блатњавих
водâ поплављених пољâ
суве стабљике
травâ уздижу се попут
немоћних руку
дављеника; уперене
ка небу, потом
уз површину прилежу,
гурнуте ветром, да у кал тону.
Болна су крила птице, одмора тражећиу
уплетеним косама распусних оркана,из
немоћи кратких птичјих живота.
Слутим, зажариће се тама речи, слегнуће се
скоруп ускислих небеса и игле светлости
пробошће хоризонте понад брда;
као хорови кужних, што у тамницама
ноћи хује, дан небрушен нада биће
гладнима слободе.
ПАНДЕМИЈА
Данас се интелектуалци низашта не питају;
пребројавамо псе на улицама и говоримо:
превише их је. Није истина изгубљена,
само се пресвукла у друге прње и крпе,
негде чека зору, о којој су певали млади
фантасти, верујући у савршену будућност.
Умрла је вера у бољи свет; ко још помилује
пса и с њим подели свој зарађени оброк?
С псима нико више неће никаква посла.
Ја верујем у глобалну кривицу, у глобалнуневиност
; једно с другим чини суштину,
повлачи нијансе на линији два раздвојена
света, кривице и невиности.
Преживљавају пси, који не маре за разлике;
Све више нас је, који бисмо били срећни
да смо рођени као пси, јер пси нису уграђени
у устав; непостојећи су, без одговорности,
а неодговорност је, заправо, пандемија.
Ово је моја најружнија песма, тако сам сâмхтео
. Данас је дан као сваки дан: славимо
мржњу и ругобу, дан, као сваки, у коме се
ни за шта ја не питам; јер ја сам питање
за себе суи генерис, како би интелектуалци
рекли, који се ни за шта не питају; дан је,
свакако, погодан за учење псећег језика.
СТАЗА ЗА БЕСКРАЈ
Све друго у само неколико речи...
Камен у бубрегу упорно с литицепада
на литицу, кажу \u2012 ако се не смиридо
јутра... али "шта онда" не кажу.
Утеха је вешта ствар.
Заиста, разменио сам снове за дукате освита.
Пробудио сам се богат, са бројаницом
у руци, са тридесет три бола,
са тридесет три ране у животном сефу.
На стази за Бескрај.
ЗА НЕПОКОР И ПАМЈАТ
Мртвим траговима обрастао,маховином
праг и гроб нам је;
сад пошкропите ме причесним вином.
Подастрите све што не рекосте.
Да се зна: под облаке древног народа,узнета
је сен.
И говор нам истраја особит,ћутања
узнегованог трен.
Доба је, земља се душом благосиља.
Суза жеђи вечне на исповеди.
Да се зна: молитва нêма из насза
час загрљаја с тлом, узраста,рукама
за опрост. Да сен узнесена
истрајава; за непокор и памјат.
СПОРО ТЕКУ ДАНИ
Споро теку дани заглављениу
танким цревима тромог трајања;
несварљиво опиље, рђа живота.
Освит дана прогвирава из разапетогпрометејског
желуца на веригама,над
језицима огња од сувих јецаја.
Умрећеш, говори птица мртвозорница
(од нечега мора и она да живи),
издисај ми мити фином иловачом
и кореном свилене траве, која лечи;
прави је живот где смрт је мера,
убеђује ме: многи се нису поколебали,
никад, нити погледали икад за собом \u2012
нити усхтели поврат у неповрат.
Јован Д. Петровић (1950), Петровац на Млави, Србија; објавио 16 књига поезије, романе "Лина тврђа од камена" и "Глумица"; приредио више антологија и тематских зборника поезије и др; поезија му је превођена на неколико страних језика; члан Удружења књижевника Србије.