Милан Влајковић: Људска права

             У мој животни простор људска права су увек улазила...Последњих година учесталије, и бројније....И док онај животни простор некако успевам да заштитим од људских права ( питање је да ли је то баш тако како ја видим, - нешто и нисам сигуран да сам успео да се оградим и обезбедим), за радни простор ми то никако не полази за руком. Не  знам  да ли је за ово друго њихова количина, или можда силина,  тек радни простор ми постаје права ноћна мора и томе не видим никаквог краја.
           Одавно знам да људска права говоре. У неким годинама је то увек било, када Људска права разазнају, када створе гард ( ништа без њега) према окружењу – али, све сам више збуњен  што Људска права,  педљом од земље, тек стасала за рани предшколски период, знају све именице и глаголе, „ списак“ и „ фамилију“, знају када ћу да престанем да долазим у свој радни простор и докле ће „ моје“ да траје. .Имам чак  сазнање  о покушајима  и начинима да  ме ослободе  оног чега ја нисам харабар да се ослободим – посла са Људским правима.
          На Људска права сам упућен васцели дан. И никако не успевам да их задовољим. Иако мислим, и знам да нешто треба тако  како је,  Људска права „знају“ да то „тако не треба“. И често ме „пријављују“! - Имају и коме : Одбор за Људска права, Удружење за Људска права, Директор за Људска права, Министар за Људска права..
           Ја их све питам : где сам погрешио, шта сам погешио. Они не знају одговоре. Иако су сви имали текстове о Људском праву,  имали  и право и питање,  нико до њих није знао чиме је Људско право угрожено, посебно да ли  сам притом и ја нешто томе допринео : нико није ни знао шта ја то додатно треба да објашњавам Људском праву, нико није ни  знао да нешто може другачије од оног како је.
            Људско право је било све незадовољније ( ја такође), убеђено да је све више у праву и богатило свој бокабулар – именица, глагола, ширило “списак“.
           Једног дана из мене је провалило – јер сам се ваљда(коначно) сетио : Да није можда Људско право угрожено самим собом, и да ја сам тим немам никакве везе.?
            Опет нико ништа није знао. Рекли су само:  – Ћути. Тако треба. Шта треба, зашто треба?-  нико није одговарао.
            А онда сам , користећи као базу своју вечну дрскост, питао,  односно изразио жељу  да сазнам , да ли сам и ја Људско право.
           Тада сам чуо праву ствар.Не, ти си само  Људска обавеза. Ти ниси Људско право,  ти имаш етику! Е ту смо. Значи, закључио сам веома мудро, осим  Људских  права постоје  и Људска  обавезе, и на своју несрећу , ја сам Људска обавеза.
            Онда , кад чух то, и схватих шта треба да схватим, доведох у сумњу и свој став да се на тасу природне логике поларизују Људска права и Људске обавезе и да сам ја у заблуди. Почех да размишљам да није само у актуелним временима  могуће да на једној стране природне логике и таса стојим ја и понеки ми, а на другој страни Људска права, па Одбори, Удружења, Директор, Министар.
            И  одлучих  да прихватим да је то тако. Да будем трпељив. Бар за моменат. Можда ја нешто нисам схватио. Па ја имам  етику – паде ми  на памет додатно.
           Али нисам издржао дуго. Из мене једног дана неконтролисано излете: -Хоћу Одбор за Људске обавезе, хоћу Удружење за Људске обавезе, хоћу Директора за Људске обавезе, хоћу Министра за људске обавезе. Хоћу и ја да будем Људско право.
            Нећу само ја да будем Људска обавеза-
           Доста ми је Људских права.