(Посвећено Отаџбини)
У јеку борбе мрла без крика,
Радости страшна и избодена,
Утвара каткад без тијела и лика,
Каткад идеал, родиља, жена.
У мору суза стајала јетка,
Док валови дивљи пљускаху ребра.
Од мрачног вела сачме и метка
Данас дојиља, сутра већ варка
Што нестаје негдје у очима неба
Док рибара буде, биће и барка,
Кад нема дјеце, нашто и хљеба?
Зашто ти опет гулим рамена,
Раздирем скуте хаљине твоје,
Радости страшна и избодена,
Зашто ме нема кад сам све твоје?
А ја сам тек само од многих један
И зашто те поново остављам саму
У угао влажан, мрачан и ледан,
На очи твоје што навлачим таму?
Зашто ли, мајко, а само сам маса,
Гомила сива глинених лица?
И што сам без моћи, снаге и гласа,
У далеком јату туђинских птица?
Отмено горда у бари блата,
Под чаршавом костур без имало страха,
А онда опет искра од злата,
У вишњој стази небеског праха.
Опрости, мајко, преклињем, молим,
Опрости ребру скелета свога;
Гријехе кајем, а срцем волим,
И понизно стога стајем пред Бога.
Скуте ти љубим, радости страшна,
Цјелив мог срца вовијек ти предан,
Живим за зрно твојега брашна,
Јер ја сам тек само од многих један!
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Милица Боровчанин рођена је 31. марта 2005. године у Сокоцу, гдје тренутно похађа гимназију. Поезијом се бави од раног дјетињства, а до сад је награђена са неколико награда, како на нивоу БиХ, тако и у региону, али и шире. Њени радови заступљени су у двадесетак књижевних зборника и часописа. Њена прва збирка поезије, под насловом „Безимени човјек“ објављена је 2018. а друга, „Сунчев човјек“ 2020. године.