Мирослава Релић: Одбијање

    Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
    Кроз први погрешан корак који начиниш ка мени, или пак док непомичан стојиш. Док ја дајем све од себе, код тебе то не видим. Чак и када ти душу отворим, ти очи затвараш. Не видиш, зар не? Поново су ти капци склопљени. Није то због туге и суза, није то због стида; не осећаш ти ништа од тога. Уосталом, нисам ни очекивала било шта од поменутог са твоје стране. И сада док си пред мојим навлаженим очима, тако си далеко, тако ме не видиш док покушавам да те ухватим.
     Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
     У моменту кад руку пружам ка твојој, док је подижем ка твом лицу, ти не узвраћаш. Док се сваки мишић грчи у боловима пресликаним из душе, и даље покушавам да ти се приближим, полако, нежно. Корачам елегантно, одувек је и било тако, одувек сам покушавала да будем најбоља верзија себе, због тебе. Све време се крећем ка теби, а ти као да не чујеш. Нисам нечујна, нисам прегласна, али до тебе звук мојих тешко дефинисаних корака не допире.
      Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
      Непрестано игноришући сваки мој звук, ти настављаш по своме. Ниси ме чуо док јецам а сузе ми лију низ образе и губе се. Ниси ме чуо док ка теби ходам, онако жељно после свега, онако несигурно јер не знам како ћу поднети физичку близину и психичку дистанцу, у страху јер слутим да поново ништа добро неће произићи из мог покушаја да ти се приближим, у нади да ћеш макар промилом емпатије прихватити моје присуство, у љубави без које не могу а јаз бива све већи... Не чујеш ме ни сада, док из даљине говорим најдубље речи које срце поручује. Оне се расипају у бесмислу, нестају, као да никада нису ни постојале. Чак ни еха нема. Без обзира што ти се приближавам, поново ме не чујеш.
    Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
      Стојим крај тебе. Пружила сам своју руку ка твојој. Најпре ти ноктом прелазим дуж прстију. Док дрхтим, прсте уплићем у твоју шаку, полако је стискам. Другу руку ти обавијам око рамена. Тело ми дрхти али се примичем уз тебе. Осећам твоја снажна леђа, много тога носе свакодневно. Лице ми је на твом рамену. Благо померим главу како бих нашла најугоднији положај, онај на који сам навикла, онај који је мени намењен и на коме сам била. Моје сузе брзо квасе твоју мајицу. Коса ми пада преко твојих груди, стомака. Ноге ме издају, клецају колена. При сваком том трзају осећам додир са твојом ногом. Ти стојиш, не видиш и не чујеш.
     Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
     Тако миран, празан, насупрот мене која се кида, коју кидаш. Не осећаш ништа, баш ништа. Терет који ми је на раменима, души и целом телу постаје неиздржив. Јецају постају врисци испуњени патњом. Док свој звук гушим твојом мајицом осећам снагу која кроз тај глас избија и рањивост. Не чујеш, ни сада.
      Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
      Распада се душа на најситније делове. Срце пуца од бола. Глава одзвања од свих унутрашњих гласова. Постајем нестабилна. Не могу ни на твоја леђа да се ослоним, на твом рамену да се закачим, твоје усне да осетим, твоје лице да помилујем. Наједном, ноге више не могу да поднесу оптерећење, савијају се у коленима. Клонем целим бићем, беспомоћна падам на тврдо тло. Од ударца чује се оштар звук. Последње што сам могла да осетим је твоја рука и бутина под мојим јагодицама. Та линија коју сам прешла док сам брзо падала била је последња успомена, последњи додир, упамћен по хладноћи, празнини, истовремено нади, болу.
      Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
     Правиш корак у страну, супротно од мене. Потом се окрећеш ка мени. Тај кратак контакт очима био је последњи поглед. Сусрели смо се. Ти, тако хладан, и ја, тако поражена. Ниси ни трепнуо. Моменат је трајало то. Нисмо разменили ту енергију. Ниси својим ништавилом у мени испразнио тугу. Нисам своју бол пренела у твоје празно биће. Узалуд је било. Мада, постало ми је још теже када су ме твоје очи осуђујуће прострелиле. Сада си видео тек, лежим. Усне ми подрхтавају, уста покушавам да отворим, једва се чује „Волим те“. Чуо си. Осећам то, видим то по твојој шаци која постаје стегнута, по твом лицу које поприма другачији израз, твом окрету и корацима којима се од мене удаљаваш.
       Осећаш ли како ме олако од себе тераш?
       Не можеш то да поднесеш. Или боље да кажем; себе не можеш да поднесеш. За мене никада уз тебе није ни било места. Али твоје ништавило није вредно те љуштуре у којој си. Не можеш то да издржиш. И ја то видим. А то увиђаш и ти. То сам ти ја показала и доказала сада. Разумем, не умеш другачије; кад не умеш ни са собом да се суочиш; тераш ме од себе.