Никола Јакимовски: Сазревање

Скоро ће подне, чини се, тмурно
И сенка, краћа све више,
Измеђ' пода се и мене стише.
У хладу не играх јурно.

Има ко јесте! У сваком трену
Струји ветар са свих страна,
Тога дашке видим из свог стана,
Хвалан што ме и сад прену.

Дани су зрна, дан је пустиња.
Хтео бих – зар? – спорији пад.
Оазу не, зелени желим сад.
Још кротим ватру што тиња?

Пожар на пустој земљи не бива.
Ти си веома богата,
А дељење је велика плата
Да л' се о том само снива?

Девичанским уљем ме сапери,
Нек ми осмех затрепери,
Пројави на лицу невеселом
Крај осету несмиреном.

Купина пламти, стално зелена,
Да покаже закон хоће:
Имајућем још више се даће.
Против овог – успомена.

Минуло лепо најлепшим зовем,
А беше од одлуке страх!
На зраку свежем поразом тоњах.
Ја... могу да се уздигнем?

На поду млеко остаје вавек.
Бакљом у шакама чврстим
Кроз врата у таласе излазим.
Њој руке пружам одувек.

Путеност је тајни пут ка души.
Сви сати вечност не творе.
Требало је касти: загрљај је
На свету сусрет најлепши!