ОРФЕЈУ
Залуд ће песма твоја да груне,
Залуд ће јечати твоје струне,
Вољену драгу дозвати нећеш
Песмом, јер и ти умрећеш
У међувремену.
Ту крај биће свему.
Не устаје мртав из гроба
Никада, ни у које доба.
А ти, залуд плачеш и кукаш,
И самог себе очајем лупаш.
Са Еуридиком се поздрави
И сада је остави!
А ја, гледајући себе,
Видим да сам гори од тебе:
И ја своју драгу зовем,
Поломих лиру док песму појем,
Она не чује моје гласе.
У мени космос распада се!
И мени кажу: "Жив и здрав да си,
Залуд су песме твоје гласи
Њој послати.
Неће да се врати!
Истину прихвати
И немој плакати".
Да сам, Орфеју, ја као ти,
Веруј ми, лакше било би
Овој
Мојој
Ништавој души.
А овако: туга ме гуши!
Вољена моја жива и здрава,
Дозивљем је забадава.
Али к' мени неће да дође,
Па макар само крај мен' да прође,
Да ми се јави и ништа више.
Моје се наде к'о стакло сломише!
И тада кажем: "Зашто не умрем?
Са болом да се носим не умем!"
А свак' старији, који би за то знао,
Лекцију би ми очитао,
И рекао: "Мали,
Не будали!"
МОЈ ЖИВОТ И ЈА
Подиг'о је на ме руку,
Ал' не да ме благосиља.
Већ навали на мене муку:
Поче да ме гони и вија.
Хтеде ме бацити у шанац,
Не бих ли се са смрћу срео;
Ал' ја сам тврдоглави Босанац,
И у инат сам преживео!
Господ са леђа погура ме
И рече: "Бори се са злобом!"
Уместо борби да кажем: "Не!",
Ја почех рушити све пред собом...
Душан Митровић