Радован Синђелић: Чегарске куле вечно живе

ЧЕГАРСКЕ   КУЛЕ   ОЧИ

Страшна кула би довршена у пурпурни сутон први
на месту где стара јабука дивља би сурово посечена.
Кроз зрак је ветар на све стране ширио мирис крви.
И градитељи на крају дана мирно опраше руке.



Чим одоше они, спустише се беле сове на тело старе јабуке.
И ћуташе ужасом затечене.Свуд завлада глуви мук.
У име свих мајки наших мртвих тужбалицу поче ћук.
Само у њега срце беше довољно јако и тврдо
да отпева молитву за наше мртве што бранише Чегар брдо.

Понесе ветар у црном плашту далеко његов пој.
И скупише се изнад куле све звезде у један рој.
Задрхташе чувари града што се ничег не плаше,
најежише се неимари што кули лик страшни даше.
И језа прође суровом душом нишкога Хуршид паше
непознат ужас прошири се по целом његовом бићу...

Док је слушао жалобне речи ћука што опело поје
сину му у свест тренутак страшни блиске смрти своје
и он на трен позавиде војводи Синђелићу...

И пратише га свуд по свету од те пурпурне ноћи
чегарске куле вечно живе и вечно будне очи...



ЂУРЂЕВДАНСКА  НОЋ


Бледи је месец сву ноћ чекао умирен на грању старога бора, 
некога коме је нешто рекао, некога ко му доћи мора.
Бледи је месец  замишљен ћутао, над бунарем гледајућ како играју сјене
и његов дух је претужан лутао  изнад те модре  воде примирене.

Једна је мајка крај прозора бдела у ђурђевданску ту ноћ свету
гледајућ ветре вихор и лахор од бијелих рада венац где плету,
под крошњом трешње  док бехар пада... Гледала, тихо уздисала,
плакала на руке спуштене  главе:
-  Где ли је њено дете сада на дан њихове пресвете славе?
Сви су заспали и отац и сестре, у малој соби са  баком   деца,
сви су уснили само она бди у друштву тужног бледог месеца.
Са скромне софре још увек није посуђе склонила, понуде дигла.
Кум је донео добре вести , наша је војска у Грчку стигла.

О сине драги да ли си и ти код браће Грка на сигурном сада?
Гласа нам нема, слутње се боре, мајчино срце се нада и нада...
Ставила мајка комад колача и шалицу куваног слатког жита
на трешњи око које се уплела лоза, на трешњу поред старога бора.
- Да ли је жив мој син – месеца пита  -  где год  да јесте ти га видети мораш...
Пред поноћ  трешње се затресе крошња и једно јато на њу слете
пауни с пауницама и њихова деца, сетише мајку на њено дете...
Поделише онај комад колача и  жито,  мрвице са земље покупише
зажали мати  што  не остави на старој трешњи понуда више.
И нека јој нада осветли  срце , обасја душу, разведри лице, оживи очи,
- О мили гости, драге птице, место мог сина, ви сте ми дошли у овој ноћи...