Превише
Никад ми те није било превише,
Увек сам те прижељкивала,
Чекала до касно,
Ни зашто успели нисмо а волели се,
Дала бих све од себе а опет остала без тебе.
Превише ме гуши ова соба,
низ груди клизи ледена вода.
Ледена вода попут срца твога.
Не кајем се већ се питам зашто је на крају све лепо остало у мају.
Никад ми те није било превише, а опет смо дошли до литице..
На крају сваки делић моје душе део је неке песмице.
Осмехом
Осмехом прекрићу све своје боли,
човек сам од крви и меса што воли.
Осмехом прекрићу чекање драге,
Издају њену и тужне дане.
Мушко сам не иде да плачем пред светом, описаћу је једним пролећним цветом.
Весник пролећа беше она и како то са весницима бива дођу и оду.
А ја не могу, не могу даље сам,
Исти ми је сваки сан.
Увек дивна, увек она...
Осмехом прекрићу тугу и правићу се да сам срећан док љубим другу.
Кажеш
Кажеш проћи ће, огрејаће сунце,
Туга ће умрети у тами.
Хеј зоро стани!
Стани да још мало патим,
Па ћу кући да се вратим.
Страни зоро да је још милујем у сну, да је се нагледам и вратим је ту.
Ту у срце дубоко.
Да је нико не ишчупа из њега,
Хеј зоро ваљда тако треба.
Љубићу опет, ал увек кад се смрачи у сну ће ми она доћи.
Једва чекам да склопим очи.
Кажеш мање боли, временом све прође.
Звучи лако још кад би и било тако.
Хеј зоро ниси је скоро видела,
Можда би ти се и свидела.
Овако само у ноћи, гледам њене очи.