Оче
наш, Свети Саво,
Знам да нас гледаш,
Осећам твоју сузу кроз лед.
И стидим се Оче, што твоје стадо,
Више не зна ни за какав ред.
А нико се Оче више не стиди
Било шта да уради, грех тај не види.
Жене више нису Божја слика,
Већина је само уметнута пластика.
Мушкарци више то и нису,
Они би са више жена да су,
Они лажу, краду, не поштују жене,
А ни жене нису што их зна твоје време.
Од таквих родитеља ретка су деца,
А ако се неко и роди, брак и не траје,
Остаје са мајком а за оцем клеца.
Ово су последња времена оче Саво,
Мало је људи који се моле, који Бога воле.
Ко ће ти сутра ускликнути с љубављу?
Кад многи тебе ни не познају
Знам,чули су нешто, али не знају
Да је голобради дечак био
који је Бога толико заволео,
Да је због Нјега све оставио
И у Хиландар упркос свима отишао.
И кад би им објаснили, рекли би луд је био.
Јер данас, Оче Саво, кафићи, сплавови,
Ружна, психоделична музика,
свакодневна је тужна слика.
Где је духовност нестала,
Ја не бих да ти објасним знала.
Само, и стари и млади, свако исто ради.
Стари, без образа, срамота, беда
На кога, оче, млад да се угледа?
Стари девојцице узраста унуке гледају
Одавно те беде за стид не знају.
А и жене старије гледају много млађе
И то оне богате, да им се "дечко" нађе.
Сви су се оче продали за ситне новце
Ето, то су постале твоје овце.
А најгори су они што не знају
да ли су мушко или женско,
Па се изјашњавају као " то".
Ту су и жене што се жене
И мушкарци што се удају.
За какав ред они знају?
Такви " са грешком" су и тада били
Само су их склањали или су се крили.
Некад се мислило да је то болест
А сад не сме да се каже да јест.
О,мој Мили Оче Саво,
Причала бих ти ја још много тога,
Како смо се разродили
И свако ради против свакога.
Не гледа више брат на сестру
ни сестра на брата,
Сви се око нечег отимају
И свако сваког за гушу хвата.
Ја не хтедох Оче да те много растужим
Али видим олуја се стуштила и киша пљушти.
Знам да то твоје сузе теку из облака
Па опрости што те растужих и ја никаква
Јер ово зло што је свет захватило,
Болештине, неморал, никога није заобишло.
Молим те, Оче, помози сада како знаш
Јер чини се да је више но икад близу крај наш.
Знам да нас гледаш,
Осећам твоју сузу кроз лед.
И стидим се Оче, што твоје стадо,
Више не зна ни за какав ред.
А нико се Оче више не стиди
Било шта да уради, грех тај не види.
Жене више нису Божја слика,
Већина је само уметнута пластика.
Мушкарци више то и нису,
Они би са више жена да су,
Они лажу, краду, не поштују жене,
А ни жене нису што их зна твоје време.
Од таквих родитеља ретка су деца,
А ако се неко и роди, брак и не траје,
Остаје са мајком а за оцем клеца.
Ово су последња времена оче Саво,
Мало је људи који се моле, који Бога воле.
Ко ће ти сутра ускликнути с љубављу?
Кад многи тебе ни не познају
Знам,чули су нешто, али не знају
Да је голобради дечак био
који је Бога толико заволео,
Да је због Нјега све оставио
И у Хиландар упркос свима отишао.
И кад би им објаснили, рекли би луд је био.
Јер данас, Оче Саво, кафићи, сплавови,
Ружна, психоделична музика,
свакодневна је тужна слика.
Где је духовност нестала,
Ја не бих да ти објасним знала.
Само, и стари и млади, свако исто ради.
Стари, без образа, срамота, беда
На кога, оче, млад да се угледа?
Стари девојцице узраста унуке гледају
Одавно те беде за стид не знају.
А и жене старије гледају много млађе
И то оне богате, да им се "дечко" нађе.
Сви су се оче продали за ситне новце
Ето, то су постале твоје овце.
А најгори су они што не знају
да ли су мушко или женско,
Па се изјашњавају као " то".
Ту су и жене што се жене
И мушкарци што се удају.
За какав ред они знају?
Такви " са грешком" су и тада били
Само су их склањали или су се крили.
Некад се мислило да је то болест
А сад не сме да се каже да јест.
О,мој Мили Оче Саво,
Причала бих ти ја још много тога,
Како смо се разродили
И свако ради против свакога.
Не гледа више брат на сестру
ни сестра на брата,
Сви се око нечег отимају
И свако сваког за гушу хвата.
Ја не хтедох Оче да те много растужим
Али видим олуја се стуштила и киша пљушти.
Знам да то твоје сузе теку из облака
Па опрости што те растужих и ја никаква
Јер ово зло што је свет захватило,
Болештине, неморал, никога није заобишло.
Молим те, Оче, помози сада како знаш
Јер чини се да је више но икад близу крај наш.
Жаклина Манчић