Свето тло под ногама.
Радост у нама и пред нама
Свето тло под ногама.
План је да посетимо место крштења Исуса Христа и да дођемо до Мртвог мора, најниже тачке на земљи настањене људима.
Возимо се градским аутобусом, возач је Палестинац с осмехом пријатељства на уснама. Каже да ће нам рећи где треба да изађемо. Место изласка је у Јудејској пустињи. На усамљеном стајалишту нема никога на све четири стране света. Ипак тренутак значи центар света, сви путеви тога дана воде баш ту. Свуд уоколо дине. Врхови подједнако поткресани руком Мајке природе, сасвим равномерно, са малим заравњеним платоима. Стопалом газим тло, црвенкасто, с песком измешано.
Меко.
Сасвим различито од наше црнице.
Растресито.
Ђон патике упада остављајући отисак. Нешто моје у непрегледности. Не осећа се дах претње или присутне опасности. Осећамо слободу. Ширим руке, постајем део непрегледности и ширине, не постоје препреке, проблеми, питања, постоји само прихватање јединствености тренутка.
Сам Господ је шетао тајанственим путевима пустиње. Она се у блаженој сигурности простире заузимајући безвременски простор. У даљини се назиру плантаже палми: урми, банана (раније приметих да се све залива системом кап по кап).
Сам Господ је шетао тајанственим путевима пустиње. Она се у блаженој сигурности простире заузимајући безвременски простор. У даљини се назиру плантаже палми: урми, банана (раније приметих да се све залива системом кап по кап).
Далеко су, а и не бисмо се усудили да им приђемо. Још даље се назиру врхови Манастира Светог Саве Освећеног.
Ваздух је сув. Обојен многобројним тајнама,
Испред нас путоказ. Упућује на место крштења, на реку Јордан. Крећемо у том правцу.
Сами смо.
Нигде никога,
Из ранца вадимо српску заставу. Обележени смо, препуни самопоуздања и сигурности. Испред нас је неких шест километара пешачења. Обилази нас тек по који аутомобил .
Равномерним корачањем прелазимо део пута, праћени смо само сувим пустињским жбуновима који се лако лелујају на топлом ветру. С далеких плантажа допире мирис банана.
Стижемо до контролне рампе. Два израелска војника нас заустављају и питају откуда ми ту. Забрањено је долазити пешке.
За тренутак ме обузима страх. Уплаших се да ће нас вратити. Мој супруг разговара с њима на енглеском. Разумем, али не знам да одговорим. Кажу нам да сачекамо, наћи ће нам превоз у првом туристичком аутобусу који наиђе. Даљи део пута је, изузев коловоза, миниран и пешаци не могу сами. Седамо на клупу која је по свему судећи предвиђена за овакве као што смо ми.
Питају за заставу. Драго нам је. Ускоро стиже мини - бус. Љубазни водич нас прима. С групом Јапанаца настављамо даље. Преостала три километра прелазимо брзо. Захваљујемо се на вожњи.
Дочекује нас широк лепо уређен паркинг и беле зграде. Дрвена платформа и река Јордан. Чинимо исто што и остали. Изувамо се и припремамо за симболично крштење у Светој реци. Они који имају право крштење облаче беле мантиле и потпуно зарањају у воду. Ми то чинимо само до колена. С друге стране реке Јордана широког свега неколико метара се виде Туристи који с Јорданске (држава ) стране чине исто.
Тако близу, а тако далеко.
Вода је мутна и млака. Испод смо нивоа мора, температура ваздуха је овде виша од јутарње јерусалимске. Мокрих ногу и узбуђених душа седимо на дрвеним клупама и сушимо се.
Размишљам о једном другом крштењу које је морало да се деси ту, на месту скривеном у пустињи, на радост Светог крштења и благодет Свете воде.
Једни туристи смењују друге.
Припремамо се да наставимо даље. Питамо туристичког водича да нас повезе до аутобуског стајалишта, понављамо причу коју смо чули. Љубазна Израелка, туристички водич групе Нигеријаца нас прихвата. За час стижемо до места где чекамо аутобус који ће нас одвести до Израелске плаже на Мртвом мору: Калија.С прецизношћу швајцарског сата аутобус стиже на време. Треба да се возимо неколико станица, опет кроз пустињу коју пресеца само сива трака коловоза.
Док ми се поглед игра с пешчаним динама, пролеће саобраћајни знак са правцем - Јерихон. Оџвањају трубе кроз мисли, подиже се прашина од старозаветних варки. Жао ми је, али не може се све обићи, времена је мало и веома је сурово у свом протицању.
Излазимо из аутобуса. Пред нама је табла са натписом. Очекује нас неколико километара пешке јер возила не смеју даље. Узбуђена сам. Ни у најсмелијим сновима се овоме нисам надала. Срце ми брже ради. С нестрпљењем чекам прве плаве обрисе. Заблистали су на топлоти децембарског сунца.
Двадесет два степена. Нисмо се могли бољем надати. Од свих места које смо у Израелу посетили улазница се само овде наплаћује.
Пролазимо обезбеђење и упућујемо се ка плавом. Пролазим поред леја са цвећем. Опет кап по кап.
Изгледом ме дарује бели цвет, како ми се чини нека врста љиљана. Хватам на тренутак његову лепоту и односим је замрзнуту кроз фотографију.
Мртво море је језеро, толико слано да у њему нема живота изузев неких веома отпорних бактерија, али зато има забаве и то такве каква се нигде не може осетити.
Док не крочите у његове воде не схватате значај упозорења : не сме се гњурати, ронити, отварати очи испод воде, пити, прскати се или потапати друга особа ...
Први контакт је сасвим необичан, неупоредив ни са чим у мом искуству. Густина воде је посебна. Вода је и није вода. Пре нека густа, глатка инспиративна емулзија. Необичан је њен додир, изазива смех и радост.
Мислила сам да ће велики концентрат соли да нагриза кожу, да је штипа, да буде непријатан. У ставари опуштање које вода мртвог мора доноси је благодат, нешто најлепше што човек може осетити у додиру с природом Говори својом јединственошћу дозива, мами. Кожа постаје мека клизава. Глатка.
Пливати се не може. Покушавам , али ме вода као крофну окреће на леђа.
Плутам. Не могу да потонем. Површина воде обојена плавим небом ме држи на површини. Сасвим малену кап отапам у устима. Слано је… незамисливо слано...толико да не желим поново да је лизнем.
Лако је читати кикиндске новине у лежећем положају. Позајмљујем их Немици, да начини јединствену фотографију коју ће понети као успомену.
Са свих страна одзвања само смех. Добра атмосфера забаве се надвила над читавом плажом. Постајем Црнац. Кожу сам премазала емулзивним блатом мртвог мора.
На четирсто двадест метара испод нивоа мора се осећам изузетно добро. Расположење и осећај присности с људима различитих боја коже и говора оџвања. Људи прилазе, упознају се.
Царује осмех... ту је море које нас спаја животном енергијом иако је
беживотно. Тако нешто се само овде може осетити.
Радујем се. Радујем.
После испирања слатком водом спремамо се пут Јерусалима. Опет аутобусом, али овога пута стајалиште је пуно. Многи су искористили топло време за дан проведен на плажи.
Испараћају нас дрвене кућице богате препаратима са Мртвог мора, испраћа нас смех са плаже. Испараћа нас море уз позив да се једнога дана вратимо. Уморни смо, без умора. Препуни смо лепоте.
Да пустиња крије живот доказују бројна стада оваца и бедуински шатори благо повучени од ивице пута и удобно смештени у удубљења између дина . Срећни су, своји на своме. Изабрали су такав начин живота, живе успореније и мирније, заштићени су Светим јудејским небом и даровани богатствима које нуде оазе у пустињи, а и савремена технологија је ту. Имају соларне панеле и мобилне телефоне.
Аутобус нема милости.
Точкови се брзо окрећу. После неких педесетак минута вожње смо у Јерусалиму. Модеран град, савремени трамваји и улице препуне туриста. Наш ранац привлачи погледе. Обраћа нам се жена. У разговору сазнајемо да је Американка и да више пута боравила у Израелу. Пита за заставу. Не зна где је Србија, али зна да из наше земље преко летњег распуста одлазе младићи на рад у Америку. Хвали нашу децу, каже да су радни и вредни, да имају лепоте образовања и васпитања.
Поносни смо:
Вијори се застава под Светим небом изнад Свете земље.