Замишљам твоје
благо лице,
како стално
нешто петљам,
и непрестано
штошта лупетам.
Обожавам како се
смеши.
Како дивно и
високо летиш.
Настаје одсуство сваке речи,
док казаљке немо застајкују.
Плочници слушају солфеђо,
четири корака у ритму плешу.
Такт се мења.
Шта се то спрема?
Озбиљне теме ступају на сцену,
буре и таласи што расецају стену.
Слушам ја тебе,
слушаш ти мене.
А онда погледом бивам стрељан,
у тренутку некако неспреман.
Одједном окрену се прича,
пољуби ме она без префикса.
Ето видиш, у овој ноћи,
ка сну нећу моћи.
Па човече,
ти ми не даш мира,
ни мало немаш стида.
